Možda Putnik zna ime kafane na uglu Žarka Zrenjanina, pa da tako pokušamo pronaći ime sina vlasnika?
Zapis o Konstantinu Jovanoviću takođe je veoma interesantnan. Osim nekih opštih mesta i opisa njegove arhitekture, malo se zna o njegovoj ličnosti koja je ovom anegdotom osvetljena sa još jedne strane...
Што се тиче госта чији отац је био власник кафане на углу Жарка Зрењанина и Бранка Крсмановића, та емисија је емитована12. јануара 1995. године. Прича овог старобеограђанина мени је некако била и остала врло замиљива јер показује како се злопатила тадања радничка класа у непосредној производњи, а пошто се такве приче из старог Београда овде некоме допадају, да их и напишем. Иначе, писаћу тачно онако како сам тада записао - без мојих коментара.
Саме кафане се добро сећам - мислим, ја а не гост емисије. После рата је национализована и радила је до пре пар година када је срушена да би на њеном месту била подигнута модерна вишеспратница; иначе, сама кафана била је повучена од ћошка низ улицу Бранка Крсмановића, а на самом углу била је башта са металном оградом...
Прича о његовом детињству почиње тако што је рођен и одрастао на Црвеном Крсту. На месту данашњег позоришта била је пољана где су се клинци из краја окупљали и играли фудбал - или како су то онда они звали, фузбал. Он и његов брат толико су заволели ту игру да кад је неки инострани клуб требао да игра утакмицу са нашим клубом они су цркли од жеље да гледају ту утакмицу. Е, али... у то време сматрало се да се фузбалом баве само мангупи а не и честита деца из добрих кућа, а улазница за утакмицу се плаћала. Пошто они нису имали пара, кришом од оца нађу неки посао типа унос угља у подрум и слично, одраде га и наплате, а онда са тим парама оду, купе карте и одгледају утакмицу. Све би се то лепо завршило да их неки комшија није видео како уносе угаљ и то испричао њиховом оцу. Добили су такве батине да дуго оцу нису смели да изађу на очи, али не зато што су ишли на фудбалску утакмицу, него зато што су радили да би зарадили паре за карте. Док их је тукао отац их је псовао што су га пред светом осрамотили: "Сунце вам жарко, па зар сад мене који сам угледан газда да сматрју за сиротињу па моја рођена деца морају да раде?! Дрги пут кад вам требају паре, од мене да их тражите!"
У сваком случају, те батине нису утицале да момци омрзну фудбал, шта више, поменути господин је као младић играо за "Будућност", клуб који је тада био познат по победама над неким далеко чувенијим противницима а чији стадион се налазио на месту данашњег хотела "Метропол". Међутим, да л’ због фудбала или нечег другог њему школа баш није најбоље ишла па га је отац дао на металостругарски занат.
Кад га је завршио, запослио се прво на одређено, а потом и за стално у Градском саобраћајном предузећу као стругар. На то је био посебно поносан, јер рад на одређено заправо је био само пробни рад да се види какав је мајстор, а кад би га запослили за стално - то се тада сматрало за велики успех јер је сталан посао у Градском саобраћајном гарантовао добру и сталну плату, тако да је одмах постао "добра партија" код удавача... Ту му је стварно било добро: његова мајсторска дневница износила је 45 динара, а тада је једно прасе коштало 30 динара, док се за један динар могло добити 10 јаја! Даље, за 13 до 14 хиљада динара могла се купити добра кућа! Али, и он се "сналазио": купи живо јагње, плати клање и драње и потом кожу однесе ћурчији и од њега добије пара колико га је коштало јагње са клањем и драњем!
Ипак, и од доброг има боље, тако је да је наш гост 1934. године почео да ради у Фабрици авионских мотора у Раковици, где је као млад мајстор имао плату од 2000 динара месечно. Поређења ради, мајстор који је имао 40 до 45 година живота (значи, искусан мајстор у снази) имао је у тој фабрици плату од 4000 динара месечно...
Година је највероватније 1925, што судим по згради у Дечанској 21, која је пред завршетком (под кровом, али без прозора), а завршена је 1925. године. Пијаце Зелени венац још нема, али су ту разне занимљивости које смо помињали: млин на месту Економског факултета, руина на углу Краљице Наталије и Призренске после страдања у Првом светском рату...
Даље, за 13 до 14 хиљада динара могла се купити добра кућа! Али, и он се "сналазио": купи живо јагње, плати клање и драње и потом кожу однесе ћурчији и од њега добије пара колико га је коштало јагње са клањем и драњем!
Ипак, и од доброг има боље, тако је да је наш гост 1934. године почео да ради у Фабрици авионских мотора у Раковици, где је као млад мајстор имао плату од 2000 динара месечно. Поређења ради, мајстор који је имао 40 до 45 година живота (значи, искусан мајстор у снази) имао је у тој фабрици плату од 4000 динара месечно...
За данас од мене доста, ако није и превише...
Изванредно. То опет значи да је за три месеца чистог рада тај добар мајстор могао да купи пристојну кућу (млад мајстор за шест месеци рада).
Негде између 1930. и 1940. просечна приземна кућа на Вождовцу (две собе, трпезарија, кухиња, купатило, крај око Кумодрашке улице) коштала је око 30000 динара.
Ах, та страшна земља, колевка трулежи и израбљивања...
Možda Putnik zna ime kafane na uglu Žarka Zrenjanina, pa da tako pokušamo pronaći ime sina vlasnika?
Zapis o Konstantinu Jovanoviću takođe je veoma interesantnan. Osim nekih opštih mesta i opisa njegove arhitekture, malo se zna o njegovoj ličnosti koja je ovom anegdotom osvetljena sa još jedne strane...
Што се тиче госта чији отац је био власник кафане на углу Жарка Зрењанина и Бранка Крсмановића, та емисија је емитована12. јануара 1995. године. Прича овог старобеограђанина мени је некако била и остала врло замиљива јер показује како се злопатила тадања радничка класа у непосредној производњи, а пошто се такве приче из старог Београда овде некоме допадају, да их и напишем. Иначе, писаћу тачно онако како сам тада записао - без мојих коментара.
Саме кафане се добро сећам - мислим, ја а не гост емисије. После рата је национализована и радила је до пре пар година када је срушена да би на њеном месту била подигнута модерна вишеспратница; иначе, сама кафана била је повучена од ћошка низ улицу Бранка Крсмановића, а на самом углу била је башта са металном оградом...
Прича о његовом детињству почиње тако што је рођен и одрастао на Црвеном Крсту. На месту данашњег позоришта била је пољана где су се клинци из краја окупљали и играли фудбал - или како су то онда они звали, фузбал. Он и његов брат толико су заволели ту игру да кад је неки инострани клуб требао да игра утакмицу са нашим клубом они су цркли од жеље да гледају ту утакмицу. Е, али... у то време сматрало се да се фузбалом баве само мангупи а не и честита деца из добрих кућа, а улазница за утакмицу се плаћала. Пошто они нису имали пара, кришом од оца нађу неки посао типа унос угља у подрум и слично, одраде га и наплате, а онда са тим парама оду, купе карте и одгледају утакмицу. Све би се то лепо завршило да их неки комшија није видео како уносе угаљ и то испричао њиховом оцу. Добили су такве батине да дуго оцу нису смели да изађу на очи, али не зато што су ишли на фудбалску утакмицу, него зато што су радили да би зарадили паре за карте. Док их је тукао отац их је псовао што су га пред светом осрамотили: "Сунце вам жарко, па зар сад мене који сам угледан газда да сматрју за сиротињу па моја рођена деца морају да раде?! Дрги пут кад вам требају паре, од мене да их тражите!"
У сваком случају, те батине нису утицале да момци омрзну фудбал, шта више, поменути господин је као младић играо за "Будућност", клуб који је тада био познат по победама над неким далеко чувенијим противницима а чији стадион се налазио на месту данашњег хотела "Метропол". Међутим, да л’ због фудбала или нечег другог њему школа баш није најбоље ишла па га је отац дао на металостругарски занат.
Кад га је завршио, запослио се прво на одређено, а потом и за стално у Градском саобраћајном предузећу као стругар. На то је био посебно поносан, јер рад на одређено заправо је био само пробни рад да се види какав је мајстор, а кад би га запослили за стално - то се тада сматрало за велики успех јер је сталан посао у Градском саобраћајном гарантовао добру и сталну плату, тако да је одмах постао "добра партија" код удавача... Ту му је стварно било добро: његова мајсторска дневница износила је 45 динара, а тада је једно прасе коштало 30 динара, док се за један динар могло добити 10 јаја! Даље, за 13 до 14 хиљада динара могла се купити добра кућа! Али, и он се "сналазио": купи живо јагње, плати клање и драње и потом кожу однесе ћурчији и од њега добије пара колико га је коштало јагње са клањем и драњем!
Ипак, и од доброг има боље, тако је да је наш гост 1934. године почео да ради у Фабрици авионских мотора у Раковици, где је као млад мајстор имао плату од 2000 динара месечно. Поређења ради, мајстор који је имао 40 до 45 година живота (значи, искусан мајстор у снази) имао је у тој фабрици плату од 4000 динара месечно...
За данас од мене доста, ако није и превише...
...на авиоснимку из 2000.-те:
Година је највероватније 1925, што судим по згради у Дечанској 21, која је пред завршетком (под кровом, али без прозора), а завршена је 1925. године. Пијаце Зелени венац још нема, али су ту разне занимљивости које смо помињали: млин на месту Економског факултета, руина на углу Краљице Наталије и Призренске после страдања у Првом светском рату...
"from beograd" je zato sto je poslato iz beograd,evo i druge strane
Ма видео сам ја да је тај Касина ђаволак, али да је толики провокатор... е, да ми је то неко јуче рекао ја бих му у лице казао: "Ала лажеш!".
Али, нисмо ни ми од јуче...
Ипак, и од доброг има боље, тако је да је наш гост 1934. године почео да ради у Фабрици авионских мотора у Раковици, где је као млад мајстор имао плату од 2000 динара месечно. Поређења ради, мајстор који је имао 40 до 45 година живота (значи, искусан мајстор у снази) имао је у тој фабрици плату од 4000 динара месечно...
За данас од мене доста, ако није и превише...
Изванредно. То опет значи да је за три месеца чистог рада тај добар мајстор могао да купи пристојну кућу (млад мајстор за шест месеци рада).
Негде између 1930. и 1940. просечна приземна кућа на Вождовцу (две собе, трпезарија, кухиња, купатило, крај око Кумодрашке улице) коштала је око 30000 динара.
Ах, та страшна земља, колевка трулежи и израбљивања...
Kanic - Žrnov