Ja sam ovo pitanje postavio par puta kao odgovor na konstataciju "kakav smo to narod, niko nije spasavao biblioteku". Čovek treba da prvo pođe od sebe...
Uostalom, zabeleženo je da su stanari okolnih zgrada pokušali da zaustave požar, ali, nije im uspelo.
Slažem se, sasvim... pitanje je samo, dakle, koliko ko želi da stavi glavu u torbu. Iskreno (mada se može reći da to nije isto), uvek sam se pitao kako su, recimo, neke skandinavske zemlje uspele da se izbore do granice u kojoj nijedna dlaka ne bi falila njihovim sugrađanima Jevrejima, a u isto vreme ovde su uveliko radili Gec i Majer sa svojim kamionom smrti...
Apropo biblioteke, ja sam (na)čuo nešto i o misterioznom sanduku (ili grupi sanduka) koji je iz Narodne biblioteke ipak odvežen u Germaniju - ali ko zna koliko ima istine u tome...
Dešavanja u Danskoj i u Jugoslaviji (namerno ne kažem u Srbiji) u 2SR se u potpunosti razlikuju. Da li je moglo da se spasi više srskih Jevreja - sigurno. Da li su svi mogli da se prebace "u šumu" u junu 1941 i prežive rat, kao što su Danci svoje građane prevezli brodovima u Švedsku 1943? Samo pitanje je apsurdno.
"Guglajući" o sudbini Narodne biblioteke, na Krstarici nađoh tvrdnju da je Vili Brant "vratio" Titu nekoliko sačuvanih knjiga (?!) Možda neko zna nešto više o ovome?
Положаји окупираног становништва у Србији и Данској током Другог светског рата не могу се поредити. Србија је била под знатно горим условима. Срби су били на лествици нацистичке расне доктрине другоразредна нација према којој су од почетка окупације примењене најсуровије казнене мере (сетите се упутства немачким војницима пред напад на Југославију) док су Данци у одређеној мери били поштеђени јер су сматрани најближим рођацима Немаца, готово као специфично немачко племе или огранак. С обзиром на благе услове окупације, Данци су имали више слободе у организовању пасивног отпора и то је трајало приближно пола времена окупације. Оно што треба Данцима "скинути капу" јесте да и у тако повлаштеном положају они организују отпор окупатору са тако добром синхронизацијом и управљањем догађајима да нема сличног примера у поробљеној Европи. Кажу да је дански краљ, када су окупационе власти увеле обавезу ношења жуте траке Јеврејима, први ставио жуту траку са речима: "Ја сам први међу Јеврејима" а већ сутрадан улицама Данских градова готово да није било човека без жуте траке - цела нација се солидарисала са својим јеврејским суграђанима и стала уз краља. Ако је та прича тачна онда она служи Данцима на вечну част а ми само можемо констатовати да је то јединствени пример у Европи (а вероватно и много шире).
Да не би смо били off topic, морам да констатујем, иако сам рођен доста након рата, ни мало се пријатно не осећам док гледам фотографију која је овде више пута постављана а на којој је трамвај са натписом да је забрањено за Јевреје, ни мало ми није пријатна помисао на прогон Јевреја током окупације и њихово страдање у Јајинцима, на Бањици и старом Сајмишту, поготову што су у томе учествовали и неки сународници и суграђани мојих родитеља. И у томе је наша срамота као нације и грађанства на овим просторима. Образ нам спашавају они што су доводили у ризик своје животе и животе својих ближњих кријући Јевреје по својим становима и разним скровиштима (па чак и гробљима) или помажући им да побегну од зликоваца.
А данас? Данас ме је стид онога шта се дешава са старим Сајмиштем, у шта је то претворено. Волео бих ја да видим тај простор онако како је изгледао 5. априла 1941. али уместо сајамске изложбе да буде унутар таквог комплекса реконструисан логор са одговарајућим изложбама у сајамским халама спомињући се свих побијених Јевреја, Срба, Цигана/Рома и осталих. Волео бих да ту и у околини нема спортских објеката, сплавова, кафана и осталих непримерених садржаја осим можда по неког примереног ресторанчића где човек у одговарајућој атмосфери може да се освежи каквим безалкохолним пићем и сендвичем. Овако како сад изгледа старо Сајмиште али и његова околина представља стид за све грађане овог града без обзира на национално или верско опредељење. Један споменик који је подигнут и пред којим се 2-3 пута годишње обаве комеморативни протоколи (у непримереном окружењу) није довољно осим што је можда опрало нечије савести.
Кажу да је дански краљ, када су окупационе власти увеле обавезу ношења жуте траке Јеврејима, први ставио жуту траку са речима: "Ја сам први међу Јеврејима" а већ сутрадан улицама Данских градова готово да није било човека без жуте траке - цела нација се солидарисала са својим јеврејским суграђанима и стала уз краља. Ако је та прича тачна онда она служи Данцима на вечну част а ми само можемо констатовати да је то јединствени пример у Европи (а вероватно и много шире).
Eto, i ja sam čuo za tu priču za danskog kralja, ali se ispostavlo da je to samo urbani mit. Lepo zvuči, ali je zaista preterano.
Danska je bila pod "mekom okupacijom", Nemačka ju je smatrala "potektoratom za primer" - opirali su se ukupno 2 sata i kasnije nisu podizali ustanke, za razliku od naših predaka.
Kao što reče jedan pripadnih češkog pokreta otpora mom dedi: "ali - to se kod nas nije smelo".
Koga interesuje, ima na nekoliko tekstova na tu temu na Wikipediji, da ne širimo priču.
Постоји и овакав поглед на ствари, морам признати, мени много блискији...
Суочени са кампањом да се једино Старо Сајмиште
прогласи за ЛОГОРСКИ МЕМОРИЈАЛ
Када сам 01.јуна 2007 године у Привредној комори Србије (као модератор) у организацији Сектора за културу Општине Савски венац водио врло посећену трибину СИЛАЗАК БЕОГРАДА НА РЕКЕ, окосница је био дипломски рад архитекте Драгослава - Дика МАНОЈЛОВИЋА. У спонтаној дебати после представљања рада обимном документацијом - већи број стручњака медју присутним планерима, урбанистима, архитектима, уметницима и новинарима – сагласио се да је према трендовима цена на данашњем тржишту некретнина у Београду, такозвани Савски амфитеатар (све од Газеле до Бранковог моста) у категорији око 10.000 ЕВР./м2 !!! Изнад свих категорија у граду !!! Овај рад је старијег датума – али је један од најобимнијих (историографски) и најинспиративнијх у планерском смислу – па је као такав био представљен и на Венецијанском бијеналу – иако осим овог рада у Београдским архивама постоји неколико десетина предлога о «силаску Београда на реке». На тој трибини медјутим - нико од учесника није тражио да се о било чему опредељују - аплаузи и дивљење једном темељном раду били су неподељени. Старо Сајмиште је само узгред поменуто !
Данас медјутим, када смо суочени са безобзирном кампањом да Старо Сајмиште постане «атрофирано срце Београда» тиме што ће једино оно бити проглашено за ЛОГОРСКИ МЕМОРИЈАЛ, поставља се питање ко је «погрешно разумео» горе наведени податак о 10.000 ЕВР.-/ м2 ??? Старо Сајмиште је 1987 године проглашено само : КУЛТУРНИМ ДОБРОМ – нема «фашизма» ! Како је чак 27 новина писало о поменутој Трбибини. - у прилогу вам шаљем авиофотографију Старог Сајмишта из 1938 године као доказ о тези из наслова да је овај фрагмент Савског амфитеатра био НАЈЛЕПШИ ДРАГУЉ европског урбанизма и у том смислу понос Београда између два рата.
Зашто је настало С.Сајмиште, осим што је управо због своје уредјености 3 године било нацистички логор? Трговачка, Индустријска и Занатска комора, Савез зем.задруга и Српско пољопривр.друштво су у периоду од 1923 - 1933 уз Београдску трговачку омладину као чланови Друштва за земаљске изложбе успели да се изборе за идеју Међународног сајма и да сакупе основни капитал - на основу кога су 10.09.1933 усвојена нова Правила Друштва – по којима је сваки колективни члан акционар по функцији. Почетни капитал је износио 1.222.000, Задужбина Николе Спасића је додала 500.000.- и Народна банка још 300.000. – када се под новом Управом, од 01.04.1937 придружило 13 удружења трговаца, 6 удружења занатлија, 5 удружења индустријалаца и три Слободне привредне организације. (Подаци из породичне архиве једног од три пројектанта С.С: - арх.Рајка Татића - Изградња 3/2003) Зашто инсистирам на ових 33 УДРУЖЕЊА ? Зато што ова несрећна земља никако да научи колико је коштао монопол фамилије КАРИЋ када је као најјача била «једини булдождер» РАЗВОЈА ! Затим је 18.12.1935.Веће Београдске општине уступило на уживање Сајмишту 36,33 ха на 50 година. Народна банка је 08.05.1936. на постојећи улог око 2.000.000 заједно са Заложбеним заводом који је ставио хипотеке на будуће (непостојеће) павиљоне – одобрила троструки износ кредита од 6.000.000 динара са каматом од 7% и почеком од 5 година. Зашто је ово битно ? Зато што се све десило за 16 месеци - када је Држава хтела да стимулише своју ПРОИЗВОДЊУ. Старо Сајмиште је 1944 године сравнило са земљом савезничко бомбардовање. Да се «затре клица» наци – стратишта !
Поново да подсетимо : JUDENLAGER SEMLIN 1941 је 28.10.1941 отворила ДРУГА Земља – Немачки Рајх – на територији ТРЕЋЕ земље – НДХ која је своју јурисдикцију над Земуном прогласила 10.10.1941 године. Логорска «епизода» Старог Сајмишта је трајала непуне три године и Србији оставила само 48.000 људских жртава и савезничким бомбама «преоран» најлепши БЕЛИ ЦВЕТ европског урбанизма – мали ПЛАНСКИ изграђен град за само годину дана - 14 ха. Од 1944 ни једна власт на овој територији – није «ни коров почупала». Коме је тада било важно колико је било жртава које националности - осим Нацистима. Сваки људски живот је једнако вредан и ниједан нема цену, осим у дневнополитичке сврхе. Тај људски живот је једнако вредео и у Старом Сајмишту, и у данашњем Рударском факултету (седишту Гестапоа) и у данашњем Заводу за патенте који је био један од најстрашнијих градских затвора - логора под Окупацијом. У овој згради постоји (данас канцеларија) на III спрату из које се затвореник БАЦИО КРОЗ ПРОЗОР током саслушања од стране официра Гестапоа. Ту сада ради један европски функционер за патентна права.
Па зашто онда само Старо Сајмиште мора ОСТАТИ ЛОГОР за сва времена ? Да ли зато што је био огледни полигон најновијих ТЕХНИЧКИХ ДОСТИГНУЋА свога времена - па би данашњу Државу када би поново (реконсртруисан) постао европска РЕТОРТА ИДЕЈА - опомињао да покрене неку ПРОИЗВОДЊУ ? Да ли због тога што садашњу власт подсећа да је обећала денационализацију још 2000. године, или зато што јој и сад 115 уметника,међу којима има светски признатих,живе и стварају у једној од последњих «фавела» у Европи. У аутентичној сценографији а ла Кустурица. Да ли бројни УМЕТНИЦИ у овој Земљи могу да задрже НА КОРИШЋЕЊЕ оно што им је намењено, и оно што су користили у континуитету 70 година - па зато има «гениус лоци» (магију места). Ја вам гарантујем да ако УМЕТНИЦИМА дамо «на старање» Старо Сајмиште – они га неће продати некој другој фирми POSEYDON – као што је туђе власништво продала за кеш - Дирекција за изградњу !
И коначно неколико речи о разумевању појма ПИЈЕТЕТА према ЖРТВАМА. Ако неко разуме овај појам он га носи у срцу – НЕПРЕКИДНО. Довољно је да једном прочита «Како упокојити вампира» - Борислава ПЕКИЋА па да за сва времена разуме монструозну дубину психолошке тортуре коју је примењивао Гестапо при саслушањима. То за оне којима је искрени пијетет на срцу. И за оне којима сваки људски живот подједнако вреди. За оне друге, које на то треба подсећати једном годишње, једном месечно, једном недељно : колико се ја разумем у савремену технологију довољан је један БИМ пројектор, врхунска документарна продукција Верана МАТИЋА на једном ЦД – у и један бели зид – који може бити у POSEYDON-u где је седиште Друштва «Меморијал С.С», али и на Рударском факултету и у данашњем Заводу за интелектуалну својину.
Што се уметника тиче никакве БУКАГИЈЕ на Старом Сајмишту још 60 година не долазе у обзир ! Уметници очекују да Држава Старо Сајмиште реконструише у целости према његовој првобитној намени да буде културно жариште ПРИМЕЊЕНЕ УМЕТНОСТИ уметника свих европских земаља. А рећи ћу вам и зашто ? Постоји наиме једна потресна историјска белешка из 2002 године : Извесни Немац (зваћемо га) Фриц, је 1941 године регрутован као клинац (18) и као редов Wермархта послат за логорског чувара у Земун. Најпре се сажалио на троје (напуштене) деце која су плакала на бетону у ћошку - па их је послао у БОЛНИЦУ. Затим се сажалио на троје изнемоглих стараца - које је "здраве" склонио у логорску БОЛНИЦУ ...На крају се сажалио на дојиљу која на сплачинама није имала млека - па је склонио у СПАСИЋЕВ ПАВИЉОН који је био логорска болница. Коначно је војничку (стражарску) униформу заменио ЛОГОРСКОМ УНИФОРМОМ - као издајник ... Један је од ретких који је побегао у пометњи за време савезничког бомбардовања ... Када је наивно поверовао да је у Србији победила ДРУГАЧИЈА власт – дошао је са зебњом 2002 године да посети место свога страдања, јер су са њим као издајником поступали још горе, ако је то уопште могуће градирати. Том приликом је био ПОРАЖЕН и изјавио је од прилике следеће : " Па какав сте ви то народ - кад ја свако вече пре спавања морам у хотелу да одплачем пола сата - не због људи којих се присећам – са којима сам делио последњи гутљај цигуре - него због УЖАСНЕ ИСТИНЕ да је Старо Сајмиште - ЛЕПШЕ ИЗГЛЕДАЛО као логор – него сада ..."
Зато позивамо сваког београђанина, када се надје у Центру и има пола сата слободног времена, да пређе Бранков мост и изчупа само један струк корова и баци га у контејнер. Струк по струк ... Да помогнемо комуналцима који имају проблема у организацији пошто за 5 година по трећи пут асфалтирају све четири траке Авалског пута од Аутокоманде до Трошарине !!! Ако Старо Сајмиште већ не моше да ИЗГЛЕДА бар «као кад је било логор» – не мора већ 60 година да изгледа ни као финална сцена филма «Ко то тамо пева ? » Осим ако неко неком нешто није ОБЕЋАО у познатом «српском new deal» маниру : « ја теби – ти мени « .....
Duboko sam potresen posle čitanja teksta arhitekte Marina Rajkovića. Kazivanje nemačkog vojnika s kraja priče dovoljno ilustruje sve.
Meni su bile dovoljne i one slike sa Kališa, od kojih ću da stavim samo jednu. Dakle naši sugrađani koji su se tu šetali i kao deca igrali, sada su zbunjeni gledali kroz žicu kojom su bili ograđeni.
Te jeseni su supruge, majke i sestre ovih ljudi još kupovale paradajz i kuvale ga za zimu. Očekivale su da će im se oni uskoro vratiti a niko nije ni mogao pretpostaviti da će iste godine i one i njihova deca otići na put bez povratka.
A šta je danas na tom mestu. Parking za automobile.
Fotografija Hilde Dajč od pre Drugog svetskog rata (Jevrejski istorijski muzej)
Pisma Hilde Dajč nude redak i dirljiv uvid u uslove u Jevrejskom logoru na Sajmištu, izmedu decembra 1941. i maja 1942.
Hilda Dajč je rođena 1922. u imućnoj aškenaskoj porodici koju su sačinjavali njeni roditelji, Emil i Augusta i mlađi brat Hans. Pre rata, pošto je maturirala u gimnaziji kao jedna od najboljih u svojoj generaciji, Hilda se upisala na studije arhitekture, na Beogradskom univerzitetu. Pošto su, u okupiranoj Srbiji, studije prekinute, Hilda je volontirala kao medicinska sestra u Jevrejskoj bolnici u Beogradu.
Prvih meseci okupacije Hildin otac, Emil Dajč, bio je na dužnosti podpredsednika Vertretung der Judischen Gemainchaft, predstavničkog tela Jevrejske zajednice u Beogradu. Ova organizacija, osnovana od strane nacista, preuzela je na sebe poslove Jevrejske zajednice, raznih dobrotvornih organizacija i drugih jevrejskih institucija kojima je okupator aprila 1941. zabranio rad. Zahvaljujući angažovanju Emila Dajča u Predstavničkom telu, u ranoj fazi okupacije, Hildina porodica je bila pošteđena mnogih oštrih antisemitskih mera i zakona kojima su u to vreme bili izloženi Jevreji u Beogradu.
Decembra 1941, pošto je većina muške jevrejske populacije u zemlji ubijena u okviru mera odmazde koje je sproveo Wehrmacht, kao odogovor na pobune i sabotaže, ženama, deci i starcima bilo naređeno da spakuju lične stvari i jave se glavnoj kancelariji Judenreferat-a - jevrejskom odelenju Specijalne policije u Ulici Džordža Vašingtona br. 23. Odatle su odvedeni u adaptirani Paviljon br. 3 u novoosnovani Judenlager Semlin. Iako porodice onih koji su bili u rukovodstvu Jevrejskog predstavnickog tela nisu bile primorane da se povinuju ovom naređenju, Hilda se, protivno željama svoje porodice, dobrovoljno prijavila da ode u logor i nastavi da vrši dužnosti medicinske sestre među, kako je sama izjavila, "ljudima kojima je potrebna pomoć".
Prvo pismo Hilde Dajč napisano je 7. decembra 1941., dan pre nego što je otišla na Sajmište. Primalac ovog pisma bila je Nada Novak, Hildina drugarica iz gimnazije. Nada, dve godine starija od Hilde, bila je predsednica gimnazijske literarne družine, gde su se te dve devojke i upoznale. U pismu Hilda spominje vreme koje je provela u školi i "družini" kao "najprijatniji period" života.
Drugo pismo je napisano dva dana kasnije, 9. decembra, i sadrži prve utiske o životu u logoru. Upućeno je Mirjani Petrović, jos jednoj školskoj drugarici, koja je pisala Hildi dan ranije. Pisma je krijumčarilo jevrejsko bolničko osoblje, koje je redovno posećivalo logor.
Smatra se da je treće pismo, upućeno Nadi Novak, napisano oko 13. decembra. U njemu Hilda otkriva da će joj se članovi njene porodice uskoro pridružiti u logoru. S obzirom da su svi Jevreji bili internirani na Sajmištu, nacisti očigledno više nisu imali koristi od Predstavničkog tela jevrejske zajednice ili njihovih rukovodilaca.
U periodu između trećeg i četvrtog pisma, Mirjana Petrović se nekoliko puta sastala sa Hildom, jednom zajedno sa Nadom Novak. Tokom oštre zime 41/42 reka Sava se zaledila i svakoga dana mogle su se videti male grupe logoraša kako peške prelaze led pod nemačkom stražom, tegleći nosila sa mrtvima ili teško bolesnima. Na obali, preko puta logora, čekalo ih je osoblje Jevrejske bolnice, koje je utovarivalo žrtve u kamione i odvozilo ih u bolnicu ili na Jevrejsko groblje. Jednom prilikom, Hilda je uspela da ugovori sastanak sa Mirjanom, u zapuštenoj kafani za lučke radnike gde je logorašima koji su prenosili mrtve i bolesne bio dozvoljen kratak predah, pre povratka u logor. U krčmi su se prijateljice, Mirjana i Hilda zagrlile i kratko razgovarale. Srele su na istom mestu jos dva puta ali im tokom poslednjeg susreta straža nije dozvolila da razmene ni jednu reč. Mirjana Petrović je kasnije ispričala da je Hilda tom prilikom delovala mršavije nego pre i bila bleda, potištena i očajna. Ovo se vidi i iz Hildinog poslednjeg sačuvanog pisma sa Sajmišta, napisanog početkom februara 1942.
Datum smrti Hilde Dajč nije poznat, ali je sigurno da je ubijena u gasnom kamionu, zajedno sa preko 6000 zena, dece i starih. Od kraja marta, do 10. maja 1942., logoraši su, u grupama od 50 do 100 ljudi, poslednji put prolazeći ulicama Beograda, odvoženi do masovnih grobnica u Jajincima.
Nažalost, jedna činjenica iz četvrtog pisma posebno je potresna i to u svetlu priče koju smo skoro vodili:
"A propos, pre neki dan smo uređivali leševe, bilo ih je 27, u turskom paviljonu, i to sve u front."
Nisam zaista znao da se to dešavalo tamo. Poznato mi je da su zverstva činjena u paviljonima kojih danas mahom uopšte nema: Filipsovom, paviljonu ribarskog restorana Ike Panića i drugim. Ali podatak da je turski paviljon bio mrtvačnica, to sam tek iz ovog pisma saznao.
Još jedan detalj neka ovde ostane zabeležen, možda nekome bude zatrebao:
Kada sam 1998. godine išao po ostacima razrušenog kompleksa, pokušavajući da identifikujem građevine koje su tu i tamo ostale, susreo sam se i sa čovekom, fizičkim radnikom koji je ceo život proveo u firmi koja se zvala "Končar" i koja je svoju centralu imala u, ispostavilo se - nemačkom paviljonu na Starom sajmištu. On mi je tada (pustivši me da pomno zagledam paviljon sa svih strana) pokazao bočni trakt zgrade i rekao da je jedna od većih masovnih grobnica sredinom sedamdesetih (pri pokušaju neke adaptacije ovog prostora) iskopana upravo ispod poda ovog paviljona.
Pošto se o tome nije smelo ništa da govori, od rekonstrukcije se brzo odustalo, a iskopani pod zaliven je betonom i sve vraćeno kako je i bilo da se dalje ništa o otkriću ne zna.
Alal im vera, šta drugo reći.
Ja sam ovo pitanje postavio par puta kao odgovor na konstataciju "kakav smo to narod, niko nije spasavao biblioteku". Čovek treba da prvo pođe od sebe...
Uostalom, zabeleženo je da su stanari okolnih zgrada pokušali da zaustave požar, ali, nije im uspelo.
Slažem se, sasvim... pitanje je samo, dakle, koliko ko želi da stavi glavu u torbu. Iskreno (mada se može reći da to nije isto), uvek sam se pitao kako su, recimo, neke skandinavske zemlje uspele da se izbore do granice u kojoj nijedna dlaka ne bi falila njihovim sugrađanima Jevrejima, a u isto vreme ovde su uveliko radili Gec i Majer sa svojim kamionom smrti...
Apropo biblioteke, ja sam (na)čuo nešto i o misterioznom sanduku (ili grupi sanduka) koji je iz Narodne biblioteke ipak odvežen u Germaniju - ali ko zna koliko ima istine u tome...
Dešavanja u Danskoj i u Jugoslaviji (namerno ne kažem u Srbiji) u 2SR se u potpunosti razlikuju. Da li je moglo da se spasi više srskih Jevreja - sigurno. Da li su svi mogli da se prebace "u šumu" u junu 1941 i prežive rat, kao što su Danci svoje građane prevezli brodovima u Švedsku 1943? Samo pitanje je apsurdno.
"Guglajući" o sudbini Narodne biblioteke, na Krstarici nađoh tvrdnju da je Vili Brant "vratio" Titu nekoliko sačuvanih knjiga (?!) Možda neko zna nešto više o ovome?
Положаји окупираног становништва у Србији и Данској током Другог светског рата не могу се поредити. Србија је била под знатно горим условима. Срби су били на лествици нацистичке расне доктрине другоразредна нација према којој су од почетка окупације примењене најсуровије казнене мере (сетите се упутства немачким војницима пред напад на Југославију) док су Данци у одређеној мери били поштеђени јер су сматрани најближим рођацима Немаца, готово као специфично немачко племе или огранак. С обзиром на благе услове окупације, Данци су имали више слободе у организовању пасивног отпора и то је трајало приближно пола времена окупације. Оно што треба Данцима "скинути капу" јесте да и у тако повлаштеном положају они организују отпор окупатору са тако добром синхронизацијом и управљањем догађајима да нема сличног примера у поробљеној Европи. Кажу да је дански краљ, када су окупационе власти увеле обавезу ношења жуте траке Јеврејима, први ставио жуту траку са речима: "Ја сам први међу Јеврејима" а већ сутрадан улицама Данских градова готово да није било човека без жуте траке - цела нација се солидарисала са својим јеврејским суграђанима и стала уз краља. Ако је та прича тачна онда она служи Данцима на вечну част а ми само можемо констатовати да је то јединствени пример у Европи (а вероватно и много шире).
Да не би смо били off topic, морам да констатујем, иако сам рођен доста након рата, ни мало се пријатно не осећам док гледам фотографију која је овде више пута постављана а на којој је трамвај са натписом да је забрањено за Јевреје, ни мало ми није пријатна помисао на прогон Јевреја током окупације и њихово страдање у Јајинцима, на Бањици и старом Сајмишту, поготову што су у томе учествовали и неки сународници и суграђани мојих родитеља. И у томе је наша срамота као нације и грађанства на овим просторима. Образ нам спашавају они што су доводили у ризик своје животе и животе својих ближњих кријући Јевреје по својим становима и разним скровиштима (па чак и гробљима) или помажући им да побегну од зликоваца.
А данас? Данас ме је стид онога шта се дешава са старим Сајмиштем, у шта је то претворено. Волео бих ја да видим тај простор онако како је изгледао 5. априла 1941. али уместо сајамске изложбе да буде унутар таквог комплекса реконструисан логор са одговарајућим изложбама у сајамским халама спомињући се свих побијених Јевреја, Срба, Цигана/Рома и осталих. Волео бих да ту и у околини нема спортских објеката, сплавова, кафана и осталих непримерених садржаја осим можда по неког примереног ресторанчића где човек у одговарајућој атмосфери може да се освежи каквим безалкохолним пићем и сендвичем. Овако како сад изгледа старо Сајмиште али и његова околина представља стид за све грађане овог града без обзира на национално или верско опредељење. Један споменик који је подигнут и пред којим се 2-3 пута годишње обаве комеморативни протоколи (у непримереном окружењу) није довољно осим што је можда опрало нечије савести.
Eto, i ja sam čuo za tu priču za danskog kralja, ali se ispostavlo da je to samo urbani mit. Lepo zvuči, ali je zaista preterano.
Danska je bila pod "mekom okupacijom", Nemačka ju je smatrala "potektoratom za primer" - opirali su se ukupno 2 sata i kasnije nisu podizali ustanke, za razliku od naših predaka.
Kao što reče jedan pripadnih češkog pokreta otpora mom dedi: "ali - to se kod nas nije smelo".
Koga interesuje, ima na nekoliko tekstova na tu temu na Wikipediji, da ne širimo priču.
Постоји и овакав поглед на ствари, морам признати, мени много блискији...
Суочени са кампањом да се једино Старо Сајмиште
прогласи за ЛОГОРСКИ МЕМОРИЈАЛ
Када сам 01.јуна 2007 године у Привредној комори Србије (као модератор) у организацији Сектора за културу Општине Савски венац водио врло посећену трибину СИЛАЗАК БЕОГРАДА НА РЕКЕ, окосница је био дипломски рад архитекте Драгослава - Дика МАНОЈЛОВИЋА. У спонтаној дебати после представљања рада обимном документацијом - већи број стручњака медју присутним планерима, урбанистима, архитектима, уметницима и новинарима – сагласио се да је према трендовима цена на данашњем тржишту некретнина у Београду, такозвани Савски амфитеатар (све од Газеле до Бранковог моста) у категорији око 10.000 ЕВР./м2 !!! Изнад свих категорија у граду !!! Овај рад је старијег датума – али је један од најобимнијих (историографски) и најинспиративнијх у планерском смислу – па је као такав био представљен и на Венецијанском бијеналу – иако осим овог рада у Београдским архивама постоји неколико десетина предлога о «силаску Београда на реке». На тој трибини медјутим - нико од учесника није тражио да се о било чему опредељују - аплаузи и дивљење једном темељном раду били су неподељени. Старо Сајмиште је само узгред поменуто !
Данас медјутим, када смо суочени са безобзирном кампањом да Старо Сајмиште постане «атрофирано срце Београда» тиме што ће једино оно бити проглашено за ЛОГОРСКИ МЕМОРИЈАЛ, поставља се питање ко је «погрешно разумео» горе наведени податак о 10.000 ЕВР.-/ м2 ??? Старо Сајмиште је 1987 године проглашено само : КУЛТУРНИМ ДОБРОМ – нема «фашизма» ! Како је чак 27 новина писало о поменутој Трбибини. - у прилогу вам шаљем авиофотографију Старог Сајмишта из 1938 године као доказ о тези из наслова да је овај фрагмент Савског амфитеатра био НАЈЛЕПШИ ДРАГУЉ европског урбанизма и у том смислу понос Београда између два рата.
Зашто је настало С.Сајмиште, осим што је управо због своје уредјености 3 године било нацистички логор? Трговачка, Индустријска и Занатска комора, Савез зем.задруга и Српско пољопривр.друштво су у периоду од 1923 - 1933 уз Београдску трговачку омладину као чланови Друштва за земаљске изложбе успели да се изборе за идеју Међународног сајма и да сакупе основни капитал - на основу кога су 10.09.1933 усвојена нова Правила Друштва – по којима је сваки колективни члан акционар по функцији. Почетни капитал је износио 1.222.000, Задужбина Николе Спасића је додала 500.000.- и Народна банка још 300.000. – када се под новом Управом, од 01.04.1937 придружило 13 удружења трговаца, 6 удружења занатлија, 5 удружења индустријалаца и три Слободне привредне организације. (Подаци из породичне архиве једног од три пројектанта С.С: - арх.Рајка Татића - Изградња 3/2003) Зашто инсистирам на ових 33 УДРУЖЕЊА ? Зато што ова несрећна земља никако да научи колико је коштао монопол фамилије КАРИЋ када је као најјача била «једини булдождер» РАЗВОЈА ! Затим је 18.12.1935.Веће Београдске општине уступило на уживање Сајмишту 36,33 ха на 50 година. Народна банка је 08.05.1936. на постојећи улог око 2.000.000 заједно са Заложбеним заводом који је ставио хипотеке на будуће (непостојеће) павиљоне – одобрила троструки износ кредита од 6.000.000 динара са каматом од 7% и почеком од 5 година. Зашто је ово битно ? Зато што се све десило за 16 месеци - када је Држава хтела да стимулише своју ПРОИЗВОДЊУ. Старо Сајмиште је 1944 године сравнило са земљом савезничко бомбардовање. Да се «затре клица» наци – стратишта !
Поново да подсетимо : JUDENLAGER SEMLIN 1941 је 28.10.1941 отворила ДРУГА Земља – Немачки Рајх – на територији ТРЕЋЕ земље – НДХ која је своју јурисдикцију над Земуном прогласила 10.10.1941 године. Логорска «епизода» Старог Сајмишта је трајала непуне три године и Србији оставила само 48.000 људских жртава и савезничким бомбама «преоран» најлепши БЕЛИ ЦВЕТ европског урбанизма – мали ПЛАНСКИ изграђен град за само годину дана - 14 ха. Од 1944 ни једна власт на овој територији – није «ни коров почупала». Коме је тада било важно колико је било жртава које националности - осим Нацистима. Сваки људски живот је једнако вредан и ниједан нема цену, осим у дневнополитичке сврхе. Тај људски живот је једнако вредео и у Старом Сајмишту, и у данашњем Рударском факултету (седишту Гестапоа) и у данашњем Заводу за патенте који је био један од најстрашнијих градских затвора - логора под Окупацијом. У овој згради постоји (данас канцеларија) на III спрату из које се затвореник БАЦИО КРОЗ ПРОЗОР током саслушања од стране официра Гестапоа. Ту сада ради један европски функционер за патентна права.
Па зашто онда само Старо Сајмиште мора ОСТАТИ ЛОГОР за сва времена ? Да ли зато што је био огледни полигон најновијих ТЕХНИЧКИХ ДОСТИГНУЋА свога времена - па би данашњу Државу када би поново (реконсртруисан) постао европска РЕТОРТА ИДЕЈА - опомињао да покрене неку ПРОИЗВОДЊУ ? Да ли због тога што садашњу власт подсећа да је обећала денационализацију још 2000. године, или зато што јој и сад 115 уметника,међу којима има светски признатих,живе и стварају у једној од последњих «фавела» у Европи. У аутентичној сценографији а ла Кустурица. Да ли бројни УМЕТНИЦИ у овој Земљи могу да задрже НА КОРИШЋЕЊЕ оно што им је намењено, и оно што су користили у континуитету 70 година - па зато има «гениус лоци» (магију места). Ја вам гарантујем да ако УМЕТНИЦИМА дамо «на старање» Старо Сајмиште – они га неће продати некој другој фирми POSEYDON – као што је туђе власништво продала за кеш - Дирекција за изградњу !
И коначно неколико речи о разумевању појма ПИЈЕТЕТА према ЖРТВАМА. Ако неко разуме овај појам он га носи у срцу – НЕПРЕКИДНО. Довољно је да једном прочита «Како упокојити вампира» - Борислава ПЕКИЋА па да за сва времена разуме монструозну дубину психолошке тортуре коју је примењивао Гестапо при саслушањима. То за оне којима је искрени пијетет на срцу. И за оне којима сваки људски живот подједнако вреди. За оне друге, које на то треба подсећати једном годишње, једном месечно, једном недељно : колико се ја разумем у савремену технологију довољан је један БИМ пројектор, врхунска документарна продукција Верана МАТИЋА на једном ЦД – у и један бели зид – који може бити у POSEYDON-u где је седиште Друштва «Меморијал С.С», али и на Рударском факултету и у данашњем Заводу за интелектуалну својину.
Што се уметника тиче никакве БУКАГИЈЕ на Старом Сајмишту још 60 година не долазе у обзир ! Уметници очекују да Држава Старо Сајмиште реконструише у целости према његовој првобитној намени да буде културно жариште ПРИМЕЊЕНЕ УМЕТНОСТИ уметника свих европских земаља. А рећи ћу вам и зашто ? Постоји наиме једна потресна историјска белешка из 2002 године : Извесни Немац (зваћемо га) Фриц, је 1941 године регрутован као клинац (18) и као редов Wермархта послат за логорског чувара у Земун. Најпре се сажалио на троје (напуштене) деце која су плакала на бетону у ћошку - па их је послао у БОЛНИЦУ. Затим се сажалио на троје изнемоглих стараца - које је "здраве" склонио у логорску БОЛНИЦУ ...На крају се сажалио на дојиљу која на сплачинама није имала млека - па је склонио у СПАСИЋЕВ ПАВИЉОН који је био логорска болница. Коначно је војничку (стражарску) униформу заменио ЛОГОРСКОМ УНИФОРМОМ - као издајник ... Један је од ретких који је побегао у пометњи за време савезничког бомбардовања ... Када је наивно поверовао да је у Србији победила ДРУГАЧИЈА власт – дошао је са зебњом 2002 године да посети место свога страдања, јер су са њим као издајником поступали још горе, ако је то уопште могуће градирати. Том приликом је био ПОРАЖЕН и изјавио је од прилике следеће : " Па какав сте ви то народ - кад ја свако вече пре спавања морам у хотелу да одплачем пола сата - не због људи којих се присећам – са којима сам делио последњи гутљај цигуре - него због УЖАСНЕ ИСТИНЕ да је Старо Сајмиште - ЛЕПШЕ ИЗГЛЕДАЛО као логор – него сада ..."
Зато позивамо сваког београђанина, када се надје у Центру и има пола сата слободног времена, да пређе Бранков мост и изчупа само један струк корова и баци га у контејнер. Струк по струк ... Да помогнемо комуналцима који имају проблема у организацији пошто за 5 година по трећи пут асфалтирају све четири траке Авалског пута од Аутокоманде до Трошарине !!! Ако Старо Сајмиште већ не моше да ИЗГЛЕДА бар «као кад је било логор» – не мора већ 60 година да изгледа ни као финална сцена филма «Ко то тамо пева ? » Осим ако неко неком нешто није ОБЕЋАО у познатом «српском new deal» маниру : « ја теби – ти мени « .....
Марин РАЈКОВИЋ – архитект
Meni su bile dovoljne i one slike sa Kališa, od kojih ću da stavim samo jednu. Dakle naši sugrađani koji su se tu šetali i kao deca igrali, sada su zbunjeni gledali kroz žicu kojom su bili ograđeni.
Te jeseni su supruge, majke i sestre ovih ljudi još kupovale paradajz i kuvale ga za zimu. Očekivale su da će im se oni uskoro vratiti a niko nije ni mogao pretpostaviti da će iste godine i one i njihova deca otići na put bez povratka.
A šta je danas na tom mestu. Parking za automobile.
Fotografija Hilde Dajč od pre Drugog svetskog rata (Jevrejski istorijski muzej)
Pisma Hilde Dajč nude redak i dirljiv uvid u uslove u Jevrejskom logoru na Sajmištu, izmedu decembra 1941. i maja 1942.
Hilda Dajč je rođena 1922. u imućnoj aškenaskoj porodici koju su sačinjavali njeni roditelji, Emil i Augusta i mlađi brat Hans. Pre rata, pošto je maturirala u gimnaziji kao jedna od najboljih u svojoj generaciji, Hilda se upisala na studije arhitekture, na Beogradskom univerzitetu. Pošto su, u okupiranoj Srbiji, studije prekinute, Hilda je volontirala kao medicinska sestra u Jevrejskoj bolnici u Beogradu.
Prvih meseci okupacije Hildin otac, Emil Dajč, bio je na dužnosti podpredsednika Vertretung der Judischen Gemainchaft, predstavničkog tela Jevrejske zajednice u Beogradu. Ova organizacija, osnovana od strane nacista, preuzela je na sebe poslove Jevrejske zajednice, raznih dobrotvornih organizacija i drugih jevrejskih institucija kojima je okupator aprila 1941. zabranio rad. Zahvaljujući angažovanju Emila Dajča u Predstavničkom telu, u ranoj fazi okupacije, Hildina porodica je bila pošteđena mnogih oštrih antisemitskih mera i zakona kojima su u to vreme bili izloženi Jevreji u Beogradu.
Decembra 1941, pošto je većina muške jevrejske populacije u zemlji ubijena u okviru mera odmazde koje je sproveo Wehrmacht, kao odogovor na pobune i sabotaže, ženama, deci i starcima bilo naređeno da spakuju lične stvari i jave se glavnoj kancelariji Judenreferat-a - jevrejskom odelenju Specijalne policije u Ulici Džordža Vašingtona br. 23. Odatle su odvedeni u adaptirani Paviljon br. 3 u novoosnovani Judenlager Semlin. Iako porodice onih koji su bili u rukovodstvu Jevrejskog predstavnickog tela nisu bile primorane da se povinuju ovom naređenju, Hilda se, protivno željama svoje porodice, dobrovoljno prijavila da ode u logor i nastavi da vrši dužnosti medicinske sestre među, kako je sama izjavila, "ljudima kojima je potrebna pomoć".
Prvo pismo Hilde Dajč napisano je 7. decembra 1941., dan pre nego što je otišla na Sajmište. Primalac ovog pisma bila je Nada Novak, Hildina drugarica iz gimnazije. Nada, dve godine starija od Hilde, bila je predsednica gimnazijske literarne družine, gde su se te dve devojke i upoznale. U pismu Hilda spominje vreme koje je provela u školi i "družini" kao "najprijatniji period" života.
Drugo pismo je napisano dva dana kasnije, 9. decembra, i sadrži prve utiske o životu u logoru. Upućeno je Mirjani Petrović, jos jednoj školskoj drugarici, koja je pisala Hildi dan ranije. Pisma je krijumčarilo jevrejsko bolničko osoblje, koje je redovno posećivalo logor.
Smatra se da je treće pismo, upućeno Nadi Novak, napisano oko 13. decembra. U njemu Hilda otkriva da će joj se članovi njene porodice uskoro pridružiti u logoru. S obzirom da su svi Jevreji bili internirani na Sajmištu, nacisti očigledno više nisu imali koristi od Predstavničkog tela jevrejske zajednice ili njihovih rukovodilaca.
U periodu između trećeg i četvrtog pisma, Mirjana Petrović se nekoliko puta sastala sa Hildom, jednom zajedno sa Nadom Novak. Tokom oštre zime 41/42 reka Sava se zaledila i svakoga dana mogle su se videti male grupe logoraša kako peške prelaze led pod nemačkom stražom, tegleći nosila sa mrtvima ili teško bolesnima. Na obali, preko puta logora, čekalo ih je osoblje Jevrejske bolnice, koje je utovarivalo žrtve u kamione i odvozilo ih u bolnicu ili na Jevrejsko groblje. Jednom prilikom, Hilda je uspela da ugovori sastanak sa Mirjanom, u zapuštenoj kafani za lučke radnike gde je logorašima koji su prenosili mrtve i bolesne bio dozvoljen kratak predah, pre povratka u logor. U krčmi su se prijateljice, Mirjana i Hilda zagrlile i kratko razgovarale. Srele su na istom mestu jos dva puta ali im tokom poslednjeg susreta straža nije dozvolila da razmene ni jednu reč. Mirjana Petrović je kasnije ispričala da je Hilda tom prilikom delovala mršavije nego pre i bila bleda, potištena i očajna. Ovo se vidi i iz Hildinog poslednjeg sačuvanog pisma sa Sajmišta, napisanog početkom februara 1942.
Datum smrti Hilde Dajč nije poznat, ali je sigurno da je ubijena u gasnom kamionu, zajedno sa preko 6000 zena, dece i starih. Od kraja marta, do 10. maja 1942., logoraši su, u grupama od 50 do 100 ljudi, poslednji put prolazeći ulicama Beograda, odvoženi do masovnih grobnica u Jajincima.
http://www.semlin.info/
"A propos, pre neki dan smo uređivali leševe, bilo ih je 27, u turskom paviljonu, i to sve u front."
Nisam zaista znao da se to dešavalo tamo. Poznato mi je da su zverstva činjena u paviljonima kojih danas mahom uopšte nema: Filipsovom, paviljonu ribarskog restorana Ike Panića i drugim. Ali podatak da je turski paviljon bio mrtvačnica, to sam tek iz ovog pisma saznao.
Još jedan detalj neka ovde ostane zabeležen, možda nekome bude zatrebao:
Kada sam 1998. godine išao po ostacima razrušenog kompleksa, pokušavajući da identifikujem građevine koje su tu i tamo ostale, susreo sam se i sa čovekom, fizičkim radnikom koji je ceo život proveo u firmi koja se zvala "Končar" i koja je svoju centralu imala u, ispostavilo se - nemačkom paviljonu na Starom sajmištu. On mi je tada (pustivši me da pomno zagledam paviljon sa svih strana) pokazao bočni trakt zgrade i rekao da je jedna od većih masovnih grobnica sredinom sedamdesetih (pri pokušaju neke adaptacije ovog prostora) iskopana upravo ispod poda ovog paviljona.
Pošto se o tome nije smelo ništa da govori, od rekonstrukcije se brzo odustalo, a iskopani pod zaliven je betonom i sve vraćeno kako je i bilo da se dalje ništa o otkriću ne zna.
Turski paviljon
Audi