Брачни пар Етрураца држи се за руке лежећи у истом кревету,  под једниственим чаршафом... Римљане је ова, по њима ''бестидност'' страховито иритирала... Главе су им шупље да глина не би пукла при печењу. Врло добро компоновано, изрази лица, боре, старост што овде изазива не сажаљење већ емпатију.
У ствари види се истрајност, брига, љубав, читав живот један проведен у двоје, страх од онога што их чека, нарочито је уочљив њен, презир женски свега непознатог и недокучљивог...  Да ли онај свет уопште постоји?

 Немир јој је људски, свовременски , видан, очију исколачених премире она од неизвесности  на прагу вечности своје.
Да ли ће јој душа лутати сама или ће он и даље бити уз њу као што је увек и био?  Он, заштитник њен од звери, од силеџија, од лопова, од ридања над муком нерођенчади после тешких и болних порођаја, од суза због оног изгорелог амбара пуног тек покошеног жита, од ужаса громом изазваног што им ономад преполовише дом, од живота који им је увек био тежак. Држи јој нежно и не изпушта руку.  Да је охрабри и оспокоји. То им је последње, заједничко искушење на овоме свету.



                                        

 

 

 

            

 

 

Ne polude samo Englezi od sreće kada ugledaju mogućnost da satima stoje u redovima (iliti po dalmatinski u repu).
Eto, da se i ja uredam među fotografe, ljubitelje repova....