Добра, занимљива...

Него, ово детективи ме је асоцирало на то како се овде у Србији (мада мислим да није битно другачије ни другде у ствари) и данас доживљавају људи који шетају около с фото апаратом и фотографишу.
Данас ме једна жена, код Бајлонијеве пијаце, у току чекања трамваја званог жеља, више од 45 минута, а ја "убијала време" фотографисањем около, питала: "Да ли ви ово снимате за неке новине, или за полицију?"
"Не", рекох, "каква полиција, таман посла, снимам да забележим београдске мотиве, на пример, ову спомен - чесму за 9. конференцију несврстаних". "А, не, ви сте зумирали на ону жену". "Нисам, она је остала испод" . "А, и ове сте људе преко пута...". "Нисам људе него опет, зум, на цркву и ову стамбену зграду до ње, контраст архитектура...". "Добро. Али ја сам мислила да је то ипак нешто за полицију, саобраћај да мерите како се одвија, или колико се просечно чека на превоз. Ето, ово, зашто не забележите да никако нема трамваја"...
Разговор је касније постао далеко опуштенији и пријатељскији кад сам јој детаљније описала чиме се све у вези с бележењем историје бавим и зашто, и на крају је дошао закључак како је врло похвално што ја то радим, али је штета да се институције за то задужене понашају крајње немарно...

Слично искуство имала сам и више пута раније, само што су тад били сумњичави да ли се може бити ради о приватној детективској агенцији, која прати неверне супружнике,  или можда снимам некретнине, ради купопродаје, рушења, или неког својинског спора...

Интересантни су  и неки који питају: "А да ли може и једна слика мене?"