Pre nego što je doneta odluka da se u Beogradu izgradi Električna centrala, glavni grad kraljevine Srbije bio je osvetljen "sa 611 opštinskih i 255 mehanskih petrolejskih fenjera". Beogradska opština je 1891 godine "zaključila sa Periklesom Cikosom iz Milana, predstavnikom stranih finansijskih društva, "Ugovor o osvetljavanju Beograda elektricitetom i o građenu i eksploataciji tramvaja". Formirano je "Srpsko-francusko građevinsko društvo", kome je opština dala "isključivu povlasticu za proizvodnju i sprovođenje električne struje u varoši" na period od 41 godine. Društvo je svojim kapitalom podiglo na obali Dunava, na zemljištu dobijenom od opštine bez ikakvih naknada i bez plaćanja opštinskih uvoznih taksi na "materijal nabavljen od Edisonove električne kompanije". Centrala je završena 1893, i imala je tri parne mašine, tri parna kotla, devet dinamo mašina za osvetljenjevaroši i privatnih stanova i "dva transformatora na naizmeničnu struju". U izgradnju centrale Srpsko-Francusko društvo je uložilo 2,500.000 dinara i zaposlilo 40. radnika u dve smene od po 12. sati. Centrala je 1905. opsluživala 17.617 sijalica od 16 sveća. Proizvodnja je 1912. dosegla svoj maksimum od 11.000 kwh.
Za vršenje nadzora nad podizanjem električne centrale opština je angažovala profesora Velike škole i istaknutog stručnjaka Đoku M. Stanojevića.
Centrala je u prvom svetskom ratu bila bombardovana i znatno oštećena, a njena oprema je bila "delimično raznešena od neprijateljskih trupa prilikom njegovog povlačenja".
У позадини се виде Бајракли џамија у Јевремовој и синагога Бет Израел у Цара Уроша.
Ова кућа се налазила у некадашњој Тројанској улици бр. 5, која је регулацијом
нестала, па се пред Други светски рат до ње могло доћи из Страхињића бана бр. 28 или из Господар Јованове
бр. 25. За ову кућу везује се и више предања – да је то био Алајбегов конак, касније
Карађорђев конак, а спомиње се и као конак Васе Чарапића. Како наводи Дивна Ђурић – Замоло,
сва предања ипак везују зграду за Карађорђево време, те је највероватније изграђена
у XVIII веку.
Ову кућу је после одласка Турака купио неки Грк или Цинцарин, а касније прелази
у власниство трговца Ванлијћа, по коме кућа и добија назив, а после њега кућу је
купио један члан породице Ђеме.
Некада се ова зграда налазила у пространом дворишту, које је око куће било калдрмисано.
Двориште је било ограђено каменим зидом са великом дрвеном капијом, уз коју се у
дворишту налазио бунар. Уз главну зграду било је и споредних, које су до 1938. г.
све порушене. Кућа је иначе била типична турска стамбена зграда балканског типа,
са приземљем у камену и спратом у дрвеној бондручној конструкцији. Зграда је имала
истурени трем према башти и кров благог нагиба са широком стрехом, покривен ћерамидом.
На спрат се улазило са стране капије, покривеним дрвеним степеницама уз кућу, које
излазе на такође покривени и застакљени трем са диванханом, приличних димензија.
Из централне просторије улазило се у кухињу и у четири собе, од којих су две биле веће,
са по два прозора, а две мање са по једним. Све таванице и сва врата у кући била
су храстова, али не луксузне израде. Подови у собама били су дрвени. Приземље је
имало исти распоред просторија, с тим што је трем био отворен.
Зграда је уцртана у катастарски план из 1921. године на основу чега су познате и
димензије основе зграде 16 x 12 м, док је асиметрични трем у основи мерио 8 x 4
м.
Ипак јесте:
Бр. 1 железничка станица, бр. 2 хотел Вашингтон у Карађорђевој, бр. 3 железнички мост. Улица у првом плану би морала бити Краљице Наталије.
Ево и станице и задње стране хотела Вашингтон:
91Beogradska električna centrala
Pre nego što je doneta odluka da se u Beogradu izgradi Električna centrala, glavni grad kraljevine Srbije bio je osvetljen "sa 611 opštinskih i 255 mehanskih petrolejskih fenjera". Beogradska opština je 1891 godine "zaključila sa Periklesom Cikosom iz Milana, predstavnikom stranih finansijskih društva, "Ugovor o osvetljavanju Beograda elektricitetom i o građenu i eksploataciji tramvaja". Formirano je "Srpsko-francusko građevinsko društvo", kome je opština dala "isključivu povlasticu za proizvodnju i sprovođenje električne struje u varoši" na period od 41 godine. Društvo je svojim kapitalom podiglo na obali Dunava, na zemljištu dobijenom od opštine bez ikakvih naknada i bez plaćanja opštinskih uvoznih taksi na "materijal nabavljen od Edisonove električne kompanije". Centrala je završena 1893, i imala je tri parne mašine, tri parna kotla, devet dinamo mašina za osvetljenje varoši i privatnih stanova i "dva transformatora na naizmeničnu struju". U izgradnju centrale Srpsko-Francusko društvo je uložilo 2,500.000 dinara i zaposlilo 40. radnika u dve smene od po 12. sati. Centrala je 1905. opsluživala 17.617 sijalica od 16 sveća. Proizvodnja je 1912. dosegla svoj maksimum od 11.000 kwh.
Za vršenje nadzora nad podizanjem električne centrale opština je angažovala profesora Velike škole i istaknutog stručnjaka Đoku M. Stanojevića.
Centrala je u prvom svetskom ratu bila bombardovana i znatno oštećena, a njena oprema je bila "delimično raznešena od neprijateljskih trupa prilikom njegovog povlačenja".
Da li neko ima fotke stare elčektrične centrale
Иста тараба само из другог угла:
Ту је сада гимназија.
У позадини се виде Бајракли џамија у Јевремовој и синагога Бет Израел у Цара Уроша.
Ова кућа се налазила у некадашњој Тројанској улици бр. 5, која је регулацијом нестала, па се пред Други светски рат до ње могло доћи из Страхињића бана бр. 28 или из Господар Јованове бр. 25. За ову кућу везује се и више предања – да је то био Алајбегов конак, касније Карађорђев конак, а спомиње се и као конак Васе Чарапића. Како наводи Дивна Ђурић – Замоло, сва предања ипак везују зграду за Карађорђево време, те је највероватније изграђена у XVIII веку.
Ову кућу је после одласка Турака купио неки Грк или Цинцарин, а касније прелази у власниство трговца Ванлијћа, по коме кућа и добија назив, а после њега кућу је купио један члан породице Ђеме.
Некада се ова зграда налазила у пространом дворишту, које је око куће било калдрмисано. Двориште је било ограђено каменим зидом са великом дрвеном капијом, уз коју се у дворишту налазио бунар. Уз главну зграду било је и споредних, које су до 1938. г. све порушене. Кућа је иначе била типична турска стамбена зграда балканског типа, са приземљем у камену и спратом у дрвеној бондручној конструкцији. Зграда је имала истурени трем према башти и кров благог нагиба са широком стрехом, покривен ћерамидом.
На спрат се улазило са стране капије, покривеним дрвеним степеницама уз кућу, које излазе на такође покривени и застакљени трем са диванханом, приличних димензија. Из централне просторије улазило се у кухињу и у четири собе, од којих су две биле веће, са по два прозора, а две мање са по једним. Све таванице и сва врата у кући била су храстова, али не луксузне израде. Подови у собама били су дрвени. Приземље је имало исти распоред просторија, с тим што је трем био отворен.
Зграда је уцртана у катастарски план из 1921. године на основу чега су познате и димензије основе зграде 16 x 12 м, док је асиметрични трем у основи мерио 8 x 4 м.
Bg. tvrđ. Vezirov saraj - Gumpov plan 1688.