Ja mislim da nemam, ali pogledacu još.
Inače drugi teča mi je bio aviomehaničar u Luftvafeu, ali je tetka sve slike pobacala?!
Tetka je bila i više nego mudra, ne zameram joj :)
Могло је то да се сачува, многе су фотографије равногораца искрсавале напрасно након 50-60 година :bigsmile:
Занимљиво је то са фотографијама из рата, посебно када су могле да имају контекст који је по усликане могао да буде животно опасан...
Ево, например, чега се ја сећам: моја баба је у орману увек држала дедину слику на којој је он фотографисан у Загребу 11. маја 1945 као припадник НОВЈ, 6. личке дивизије, са неким непознатим ратним другом. Те се фотографије сећам одувек, на сваком распусту сам је са занимањем гледао. Мада, деда је увек био насмејан и ведар човек, па некако његов одсутан поглед младића са те слике никако нисам могао да повежем са њим какав је био у стварности. Тек, много година касније, нарочито после ужаса из 1991. схватио сам да је за тај угасли поглед највећу "заслугу" имао Сремски фронт где је он био један од ретких преживелих из свог села... Мој деда, Милован Весић, село Мала Сугубина, у близини Трстеника, је овај партизан који седи:
Милован је преминуо 1996. године. Све што смо икада знали о његовом ратовању, ми бројни његови унуци, било је оно што нам је баба ретко када говорила. Он сам о рату није никада причао.
2002. године, однекуд је волшебно искрсла још једна фотографија, не знам како се одједном створила у орману поред партизанске слике из Загреба. Такође ратна фотографија, али другачија... Шест година након смрти, када је била коначно сигурна да им више никакву штету неће нанети, ни њој живој, ни Миловану покојном, моја баба је из неког брижљиво закопаног трапа, извадила ту слику. И проговорила о рату...
Деда је пушкомитраљезац који стоји први слева. Слика је из лета 1944. године. Ова група позира као део јединице "Југословенске војске у отаџбини" која се спрема на напад на Немце у повлачењу долином Мораве.
Појава слике и пратеће приче је била шокантна за мене, јер о томе никада ништа нисам знао, страх од могућих репресалија у оно време је био превелики и нико није хтео да ризикује, ни са сликом, ни са причама. Поготово што је деда волшебно избегао егзекуцију када је након краљевог позива септембра 1944. напустио положаје на Јастрепцу и отишао да се прикључи партизанима, носећи у рукама верну Збројовку ЗБ30 од које се није раздвајао још од 1941. и коју је пригрлио и на овој фотографији...
Судбину људи са ове слике, као и њихов идентитет - никада нисам сазнао. Једини који је то могао да потврди, деда Милован, спокојно је почивао већ шест година када сам их први пут угледао у овој пози.
Ova kuća nije porušena. Odlično se sećam da sam ovakav ulaz video, sa sve ovim dvobojnim kamenom i karakterističnim, pomalo atipičnim crtežom bravarije.
Samo gde...
Inače drugi teča mi je bio aviomehaničar u Luftvafeu, ali je tetka sve slike pobacala?!
To je sada Resavska ulica, tamo je bio i bioskop! Ne sećam se nešto, da je ovako nešto bilo i ...na Čuburi?
Inače drugi teča mi je bio aviomehaničar u Luftvafeu, ali je tetka sve slike pobacala?!
Tetka je bila i više nego mudra, ne zameram joj :)
To je sada Resavska ulica, tamo je bio i bioskop! Ne sećam se nešto, da je ovako nešto bilo i ...na Čuburi?
Inače drugi teča mi je bio aviomehaničar u Luftvafeu, ali je tetka sve slike pobacala?!
Tetka je bila i više nego mudra, ne zameram joj :)
Могло је то да се сачува, многе су фотографије равногораца искрсавале напрасно након 50-60 година :bigsmile:
Да наставимо...Захарије Орфелин
Inače drugi teča mi je bio aviomehaničar u Luftvafeu, ali je tetka sve slike pobacala?!
Tetka je bila i više nego mudra, ne zameram joj :)
Могло је то да се сачува, многе су фотографије равногораца искрсавале напрасно након 50-60 година :bigsmile:
Занимљиво је то са фотографијама из рата, посебно када су могле да имају контекст који је по усликане могао да буде животно опасан...
Ево, например, чега се ја сећам: моја баба је у орману увек држала дедину слику на којој је он фотографисан у Загребу 11. маја 1945 као припадник НОВЈ, 6. личке дивизије, са неким непознатим ратним другом. Те се фотографије сећам одувек, на сваком распусту сам је са занимањем гледао. Мада, деда је увек био насмејан и ведар човек, па некако његов одсутан поглед младића са те слике никако нисам могао да повежем са њим какав је био у стварности. Тек, много година касније, нарочито после ужаса из 1991. схватио сам да је за тај угасли поглед највећу "заслугу" имао Сремски фронт где је он био један од ретких преживелих из свог села... Мој деда, Милован Весић, село Мала Сугубина, у близини Трстеника, је овај партизан који седи:
Милован је преминуо 1996. године. Све што смо икада знали о његовом ратовању, ми бројни његови унуци, било је оно што нам је баба ретко када говорила. Он сам о рату није никада причао.
2002. године, однекуд је волшебно искрсла још једна фотографија, не знам како се одједном створила у орману поред партизанске слике из Загреба. Такође ратна фотографија, али другачија... Шест година након смрти, када је била коначно сигурна да им више никакву штету неће нанети, ни њој живој, ни Миловану покојном, моја баба је из неког брижљиво закопаног трапа, извадила ту слику. И проговорила о рату...
Деда је пушкомитраљезац који стоји први слева. Слика је из лета 1944. године. Ова група позира као део јединице "Југословенске војске у отаџбини" која се спрема на напад на Немце у повлачењу долином Мораве.
Појава слике и пратеће приче је била шокантна за мене, јер о томе никада ништа нисам знао, страх од могућих репресалија у оно време је био превелики и нико није хтео да ризикује, ни са сликом, ни са причама. Поготово што је деда волшебно избегао егзекуцију када је након краљевог позива септембра 1944. напустио положаје на Јастрепцу и отишао да се прикључи партизанима, носећи у рукама верну Збројовку ЗБ30 од које се није раздвајао још од 1941. и коју је пригрлио и на овој фотографији...
Судбину људи са ове слике, као и њихов идентитет - никада нисам сазнао. Једини који је то могао да потврди, деда Милован, спокојно је почивао већ шест година када сам их први пут угледао у овој пози.
Ova kuća nije porušena. Odlično se sećam da sam ovakav ulaz video, sa sve ovim dvobojnim kamenom i karakterističnim, pomalo atipičnim crtežom bravarije.
Samo gde...
Za sve zainteresovane, ponovo sam ga uploadovao na jedan odličan server:
http://files.mail.ru/GFKMP5?t=1
Fajl ima oko 65 MB.
Napominjem da u planu postoje izvesne nelogičnosti, netačne numeracije i raznorazni drugi problemi.
I pored svih tih problema, plan je, zapravo veoma pristojan.