„Рекс“ је био у Београдској улици, близу раскрснице са Булеваром, у истој згради где је била и радња „Марсовца“. Кад су биоскопи за време окупације морали да имају српска имена, мислим да се звао „Шумадинац“ или „Шумадија“. После рата је био затворен и користио се као складиште (мирисало је јако на туршију), а почетком 50их година припао је Кино-клубу.

„Триглав“ је био у Сарајевској улици. Нисам сигуран, али мислим да се за време окупације звао „Дрина“. Шта је било касније са њим, не знам.

На Славији су се пре рата налазила два биоскопа: „Славија“ и „Врачар“. Увек сам их бркао. 6. априла 1941. бомбе су срушиле један од њих. По казивању старијих срушен је биоскоп „Славија“ (вероватно заједно са хотелом „Славија“), а биоскоп „Врачар“ је преузео његово име. Звучи ми нелогично, али тако сам чуо.

Биоскоп „Коларац“ није био у кафани, већ је имао посебну салу, која се налазила у дворишту, отприлике иза Трајковићеве апотеке. Ту је била и башта за топле вечери (челична носећа конструкција прекривена цирадом).

Треба поменути и биоскопе који нису наведени у показаним новинским огласима. На пример „Метропол“ на Теразијама (уз зграду кафане „Таково“). За време окупације прекрштен у „Таково“.

Биоскоп „Новаковић“ (две сале) звао се за време окупације „Топола“. Мислим да су последња два биоскопа задржала „ратна“ имена све до рушења, које је уследило убрзо после рата.

Већ смо неколико пута на овој теми помињали и биоскоп „Душановац“ који се налазио у близини душановачке школе.

Под комунистичким режимом биоскопи су ницали као печурке на ђубрету. Поред тога што је изграђено неколико лепих и великих биоскопских сала (да поменемо „Вук Караџић“, „Браћа Стаменковић“, „Дом синдиката“, „Авала“ на Црвеном крсту), импровизовани су биоскопи у многим другим неподобним просторијама, као на пример Технички факултет, Пожарна команда, Шеста мушка гимназија итд. итд. Може се рећи да у то време грађанство није имало другу разоноду, па су биоскопи били добро посећени.