Кад пођемо од "Македоније" некадањом Великом пијацом, која је сада претворена у Универзитетски парк, и где се, тачно на месту где је своју тезгу имала тетка Ката, позната земунска пиљарица, сада издиже Доситејев споменик - онда ће прва кафана коју ћемо срести и коју само једна кућа одваја од "Македоније" бити она код "Рајића". Данас је то лепо назидана двоспратна зграда, раније је била стара кућерина такође на два спрата. На доњем је, као и сада, била кафана са врло великом таблом на којој је, доста добро, био насликан Танаско Рајић на топу. Не могу поуздано да тврдим али чини ми се чак да је та фирма била рад једнога од наших сликара старе генерације.

   Кафана "Рајић" је била чисто пијачна кафана. Ту су увек били гости и они што су пазарили на пијаци. Ту су се окрепљавали ракијом и земунска пиљарица и Жарковчанин или Мокролужанин и онај Јеврејин са пертлама за ципеле преко кажипрста, које по цео дан нуди на пијаци.

   Кафана "Рајић" знана је и по томе што су се ту први пут почели да култивишу ћевапчићи. Биће тако шездесетих година, они су први пут стигли из Лесковца у Београд и одмах се одомаћили ту, у кафани "Рајић". Како је пијачна публика била поуздан њихов потрошач, убрзо се та индустрија ћевапчића размножила те се око кафане "Рајић" поотварао читав низ малих чевабџиница које и данас, само као нешто реновиране, постоје. Од ових је најзнаменитија она Живка ћевабџије, која и данас постоји у сутерену зграде у којој је хотел "Македонија". Живко је своје ћевапчиће толико реномирао и тај посао толико развио да је од ћеапчића назидао цркву у своме родноме месту!

   На горњем спрату кафане "Рајић" - оне старе зграде - била је дуго времена певачка школа друштва "Корнелије".