Zaslugom ovoga foruma Zvezdarka se uspešno ukrcala u fotografski autobus, kojim putuju inače Pantapita, Runde i ponekad i ostali forumski fotografi.
Bez lažne skromnosti - tvrdim da se Zvezdarka bez naših primera ne bi usudila da ovako daleko zakorači u nekonvencionalnu fotografiju.
Nadam se da ova fotografija neće ostati jednodnevni leptir!
Za mene je ova fotografija savršeno uspela - kompozicija je optimalna, krop je znalački izveden i priča fotografije je izuzetna, jer sakriva tajnu - mi ništa ne možemo naslutiti o sudbini čoveka na slici, osim što suosećamo sa njegovim sivim, sa daškom melanholije ovijenim trenutkom. Slično mislim i o trećoj fotografiji.
Iako mnogi čuveni fotografi kao vlastiti stil upotrebljavaju direktnu konfrontaciju fotografskog objekta i posmatrača - čovek gleda u kameru, kao u drugoj fotografiji - ja ne volim taj stil, meni je ta konfrontacija suviše nametljiva i ubija sve nijanse emocija latentno vezanih u fotografiji. Kada ja retko uslikam nekoga i dopustim da gleda u kameru, trudim se da taj trenutak ipak zadrži svoju tajnu, sadržaj fotografije treba ostati nedorečen i nikako plakativan!
Kao primer, što mislim, pogledajte portret tamnog čoveka u seriji "Koncert 29.6.2012".
Četvrtu fotografiju ne volim, na njoj nema fine fotografske distance. Oseća se, da fotografski objekt smeta fotografu i fotograf još više objektu.
Da se razumemo - ja sam opisao što ja volim i što ne volim. To nije fotografski kanon i vi možete to ili prihvatiti ili odbaciti.
Ali možete znati što vas očekuje, kada bih ja žirirao vaše fotografije.
Ја сам већ одавно рекла, и у свакој прилици кад је о томе реч поновим, да можда уопште не бих ни размишљала о фотографској естетици, нити почела обраћати пажњу на правила, да наш драги Мештар Рунде није отворио ову рубрику на форуму. С те стране, дакле, његова заслуга је огромна. Наравно, како сам такође већ рекла, ништа ни од тога не би било, да ја сама нисам почела да размишљам на нови начин. Али, често у животу потребан је подстицај од другога на размишљање, а потом и на деловање. И зато, поново, хвала. :)
Конкретно, на овом примеру, човека сам фотографисала кришом, држећи апарат, као, ноншалантно, у крилу на ранцу, „ловећи“ ситуације, па је и његово „гледање у камеру“ део тог спонтаног, баш ми је било битно да ухватим и такав моменат. Свидела ми се та нека замишљеност, блага меланхолија…
Ипак, с људима је увек компликованије, јер се пре свега мора мислитио томе да вас не примете, а и углавном су у покрету, и физичкоми ментално-духовном. Сем тога, иако је и то посебна заслуга овог форума и Рундеа, што сам се више заинтересовала за људе као предмет фотографије, и да и ту откриивам занимљиве мотиве, они и даље нису моја главна тема, поготово не директно.
Zaslugom ovoga foruma Zvezdarka se uspešno ukrcala u fotografski autobus, kojim putuju inače Pantapita, Runde i ponekad i ostali forumski fotografi.
Bez lažne skromnosti - tvrdim da se Zvezdarka bez naših primera ne bi usudila da ovako daleko zakorači u nekonvencionalnu fotografiju.
Nadam se da ova fotografija neće ostati jednodnevni leptir!
Za mene je ova fotografija savršeno uspela - kompozicija je optimalna, krop je znalački izveden i priča fotografije je izuzetna, jer sakriva tajnu - mi ništa ne možemo naslutiti o sudbini čoveka na slici, osim što suosećamo sa njegovim sivim, sa daškom melanholije ovijenim trenutkom. Slično mislim i o trećoj fotografiji.
Iako mnogi čuveni fotografi kao vlastiti stil upotrebljavaju direktnu konfrontaciju fotografskog objekta i posmatrača - čovek gleda u kameru, kao u drugoj fotografiji - ja ne volim taj stil, meni je ta konfrontacija suviše nametljiva i ubija sve nijanse emocija latentno vezanih u fotografiji. Kada ja retko uslikam nekoga i dopustim da gleda u kameru, trudim se da taj trenutak ipak zadrži svoju tajnu, sadržaj fotografije treba ostati nedorečen i nikako plakativan!
Kao primer, što mislim, pogledajte portret tamnog čoveka u seriji "Koncert 29.6.2012".
Četvrtu fotografiju ne volim, na njoj nema fine fotografske distance. Oseća se, da fotografski objekt smeta fotografu i fotograf još više objektu.
Da se razumemo - ja sam opisao što ja volim i što ne volim. To nije fotografski kanon i vi možete to ili prihvatiti ili odbaciti.
Ali možete znati što vas očekuje, kada bih ja žirirao vaše fotografije.
Ја сам већ одавно рекла, и у свакој прилици кад је о томе реч поновим, да можда уопште не бих ни размишљала о фотографској естетици, нити почела обраћати пажњу на правила, да наш драги Мештар Рунде није отворио ову рубрику на форуму. С те стране, дакле, његова заслуга је огромна. Наравно, како сам такође већ рекла, ништа ни од тога не би било, да ја сама нисам почела да размишљам на нови начин. Али, често у животу потребан је подстицај од другога на размишљање, а потом и на деловање. И зато, поново, хвала. :)
Конкретно, на овом примеру, човека сам фотографисала кришом, држећи апарат, као, ноншалантно, у крилу на ранцу, „ловећи“ ситуације, па је и његово „гледање у камеру“ део тог спонтаног, баш ми је било битно да ухватим и такав моменат. Свидела ми се та нека замишљеност, блага меланхолија…
Ипак, с људима је увек компликованије, јер се пре свега мора мислити о томе да вас не примете, а и углавном су у покрету, и физичком и ментално-духовном.
Сем тога, иако је и то посебна заслуга овог форума и Рундеа, што сам се више заинтересовала за људе као предмет фотографије, и да и ту откриивам занимљиве мотиве, они и даље нису моја главна тема, поготово не директно.