Tačno, bravo!
Preklapale su se ploče, ali to je važilo mahom za narezane ploče. Imao sam takve slučajeve. Preklapanja su bila oko petnaest sekundi.
Ordinarne, komercijalne ploče nisu imale preklapanja.
Da li možda imaš ime ovog urednika, znaš li kako se on zvao?
Синоћ и јутрос сам прегледао белешке из тих година али, на жалост, ништа нисам нашао - чак ми запис о тој емисији. У то време више ме интересовала прича него име госта, а други проблем био је тај што је водитељ (најчешће је то био Милан Шпичек - "Круг 202 - Рандеву код сата") име госта рекао на почетку емисије - баш кад сам панично тражио чист лист папира и оловку, и на крају - али би име госта брзо изговорио... Све у свему, моје белешке углавном почињу реченицом: "У емисији "Круг двестадвојке - Састанак код сата" у четвртак 12. јануара 1995. године гост је био син власника кафане на Црвеном Крсту, на углу Жарка Зрењанина...", а птом следи оно што сам на брзину записао (касетофон је био покварен тако да нисам могао да снимим емисију).
О овом госту - чини ми се да је био музички уредник, али ко зна, можда је био и техничар, тонац...нисам нашао ни толико.
Теби за утеху, као врсном зналцу београдских архитеката, ево извода из једне емисије у којој се говорило о Константину Јовановићу, а ти потврди колико је то тачно.
Трговац Никола Спасић наручио је код Константина Јовановића пројекат за зграду у Кнез Михајловој 33, познатој по томе што је у тој кући први пут у Београду примењен светларник. Време је пролазило, али Јовановић никако да пошаље планове. Газда Спасић му је неколико пута писао у Беч, али увек је добијао одговор да ради на пројекту и да му треба још времена. После годину дана из Беча стиже пакет и у њему комплетан пројекат - све урађено, нацртано и разрађено до најститнијег детаља.
Са друге стране, ту је и прича како је Кнез Милош подигао зграду Велике Касарне. Једног дана он, Тома Вучић-Перишић и још неколико угледних Београђана изађоше на плац. Кнез се мало прошетао по плацу, осврнуо пар пута, онда је узео један колац и забио га у земљу. Онда је рекао једном од пристуних да узме други колац и упутио га где да га забије. Тако и са трећим и четвртим коцем... Онда се окренуо Томи Вучићу-Перишићу и рекао му: "Ето, газда Томо, ту зидај касарну!".
Ипак, остало је забележено да је у Милошево време прво што би се подигло на градилшту била су вешала... чисто да мајстори знају шта их чека ако зграда не испадне како ваља!
... ne znam šta će reći eksperti, piše ... LUFTWAFFE Henschel Hs 126 FROM BEOGRAD ...
Хиљадудеветсточетрдесет прва сигурно није - црвена трака са белим кругом и црним кукастим крстом укинута је августа 1938. године за све борбене авионе јер је деловала демаскирајуће. Ипак, авион има цивилну петословну регистрацију, па је могуће да је у питању прелет за Београд ради учешћа на Међународној ваздухопловној изложби 1938. године. Негде имам фотографију тог типа авиона... само да је пронађем!
... ne znam šta će reći eksperti, piše ... LUFTWAFFE Henschel Hs 126 FROM BEOGRAD ...
Хиљадудеветсточетрдесет прва сигурно није - црвена трака са белим кругом и црним кукастим крстом укинута је августа 1938. године за све борбене авионе јер је деловала демаскирајуће. Ипак, авион има цивилну петословну регистрацију, па је могуће да је у питању прелет за Београд ради учешћа на Међународној ваздухопловној изложби 1938. године. Негде имам фотографију тог типа авиона... само да је пронађем!
... ne znam šta će reći eksperti, piše ... LUFTWAFFE Henschel Hs 126 FROM BEOGRAD ...
Хиљадудеветсточетрдесет прва сигурно није - црвена трака са белим кругом и црним кукастим крстом укинута је августа 1938. године за све борбене авионе јер је деловала демаскирајуће. Ипак, авион има цивилну петословну регистрацију, па је могуће да је у питању прелет за Београд ради учешћа на Међународној ваздухопловној изложби 1938. године. Негде имам фотографију тог типа авиона... само да је пронађем!
da nije ovaj sa sajma ?
Кад се упореде шеме бојења авиона на Касининој и твојој фотографији, види се доста разлика. Светло поље на трупу испред репа на Касинином авиону је уско, а код овог на Сајму широко. Код првог авиона на трупу види се задље слово цивилне регистрације ("S"), док авион на твојој фотографији нема регистрацију на трупу. И капотажи су различито обојено - на првом авиону капотаж је тамнији. Такође, на првом авиону елиса је обојена тамно, прецизније црнозеленом (RLM 70), док је на другом авиону елиса сребрна (необојен метал).
Међутим, то још увек не значи да потпис прве фотографије није тачан. Тих година (1939.-'40.) Ваздухопловство војске Краљевине Југославије било је заинтересовано за набавку овог типа авиона, па је могуће да је један примерак са цивилном регистрацијом дошао у Београд на демонстрационе летове. Исто тако је могуће да је у питању прелет преко Југославије ради испоруке тог авиона некој другој држави, па је зато авион имао цивилну регистрацију...
Пар занимљивости које је Милан Шпичек изнео у већ помињаној емисији на Београду 202...
Први тон филм у Србији приказан је у "Колосеуму" (потоња "Звезда").
Први филмски критичари у Београду били су тапкароши. Имали су непогрешив осећај за добар филм, а назив "тапкароши" потиче отуд што их је милиција јурила због препродаје катара по скупљој цени. Зато би они стајали поред улаза у биоскоп и ногом тапкали стопалом у месту што је значило: "Имам карте, али по мојој цени!".
Један од власника хотела и биоскопа "Касина" (није палилулска) пред Први светски рат био је и г. Ђока Богдановић, човек који је био потпуно одушевљен филмском уметношћу. На жалост, погинуо је током "Земунске операције" 1914. године док је снимао борбе између српске и аустријске војске негде на територији данашњег Новог Београда. Док је јашући коња у првој борбеној давао инструкције сниматељу, у близини пала је граната. Коњ се пропео и збацио Богдановића, који је умро неколико дана касније, али не од ране нанете гелером, већ од последица пада са коња.
Причи ту није крај. Пред Први светски рат, поред осталог инвентара за биоскоп Ђока Богдановић је купио у Паризу и велики позлаћени лустер. Међутим, испоставило се да је лустер превелик за салу, па је стајао у суседној просторији. После шестоаприлског бомбардовања, у знак захвалности што је ту несрећу преживела, удовица покојног Богдановића лустер је поклоника цркви Светог Марка, где и данас стоји.
Сад видим да сам се много расписао... то не слути на добро!
Пар занимљивости које је Милан Шпичек изнео у већ помињаној емисији на Београду 202...
Први тон филм у Србији приказан је у "Колосеуму" (потоња "Звезда").
Први филмски критичари у Београду били су тапкароши. Имали су непогрешив осећај за добар филм, а назив "тапкароши" потиче отуд што их је милиција јурила због препродаје катара по скупљој цени. Зато би они стајали поред улаза у биоскоп и ногом тапкали стопалом у месту што је значило: "Имам карте, али по мојој цени!".
Један од власника хотела и биоскопа "Касина" (није палилулска) пред Први светски рат био је и г. Ђока Богдановић, човек који је био потпуно одушевљен филмском уметношћу. На жалост, погинуо је током "Земунске операције" 1914. године док је снимао борбе између српске и аустријске војске негде на територији данашњег Новог Београда. Док је јашући коња у првој борбеној давао инструкције сниматељу, у близини пала је граната. Коњ се пропео и збацио Богдановића, који је умро неколико дана касније, али не од ране нанете гелером, већ од последица пада са коња.
Причи ту није крај. Пред Први светски рат, поред осталог инвентара за биоскоп Ђока Богдановић је купио у Паризу и велики позлаћени лустер. Међутим, испоставило се да је лустер превелик за салу, па је стајао у суседној просторији. После шестоаприлског бомбардовања, у знак захвалности што је ту несрећу преживела, удовица покојног Богдановића лустер је поклоника цркви Светог Марка, где и данас стоји.
Сад видим да сам се много расписао... то не слути на добро!
Да допуним. Најкраћу филмску критику у историји југословенског филма објавио је "Студент" а поводом филма "Љубав и мода" (1960.). Цела критика је имала само две речи: "МОДА МАРЈАНОВА". Међутим, без обзира шта ко мислио о овом филму (а ја први немам неко нарочито мишљење), он ипак остаде као неки белег тог времена и данас има третман "култног филма". Ето, толико, пошто купио по том и прод'о.
Ово је Пароброд Земун, потонуо 16. марта 1929. године и Чукаричком зимовнику, потопио га велики лед. По причама тај исти лед га је носио све до ушћа где је коначно потонуо. Било је неких покушаја ове године да се олупина пронађа, за сада неуспешно. Ево још једне слике са нета:
... ne znam šta će reći eksperti, piše ... LUFTWAFFE Henschel Hs 126 FROM BEOGRAD ...
Хиљадудеветсточетрдесет прва сигурно није - црвена трака са белим кругом и црним кукастим крстом укинута је августа 1938. године за све борбене авионе јер је деловала демаскирајуће. Ипак, авион има цивилну петословну регистрацију, па је могуће да је у питању прелет за Београд ради учешћа на Међународној ваздухопловној изложби 1938. године. Негде имам фотографију тог типа авиона... само да је пронађем!
da nije ovaj sa sajma ?
Кад се упореде шеме бојења авиона на Касининој и твојој фотографији, види се доста разлика. Светло поље на трупу испред репа на Касинином авиону је уско, а код овог на Сајму широко. Код првог авиона на трупу види се задље слово цивилне регистрације ("S"), док авион на твојој фотографији нема регистрацију на трупу. И капотажи су различито обојено - на првом авиону капотаж је тамнији. Такође, на првом авиону елиса је обојена тамно, прецизније црнозеленом (RLM 70), док је на другом авиону елиса сребрна (необојен метал).
Међутим, то још увек не значи да потпис прве фотографије није тачан. Тих година (1939.-'40.) Ваздухопловство војске Краљевине Југославије било је заинтересовано за набавку овог типа авиона, па је могуће да је један примерак са цивилном регистрацијом дошао у Београд на демонстрационе летове. Исто тако је могуће да је у питању прелет преко Југославије ради испоруке тог авиона некој другој држави, па је зато авион имао цивилну регистрацију...
Ух, одох у ОТ са авијацијом. Нећу више!
Чини ми се да је Бугарска имала овај авион у свом наоружању, а доста тога ја испоручивано преко Београда. Често су за те прелете авиони добијали цивилне регистрације.
Preklapale su se ploče, ali to je važilo mahom za narezane ploče. Imao sam takve slučajeve. Preklapanja su bila oko petnaest sekundi.
Ordinarne, komercijalne ploče nisu imale preklapanja.
Da li možda imaš ime ovog urednika, znaš li kako se on zvao?
Синоћ и јутрос сам прегледао белешке из тих година али, на жалост, ништа нисам нашао - чак ми запис о тој емисији. У то време више ме интересовала прича него име госта, а други проблем био је тај што је водитељ (најчешће је то био Милан Шпичек - "Круг 202 - Рандеву код сата") име госта рекао на почетку емисије - баш кад сам панично тражио чист лист папира и оловку, и на крају - али би име госта брзо изговорио... Све у свему, моје белешке углавном почињу реченицом: "У емисији "Круг двестадвојке - Састанак код сата" у четвртак 12. јануара 1995. године гост је био син власника кафане на Црвеном Крсту, на углу Жарка Зрењанина...", а птом следи оно што сам на брзину записао (касетофон је био покварен тако да нисам могао да снимим емисију).
О овом госту - чини ми се да је био музички уредник, али ко зна, можда је био и техничар, тонац...нисам нашао ни толико.
Теби за утеху, као врсном зналцу београдских архитеката, ево извода из једне емисије у којој се говорило о Константину Јовановићу, а ти потврди колико је то тачно.
Трговац Никола Спасић наручио је код Константина Јовановића пројекат за зграду у Кнез Михајловој 33, познатој по томе што је у тој кући први пут у Београду примењен светларник. Време је пролазило, али Јовановић никако да пошаље планове. Газда Спасић му је неколико пута писао у Беч, али увек је добијао одговор да ради на пројекту и да му треба још времена. После годину дана из Беча стиже пакет и у њему комплетан пројекат - све урађено, нацртано и разрађено до најститнијег детаља.
Са друге стране, ту је и прича како је Кнез Милош подигао зграду Велике Касарне. Једног дана он, Тома Вучић-Перишић и још неколико угледних Београђана изађоше на плац. Кнез се мало прошетао по плацу, осврнуо пар пута, онда је узео један колац и забио га у земљу. Онда је рекао једном од пристуних да узме други колац и упутио га где да га забије. Тако и са трећим и четвртим коцем... Онда се окренуо Томи Вучићу-Перишићу и рекао му: "Ето, газда Томо, ту зидај касарну!".
Ипак, остало је забележено да је у Милошево време прво што би се подигло на градилшту била су вешала... чисто да мајстори знају шта их чека ако зграда не испадне како ваља!
Стара, добра времена!
Хиљадудеветсточетрдесет прва сигурно није - црвена трака са белим кругом и црним кукастим крстом укинута је августа 1938. године за све борбене авионе јер је деловала демаскирајуће. Ипак, авион има цивилну петословну регистрацију, па је могуће да је у питању прелет за Београд ради учешћа на Међународној ваздухопловној изложби 1938. године. Негде имам фотографију тог типа авиона... само да је пронађем!
Кад сам већ отворио своју хемеротеку...
Значи, некада је и на Чубури било патака? (акцентујете како вам драго...)
Хиљадудеветсточетрдесет прва сигурно није - црвена трака са белим кругом и црним кукастим крстом укинута је августа 1938. године за све борбене авионе јер је деловала демаскирајуће. Ипак, авион има цивилну петословну регистрацију, па је могуће да је у питању прелет за Београд ради учешћа на Међународној ваздухопловној изложби 1938. године. Негде имам фотографију тог типа авиона... само да је пронађем!
da nije ovaj sa sajma ?
Хиљадудеветсточетрдесет прва сигурно није - црвена трака са белим кругом и црним кукастим крстом укинута је августа 1938. године за све борбене авионе јер је деловала демаскирајуће. Ипак, авион има цивилну петословну регистрацију, па је могуће да је у питању прелет за Београд ради учешћа на Међународној ваздухопловној изложби 1938. године. Негде имам фотографију тог типа авиона... само да је пронађем!
da nije ovaj sa sajma ?
Кад се упореде шеме бојења авиона на Касининој и твојој фотографији, види се доста разлика. Светло поље на трупу испред репа на Касинином авиону је уско, а код овог на Сајму широко. Код првог авиона на трупу види се задље слово цивилне регистрације ("S"), док авион на твојој фотографији нема регистрацију на трупу. И капотажи су различито обојено - на првом авиону капотаж је тамнији. Такође, на првом авиону елиса је обојена тамно, прецизније црнозеленом (RLM 70), док је на другом авиону елиса сребрна (необојен метал).
Међутим, то још увек не значи да потпис прве фотографије није тачан. Тих година (1939.-'40.) Ваздухопловство војске Краљевине Југославије било је заинтересовано за набавку овог типа авиона, па је могуће да је један примерак са цивилном регистрацијом дошао у Београд на демонстрационе летове. Исто тако је могуће да је у питању прелет преко Југославије ради испоруке тог авиона некој другој држави, па је зато авион имао цивилну регистрацију...
Ух, одох у ОТ са авијацијом. Нећу више!
Пар занимљивости које је Милан Шпичек изнео у већ помињаној емисији на Београду 202...
Први тон филм у Србији приказан је у "Колосеуму" (потоња "Звезда").
Први филмски критичари у Београду били су тапкароши. Имали су непогрешив осећај за добар филм, а назив "тапкароши" потиче отуд што их је милиција јурила због препродаје катара по скупљој цени. Зато би они стајали поред улаза у биоскоп и ногом тапкали стопалом у месту што је значило: "Имам карте, али по мојој цени!".
Један од власника хотела и биоскопа "Касина" (није палилулска) пред Први светски рат био је и г. Ђока Богдановић, човек који је био потпуно одушевљен филмском уметношћу. На жалост, погинуо је током "Земунске операције" 1914. године док је снимао борбе између српске и аустријске војске негде на територији данашњег Новог Београда. Док је јашући коња у првој борбеној давао инструкције сниматељу, у близини пала је граната. Коњ се пропео и збацио Богдановића, који је умро неколико дана касније, али не од ране нанете гелером, већ од последица пада са коња.
Причи ту није крај. Пред Први светски рат, поред осталог инвентара за биоскоп Ђока Богдановић је купио у Паризу и велики позлаћени лустер. Међутим, испоставило се да је лустер превелик за салу, па је стајао у суседној просторији. После шестоаприлског бомбардовања, у знак захвалности што је ту несрећу преживела, удовица покојног Богдановића лустер је поклоника цркви Светог Марка, где и данас стоји.
Сад видим да сам се много расписао... то не слути на добро!
Пар занимљивости које је Милан Шпичек изнео у већ помињаној емисији на Београду 202...
Први тон филм у Србији приказан је у "Колосеуму" (потоња "Звезда").
Први филмски критичари у Београду били су тапкароши. Имали су непогрешив осећај за добар филм, а назив "тапкароши" потиче отуд што их је милиција јурила због препродаје катара по скупљој цени. Зато би они стајали поред улаза у биоскоп и ногом тапкали стопалом у месту што је значило: "Имам карте, али по мојој цени!".
Један од власника хотела и биоскопа "Касина" (није палилулска) пред Први светски рат био је и г. Ђока Богдановић, човек који је био потпуно одушевљен филмском уметношћу. На жалост, погинуо је током "Земунске операције" 1914. године док је снимао борбе између српске и аустријске војске негде на територији данашњег Новог Београда. Док је јашући коња у првој борбеној давао инструкције сниматељу, у близини пала је граната. Коњ се пропео и збацио Богдановића, који је умро неколико дана касније, али не од ране нанете гелером, већ од последица пада са коња.
Причи ту није крај. Пред Први светски рат, поред осталог инвентара за биоскоп Ђока Богдановић је купио у Паризу и велики позлаћени лустер. Међутим, испоставило се да је лустер превелик за салу, па је стајао у суседној просторији. После шестоаприлског бомбардовања, у знак захвалности што је ту несрећу преживела, удовица покојног Богдановића лустер је поклоника цркви Светог Марка, где и данас стоји.
Сад видим да сам се много расписао... то не слути на добро!
Да допуним. Најкраћу филмску критику у историји југословенског филма објавио је "Студент" а поводом филма "Љубав и мода" (1960.). Цела критика је имала само две речи: "МОДА МАРЈАНОВА". Међутим, без обзира шта ко мислио о овом филму (а ја први немам неко нарочито мишљење), он ипак остаде као неки белег тог времена и данас има третман "култног филма". Ето, толико, пошто купио по том и прод'о.
Ово је Пароброд Земун, потонуо 16. марта 1929. године и Чукаричком зимовнику, потопио га велики лед. По причама тај исти лед га је носио све до ушћа где је коначно потонуо. Било је неких покушаја ове године да се олупина пронађа, за сада неуспешно. Ево још једне слике са нета:
Хиљадудеветсточетрдесет прва сигурно није - црвена трака са белим кругом и црним кукастим крстом укинута је августа 1938. године за све борбене авионе јер је деловала демаскирајуће. Ипак, авион има цивилну петословну регистрацију, па је могуће да је у питању прелет за Београд ради учешћа на Међународној ваздухопловној изложби 1938. године. Негде имам фотографију тог типа авиона... само да је пронађем!
da nije ovaj sa sajma ?
Кад се упореде шеме бојења авиона на Касининој и твојој фотографији, види се доста разлика. Светло поље на трупу испред репа на Касинином авиону је уско, а код овог на Сајму широко. Код првог авиона на трупу види се задље слово цивилне регистрације ("S"), док авион на твојој фотографији нема регистрацију на трупу. И капотажи су различито обојено - на првом авиону капотаж је тамнији. Такође, на првом авиону елиса је обојена тамно, прецизније црнозеленом (RLM 70), док је на другом авиону елиса сребрна (необојен метал).
Међутим, то још увек не значи да потпис прве фотографије није тачан. Тих година (1939.-'40.) Ваздухопловство војске Краљевине Југославије било је заинтересовано за набавку овог типа авиона, па је могуће да је један примерак са цивилном регистрацијом дошао у Београд на демонстрационе летове. Исто тако је могуће да је у питању прелет преко Југославије ради испоруке тог авиона некој другој држави, па је зато авион имао цивилну регистрацију...
Ух, одох у ОТ са авијацијом. Нећу више!
Чини ми се да је Бугарска имала овај авион у свом наоружању, а доста тога ја испоручивано преко Београда. Често су за те прелете авиони добијали цивилне регистрације.