Овде је прича двострука: пред рат одлучише да праве реконструкцију и у Министарству грађевина (арх. Драган Гудовић, Гојко Тодић?) направише пројекат под видиним утицајем националсоцијалистичке архитектуре којим би се потпуно сљуштила декорација, а портал добио велике размере са квадратичним ступцима.
Током бомбардовања, бомбе падну у гледалиште и само позориште бива силно оштећено. У току рата одлуче се (из политичких разлога) да се реконструкција ипак обави и догради анекс. Услед недостатка најосновнијих средстава, ипак ураде преправку оштећене фасаде и започну доградњу анекса са којим дођоше до приземља, а потом на брзину отворише позориште. Понешто од предратног наци пројекта беше уграђено у нови портал и лођу изнад, мада је оригинални предратни пројекат био још радикалнији.
После рата анекс је довршен.
Е сад, колико сам успевао да видим (барем по центру) Пеште, тамо нема баш превише модернизовања. И тамо је било разарања (не само током рата, него и током револуција педесетих), међутим, мене је фасцинирало како су Мађари успевали све то да закрпе... Праг није страдао за време Другог светског рата, а за Варшаву важи она позната прича о реконструкцији (потпуно спаљеног) центра на основу техничких снимака које је неко далековидо и визионарски урадио пред сам рат (прича се да је неки професор на архитектури то задао студентима као рад)...

Пошто мој иначе одличан штос са старом Брижитком није, авај, наишао на разумевање (тако је то са нама песницима који разбијамо окоштале представе), то сада идем у другу крајност и приказујем је када је била невино детенце:



 

  (Ха, уживаћу сам, као какав богат колекционар!)