Занима ме архитектура и урбанизам. Звездаркине фотографије споменика на Новом гробљу су ми приредиле пријатност у тренутку када сам их видео, у њима је било од стране ауторке њој новог естетског приступа , нисам је хвалио хвале ради већ зато што су ми се те слике баш допале, пре свега због своје документарности. На њима су се видели детаљи које до сада нисам никад приметио, о том задовољству је реч. Сем грана на првој слици десно које бих склонио, композиција је сасвим солидна. Мерим по ономе што је Звездарка до сада сликала, ценим њен труд и напредак .
Хвала.
Као што рекох, трудим се,више пажње посвећујем правилима фото естетике, а наравно да је напредак значило и прелазак с мобилног на "праве" апарате, нарочито на овај "Панасоник" где ми много значи и тражило.
Што се споменика тиче, ту сам се у последње време упустила у авантуру, чији би коначни циљ био фотографски забележити све споменике на територији Београда.
После неколико десетина спонтано фотографисаних, кренух у систематски светлосни попис, и урадих по сећању око 140. Након тога, реших да се обратим Заводу за заштиту споменика за комплетни списак. Тај списак -златни рудник за нас фанатике историје Београда: споменици, спомен плоче, бисте, скулптуре, на око 90 страна А4, с комплетним подацима о имену вајара, години израде, постављања... Али, ту почиње и онај бирократски, кафкијански заплет: морам да седим у Заводу и преписујем све што ме интересује. Списак ми не могу фотокопирати тек тако, потребан је званичан захтев. Не смем чак ни да фотографишем странице. Кажу, било је неких злоупотреба, па су пооштрили... И, у реду, седнем и испреписујем за неколико сати оно најбитније тренутно за мене: локације споменика. За остало, немам времена, па решавам да и званично затражим списак, јер би ми и иначе у сваком погледу било стало да га имам. То је било 28. маја. Истог дана поподне, написах им мејл са захтевом. После недељу дана их назовем, да проверим шта се дешава. Кажу, још нисмо проверавали мејлове, али не брините, колегиница ће погледати и јавити Вам се за који дан. Ево, већ је 13. јуни, а још никакав одговор нисам добила.
Има и доста споменика које сам фотографисала а нису на њиховој листи, или, неки су на листи, а у међувремену ишчезли некуд у неки паралелни свемир историјског ревизионизма, тако да не знам ко би ту коме у ствари требало да се обраћа за услуге и захтеве.
Занима ме архитектура и урбанизам. Звездаркине фотографије споменика на Новом гробљу су ми приредиле пријатност у тренутку када сам их видео, у њима је било од стране ауторке њој новог естетског приступа , нисам је хвалио хвале ради већ зато што су ми се те слике баш допале, пре свега због своје документарности. На њима су се видели детаљи које до сада нисам никад приметио, о том задовољству је реч. Сем грана на првој слици десно које бих склонио, композиција је сасвим солидна. Мерим по ономе што је Звездарка до сада сликала, ценим њен труд и напредак .
Као што рекох, трудим се, више пажње посвећујем правилима фото естетике, а наравно да је напредак значило и прелазак с мобилног на "праве" апарате, нарочито на овај "Панасоник" где ми много значи и тражило.
Што се споменика тиче, ту сам се у последње време упустила у авантуру, чији би коначни циљ био фотографски забележити све споменике на територији Београда.
После неколико десетина спонтано фотографисаних, кренух у систематски светлосни попис, и урадих по сећању око 140.
Након тога, реших да се обратим Заводу за заштиту споменика за комплетни списак.
Тај списак - златни рудник за нас фанатике историје Београда: споменици, спомен плоче, бисте, скулптуре, на око 90 страна А4, с комплетним подацима о имену вајара, години израде, постављања...
Али, ту почиње и онај бирократски, кафкијански заплет: морам да седим у Заводу и преписујем све што ме интересује. Списак ми не могу фотокопирати тек тако, потребан је званичан захтев. Не смем чак ни да фотографишем странице. Кажу, било је неких злоупотреба, па су пооштрили...
И, у реду, седнем и испреписујем за неколико сати оно најбитније тренутно за мене: локације споменика. За остало, немам времена, па решавам да и званично затражим списак, јер би ми и иначе у сваком погледу било стало да га имам.
То је било 28. маја. Истог дана поподне, написах им мејл са захтевом.
После недељу дана их назовем, да проверим шта се дешава. Кажу, још нисмо проверавали мејлове, али не брините, колегиница ће погледати и јавити Вам се за који дан.
Ево, већ је 13. јуни, а још никакав одговор нисам добила.
Има и доста споменика које сам фотографисала а нису на њиховој листи, или, неки су на листи, а у међувремену ишчезли некуд у неки паралелни свемир историјског ревизионизма, тако да не знам ко би ту коме у ствари требало да се обраћа за услуге и захтеве.