Е, ова слика до сад није била јер је породична. Времена се мењају па је и она дошла на ред.
Некада је јелке и поклоне доносио Божић Бата. А онда је он изгубио службу и на његово место је дошао Дед Мороз. А тај Дед није долазио на Божић, па смо јелку морали да правимо сами, овог пута да ми обрадујемо родитеље. Божић Бата је био добар па је пре одласка оставио кутију са накитом на тавану.
Трговачке новине, уредник Милан Миловук, власник банкар Кумануди, 1862:
О овој кафани било је речи на ССЦ-у 13.3.2010. Ево и Громанове слике из 1876:
Ту је и табла са Танаском Рајићем.
А чика Нушић, велики ауторитет за старе кафане (свака част Дивни, али Бен Акиба је и велики практичар), вели:
Кад пођемо од "Македоније"
некадањом Великом пијацом, која је сада претворена у Универзитетски парк, и где
се, тачно на месту где је своју тезгу имала тетка Ката, позната земунска пиљарица,
сада издиже Доситејев споменик - онда ће прва кафана коју ћемо срести и коју само
једна кућа одваја од "Македоније" бити она код "Рајића". Данас
је то лепо назидана двоспратна зграда, раније је била стара кућерина такође на два
спрата. На доњем је, као и сада, била кафана са врло великом таблом на којој је,
доста добро, био насликан Танаско Рајић на топу. Не могу поуздано да тврдим али
чини ми се чак да је та фирма била рад једнога од наших сликара старе генерације.
Кафана "Рајић"
је била чисто пијачна кафана. Ту су увек били гости и они што су пазарили на пијаци.
Ту су се окрепљавали ракијом и земунска пиљарица и Жарковчанин или Мокролужанин
и онај Јеврејин са пертлама за ципеле преко кажипрста, које по цео дан нуди на пијаци.
Кафана "Рајић"
знана је и по томе што су се ту први пут почели да култивишу ћевапчићи. Биће тако
шездесетих година, они су први пут стигли из Лесковца у Београд и одмах се одомаћили
ту, у кафани "Рајић". Како је пијачна публика била поуздан њихов потрошач,
убрзо се та индустрија ћевапчића размножила те се око кафане "Рајић" поотварао
читав низ малих чевабџиница које и данас, само као нешто реновиране, постоје. Од
ових је најзнаменитија она Живка ћевабџије, која и данас постоји у сутерену зграде
у којој је хотел "Македонија". Живко је своје ћевапчиће толико реномирао
и тај посао толико развио да је од ћеапчића назидао цркву у своме родноме месту!
На горњем спрату
кафане "Рајић" - оне старе зграде - била је дуго времена певачка школа
друштва "Корнелије".
Не знам ништа о овој кафани духовитог имена. Нушић је не помиње, ни Дивна, па је или била краткотрајна или је променила име. Голубовић је помиње, али не зна ништа конкретно.
Друже попе, слушај вамо......
Karavansaraj u Bardovcima kod Skoplja
okretnica bg decemb. 1919.
obnova Ripnnja 1919
Beograda za Lajkovac, Užice, Višegrad i Sarajevo 01. maja 1947.
Stanica Ostružnica
stanica Mostar.
ХРИСТОС СЕ РОДИ!
Е, ова слика до сад није била јер је породична. Времена се мењају па је и она дошла на ред.
Некада је јелке и поклоне доносио Божић Бата. А онда је он изгубио службу и на његово место је дошао Дед Мороз. А тај Дед није долазио на Божић, па смо јелку морали да правимо сами, овог пута да ми обрадујемо родитеље. Божић Бата је био добар па је пре одласка оставио кутију са накитом на тавану.
О овој кафани било је речи на ССЦ-у 13.3.2010. Ево и Громанове слике из 1876:
Ту је и табла са Танаском Рајићем.
А чика Нушић, велики ауторитет за старе кафане (свака част Дивни, али Бен Акиба је и велики практичар), вели:
Кад пођемо од "Македоније" некадањом Великом пијацом, која је сада претворена у Универзитетски парк, и где се, тачно на месту где је своју тезгу имала тетка Ката, позната земунска пиљарица, сада издиже Доситејев споменик - онда ће прва кафана коју ћемо срести и коју само једна кућа одваја од "Македоније" бити она код "Рајића". Данас је то лепо назидана двоспратна зграда, раније је била стара кућерина такође на два спрата. На доњем је, као и сада, била кафана са врло великом таблом на којој је, доста добро, био насликан Танаско Рајић на топу. Не могу поуздано да тврдим али чини ми се чак да је та фирма била рад једнога од наших сликара старе генерације.
Кафана "Рајић" је била чисто пијачна кафана. Ту су увек били гости и они што су пазарили на пијаци. Ту су се окрепљавали ракијом и земунска пиљарица и Жарковчанин или Мокролужанин и онај Јеврејин са пертлама за ципеле преко кажипрста, које по цео дан нуди на пијаци.
Кафана "Рајић" знана је и по томе што су се ту први пут почели да култивишу ћевапчићи. Биће тако шездесетих година, они су први пут стигли из Лесковца у Београд и одмах се одомаћили ту, у кафани "Рајић". Како је пијачна публика била поуздан њихов потрошач, убрзо се та индустрија ћевапчића размножила те се око кафане "Рајић" поотварао читав низ малих чевабџиница које и данас, само као нешто реновиране, постоје. Од ових је најзнаменитија она Живка ћевабџије, која и данас постоји у сутерену зграде у којој је хотел "Македонија". Живко је своје ћевапчиће толико реномирао и тај посао толико развио да је од ћеапчића назидао цркву у своме родноме месту!
На горњем спрату кафане "Рајић" - оне старе зграде - била је дуго времена певачка школа друштва "Корнелије".
Не знам ништа о овој кафани духовитог имена. Нушић је не помиње, ни Дивна, па је или била краткотрајна или је променила име. Голубовић је помиње, али не зна ништа конкретно.