Postoji ona razglednica iz (valjda) 1909. godine u kojoj se želi srećna nova godina. Čini mi se da ju je Kasina postovao.
To da li su Božić, Nova godina ili "swpska patwiotska odbwambena" Nova godina bila značajniji ili manje značajniji praznici kod Srba vo vremja ono, najpozvaniji su da razmotre neki nepristrasni etnolozi. Valjda će se i to desiti jednog dana.
A kad smo već kod Novih godina, kačim jedan zanimljiv prikaz sa dočeka 1939. godine iz Politike (kliknite na link):
Svuda po uglovima tih kafanica mladići, polupijani, razbarušene kose, s očima samo što ne zaplaču, neprestano su naručivali pevačicama:
"Evo mome srcu radosti"
E, pa za sve ljubitelje novogodišnjeg derta, evo upravo te pesme snimljene u skoro isto vreme kad je i naručivana po zloglasnim kafanicama u Savamali (možda godinu-dve ranije):
Налетех по ко зна који пут на чланак о књизи "Масонски симболи у Београду" аутора Зорана Николића. Поред свих дискутабилних тумачења (препуштам их упућенијим у материју, да ли је масонски симбол троугао или зидарски угаоник и слично), једна мистификација ми већ помало иде на живце. У тексту из Блица (www.blic.rs/Vesti/Drustvo/225977/Piramide-i-sestari-nad-Beogradom), већ стоти пут је изнешена ова тврдња: "Kad bi povukli pravu liniju kroz centar monumenta na Avali ka gradu, došla bi tačno do Pobednika." Обашка што је ова реченица потпуно недефинисана (шта је центар монумента?, кроз било које две тачке може се повући права линија, то знамо још од Еуклида), али ако аутор(и) мисле на правац који дефинише стаза са тепеницама прилазу споменику , дакле уздужну осу споменика она указује, као што свака права, по дефиницији опет оног Еуклида на безброј тачака, можда на Париз, Рим у некој својој даљој пројекцији, али никако не на калемегданског Победника:
Молио бих аутора да бар ове свима очигледне неисправности не понавља у неким будућим издањима ове књиге. (Кога не мрзи, може на ГуглЗемљи да се поигра, пре ће бити да је Мештровић овом путањом указивао на то да ће Ади циганлији једнога дана направити копнени прилаз )
Причајте ви шта хоћете,али трећи младић са десне стране је Боривоје Живковић,мој деда па оцу,па ме јако интересује одакле вам слика ...Наравно да се не љутим што сте је објавили,само сам чекао када ће се објавити,ко су остали,можда наследнике познајемо...Иначе слику и ја имам код себе.Као да себе гледам...
Što bi se ti ljutio na sliku moje porodice! Drugi s leva je moj teča Edo - Edvard iz Ljubljane, to je ekipa sokolska ekipa koja je osvojila mač kralja Aleksandra, nešto kao Kup u gimnastici!
Невероватно,каква случајност...Која је година?Где?На жалост,мало или скоро нико од очевих више није међу живима, а били су познати по томе да су мало причали о родбини.Неке ствари сам сазнао сасвим случано,чак ни мој отац није знао за многе ствари.
A da nije Eduard Antonijevič?
Reprezentacija SHS na Olimpijskim igrama u Amsterdamu 1928.
Citat iz „Olimpijskog vekovnika” izdatog povodom 100 godina OKS:
Štukelj, već tridesetogodišnjak, zlatnim medaljama u višeboju i na vratilu sa Igara u Parizu dodao je zlato na krugovima, pobedivši ispred Čehoslovaka Vahe i Leflera, i dve bronze u višeboju u pojedinačnoj i ekipnoj konkurenciji zajedno sa Josipom Primožičem, Antonom Malejom, Eduardom Antonijevičem, Borisom Gregorkom, Ivanom Porentom, Stanetom Dergancom i Dragutinom Ciotijem.
Beli, pa zar ti se ne čini da je gimnastičar na gornjoj slici (treći sleva) jedan te isti, kao i ovaj na donjoj slici (prvi zdesna), bez obzira što piše da je to slika iz Amsterdama?
Налетех по ко зна који пут на чланак о књизи "Масонски симболи у Београду" аутора Зорана Николића. Поред свих дискутабилних тумачења (препуштам их упућенијим у материју, да ли је масонски симбол троугао или зидарски угаоник и слично), једна мистификација ми већ помало иде на живце. У тексту из Блица (www.blic.rs/Vesti/Drustvo/225977/Piramide-i-sestari-nad-Beogradom), већ стоти пут је изнешена ова тврдња: "Kad bi povukli pravu liniju kroz centar monumenta na Avali ka gradu, došla bi tačno do Pobednika." Обашка што је ова реченица потпуно недефинисана (шта је центар монумента?, кроз било које две тачке може се повући права линија, то знамо још од Еуклида), али ако аутор(и) мисле на правац који дефинише стаза са тепеницама прилазу споменику , дакле уздужну осу споменика она указује, као што свака права, по дефиницији опет оног Еуклида на безброј тачака, можда на Париз, Рим у некој својој даљој пројекцији, али никако не на калемегданског Победника:
Молио бих аутора да бар ове свима очигледне неисправности не понавља у неким будућим издањима ове књиге. (Кога не мрзи, може на ГуглЗемљи да се поигра, пре ће бити да је Мештровић овом путањом указивао на то да ће Ади циганлији једнога дана направити копнени прилаз )
Оваквих нетачности (везаних не само за масонерију) има подоста. на пр., честа је тврдња да је немачко бомбардовање 6. априла 1941. било на Ускрс. Тог дана јесте била недеља али је православни Ускрс био тек за две недеље, 20. априла 1941. Слушао сам и причу да су у бомбардовању изгинули сватови у порти Вазнесењске цркве (понекад је то немачко бомбардовање 6. априла 41, понекад америчко бомбардовање о Ускрсу 16. априла 1944.) што би могло бити тачно само ако је Патријарх или администратор Патријарха као месно надлежни владика дао посебну дозволу за венчање јер током поста, о Ускрсу и недељу по Ускрсу нема венчања. Чисто сумњам да је таква дозвола дата и била би то трагична коинциденција. На другој страни, није немогуће да је неки такав случај био током неког од савезничких бомбардовања а да се у народном памћењу то урезало са Ускршњим бомбардовањем. На крају крајева, има овде оних који памте та времена па би можда и они могли да кажу коју о томе.
Данас, у време разних среедстава комуникације и медија, митови и легенде се множе захвааљујући и грешкама појединаца или њиховим "офрљостима" а шире многоструко брже него некада. Тако у серији "Вук Караџић" постоји једна сцена читања султановог хатишерифа на Ташмајдану 1830. год. када Србија стиснута у Београдски пашалук добија аутономију. Главни сценографски детаљ у сцени, умножен десетинама пута, била је српска тробојка која нам је добро позната у распореду црвено-плаво-бело. Истина је "мало" другачија. У устанцима су коришћене разне заставе, најчешће црвене, црвено-плаве, црвено-беле основе али без неког сталног и дефинитивног обрасца. Биле су то заставе које су поклањали Срби из Војводине а често су осликаване ликовима светаца или копираним грбовима из Жефаровићеве "Стематографије". Али, црвено-плаво-бела тробојка није представљала симбол ни Србије, ни српске нације, ни Београдског пашалука. Она ће тек касније доћи на историјску сцену и то након једне друге заставе коју дефинише Сретењски устав из 1835. а која је имала распоред боја као код данашње хрватске заставе!
Уопште, има доста примера "силовања података" када се неке тврдње штанцују без провере или по оној "сваки аргумент тежи да поткрепи моју тврдњу, ако не тежи - то горе по аргумент".
Postoji ona razglednica iz (valjda) 1909. godine u kojoj se želi srećna nova godina. Čini mi se da ju je Kasina postovao.
To da li su Božić, Nova godina ili "swpska patwiotska odbwambena" Nova godina bila značajniji ili manje značajniji praznici kod Srba vo vremja ono, najpozvaniji su da razmotre neki nepristrasni etnolozi. Valjda će se i to desiti jednog dana.
A kad smo već kod Novih godina, kačim jedan zanimljiv prikaz sa dočeka 1939. godine iz Politike (kliknite na link):
http://img195.imageshack.us/img195/9303/19390102011.jpg
Jedna rečenica posebno mi je privukla pažnju:
Svuda po uglovima tih kafanica mladići, polupijani, razbarušene kose, s očima samo što ne zaplaču, neprestano su naručivali pevačicama:
"Evo mome srcu radosti"
E, pa za sve ljubitelje novogodišnjeg derta, evo upravo te pesme snimljene u skoro isto vreme kad je i naručivana po zloglasnim kafanicama u Savamali (možda godinu-dve ranije):
http://www.esnips.com/doc/1186c556-2615-44f4-b3d6-be72d6b9fef2/Evo-srcu-mom-r...
Tako je to zvučalo, tada.
Postoje čak i snimci novogodišnjih koncerata predratnog Radio Beograda, otposlatih u svet.
Jedino nam kafane nedostaju.
Молио бих аутора да бар ове свима очигледне неисправности не понавља у неким будућим издањима ове књиге. (Кога не мрзи, може на ГуглЗемљи да се поигра, пре ће бити да је Мештровић овом путањом указивао на то да ће Ади циганлији једнога дана направити копнени прилаз
Причајте ви шта хоћете,али трећи младић са десне стране је Боривоје Живковић,мој деда па оцу,па ме јако интересује одакле вам слика ...Наравно да се не љутим што сте је објавили,само сам чекао када ће се објавити,ко су остали,можда наследнике познајемо...Иначе слику и ја имам код себе.Као да себе гледам...
Što bi se ti ljutio na sliku moje porodice! Drugi s leva je moj teča Edo - Edvard iz Ljubljane, to je ekipa sokolska ekipa koja je osvojila mač kralja Aleksandra, nešto kao Kup u gimnastici!
Невероватно,каква случајност...Која је година?Где?На жалост,мало или скоро нико од очевих више није међу живима, а били су познати по томе да су мало причали о родбини.Неке ствари сам сазнао сасвим случано,чак ни мој отац није знао за многе ствари.
A da nije Eduard Antonijevič?
Reprezentacija SHS na Olimpijskim igrama u Amsterdamu 1928.
Citat iz „Olimpijskog vekovnika” izdatog povodom 100 godina OKS:
Štukelj, već tridesetogodišnjak, zlatnim medaljama u višeboju i na vratilu sa Igara u Parizu dodao je zlato na krugovima, pobedivši ispred Čehoslovaka Vahe i Leflera, i dve bronze u višeboju u pojedinačnoj i ekipnoj konkurenciji zajedno sa Josipom Primožičem, Antonom Malejom, Eduardom Antonijevičem, Borisom Gregorkom, Ivanom Porentom, Stanetom Dergancom i Dragutinom Ciotijem.
Beli, pa zar ti se ne čini da je gimnastičar na gornjoj slici (treći sleva) jedan te isti, kao i ovaj na donjoj slici (prvi zdesna), bez obzira što piše da je to slika iz Amsterdama?
Молио бих аутора да бар ове свима очигледне неисправности не понавља у неким будућим издањима ове књиге. (Кога не мрзи, може на ГуглЗемљи да се поигра, пре ће бити да је Мештровић овом путањом указивао на то да ће Ади циганлији једнога дана направити копнени прилаз
Оваквих нетачности (везаних не само за масонерију) има подоста. на пр., честа је тврдња да је немачко бомбардовање 6. априла 1941. било на Ускрс. Тог дана јесте била недеља али је православни Ускрс био тек за две недеље, 20. априла 1941. Слушао сам и причу да су у бомбардовању изгинули сватови у порти Вазнесењске цркве (понекад је то немачко бомбардовање 6. априла 41, понекад америчко бомбардовање о Ускрсу 16. априла 1944.) што би могло бити тачно само ако је Патријарх или администратор Патријарха као месно надлежни владика дао посебну дозволу за венчање јер током поста, о Ускрсу и недељу по Ускрсу нема венчања. Чисто сумњам да је таква дозвола дата и била би то трагична коинциденција. На другој страни, није немогуће да је неки такав случај био током неког од савезничких бомбардовања а да се у народном памћењу то урезало са Ускршњим бомбардовањем. На крају крајева, има овде оних који памте та времена па би можда и они могли да кажу коју о томе.
Данас, у време разних среедстава комуникације и медија, митови и легенде се множе захвааљујући и грешкама појединаца или њиховим "офрљостима" а шире многоструко брже него некада. Тако у серији "Вук Караџић" постоји једна сцена читања султановог хатишерифа на Ташмајдану 1830. год. када Србија стиснута у Београдски пашалук добија аутономију. Главни сценографски детаљ у сцени, умножен десетинама пута, била је српска тробојка која нам је добро позната у распореду црвено-плаво-бело. Истина је "мало" другачија. У устанцима су коришћене разне заставе, најчешће црвене, црвено-плаве, црвено-беле основе али без неког сталног и дефинитивног обрасца. Биле су то заставе које су поклањали Срби из Војводине а често су осликаване ликовима светаца или копираним грбовима из Жефаровићеве "Стематографије". Али, црвено-плаво-бела тробојка није представљала симбол ни Србије, ни српске нације, ни Београдског пашалука. Она ће тек касније доћи на историјску сцену и то након једне друге заставе коју дефинише Сретењски устав из 1835. а која је имала распоред боја као код данашње хрватске заставе!
Уопште, има доста примера "силовања података" када се неке тврдње штанцују без провере или по оној "сваки аргумент тежи да поткрепи моју тврдњу, ако не тежи - то горе по аргумент".
Alal vera za ovu fotku!