MZ, ova ti izgleda k'o da si je slikao pre jedno četrdeset godina sa nekim Polaroid aparatom, ja sam dodao na nju još nekih četrdesetak godina, da bude baš matora, ali "kao":
Ima godinu dana kako mi je Runde skretao pažnju da ovakvi motivi su najupečatljiviji ako se slikaju strogo upravno. Naravno da to uvek nije moguće izvesti zbog okolnosti, male iskošenosti poput ove na gornjoj Zvezdarkinoj fotografiji lako je ispraviti u Fotošopu sa malo igranja oko perspektive (i po potrebi pečatiranjem ako zafali materijala sa strane, to je nedavno Runde odradio na onoj MZ-ovoj slici iz Firence, neko stepenište...):
i nećeš me živog navući na fotošopiranje - nikad! Neću i neću! Ovako mator da se zamlaćujem i učim k'o osnovac! Ne dolazi u obzir!
Dovoljno si me već nasankao na to što sam prestao da blentavim i bezkompleksno škljocam, pa šta budne, ovako, mislim, mislim, pa se nameštam, pa opet mislim,mislim, pa se rasturam od procenjivanja, onda i posle mislim, šta da mu radim i dal' da kontrastriram ili kropujem i to sve zbog: šta će reći fotozloduh Drunde.
К'о да слушам себе од пре пар месеци.
Није ми било лако да се наканим.
Ал' ето, curiosity је коначно надјачала, и ево ме где се у скоро свакодневним порцијама зезам с тонисањима, контрастирањима, левелирањима, страјтеновањима, блуровањима позадине, и сличним занимацијама, па, да видиш, понешто ми и успе, и овако неспособној.
Јесте и сокоћало споро, дуго се некад кува, док отвори ил' сними...
Али...
Коначно, кад видиш фотку "пре и после", што си, чак и тако неук,и недовољно још увежбан, успео да јој направиш, онда упиташ себе: "па, зашто нисам ово још много раније пробао?"
Хе, хе, не мораш ни да причаш.
Мене од пре извесног времена почела да боле колена, посебно при савијању, спуштању у чучањ... Ради ракурса.
Можда ћу на крају од теcuriosity завршити к'о она мачка из пословице, ал' ко зна зашто је то добро.
Manje više klečanje i bol u kolenu, ma ni ono savijanje kičme, ma ni to nije ništa...nego dva puta zamal' da ljuljnem sa terase i simsa, a šacov'o sam da se pentram na neko drvo pa se žena brecnula na me da sam poludeo. Može biti da je pravu, ludilo je prenosivo, eto širi ga onaj ludi Drundavi. Mnogo je zarazno šašav i to sa takvom ozbiljnom akademskom titulom i u tim godinama???
Ја не клечим и не чучим него гледам негде да седнем. Лакше и за сликање и за устајање. Некада је било лако - упериш апарат и шкљоцаш. А сада - хоризонтале, вертикале, златни пресек, мањак или вишак делова тела и других објеката и ко зна шта још. И онда дођеш кући срећан што си преживео још једну туру сликања, седнеш за компјутер и ту те чека омиљени програм графичких дизајнера компликован као да су га правили у Мајкрософту. Па још када ми дизајнери кажу како је то просто дође ми да ...
А да, да ли би ми неко рекао шта да радим када је бандера крива на једну страну а зграда на другу или како да сликам фигуру на згради на петом спрату у уској улици пуној дрвећа.
MZ, ova ti izgleda k'o da si je slikao pre jedno četrdeset godina sa nekim Polaroid aparatom, ja sam dodao na nju još nekih četrdesetak godina, da bude baš matora, ali "kao":
Ima godinu dana kako mi je Runde skretao pažnju da ovakvi motivi su najupečatljiviji ako se slikaju strogo upravno. Naravno da to uvek nije moguće izvesti zbog okolnosti, male iskošenosti poput ove na gornjoj Zvezdarkinoj fotografiji lako je ispraviti u Fotošopu sa malo igranja oko perspektive (i po potrebi pečatiranjem ako zafali materijala sa strane, to je nedavno Runde odradio na onoj MZ-ovoj slici iz Firence, neko stepenište...):
i nećeš me živog navući na fotošopiranje - nikad! Neću i neću! Ovako mator da se zamlaćujem i učim k'o osnovac! Ne dolazi u obzir!
Dovoljno si me već nasankao na to što sam prestao da blentavim i bezkompleksno škljocam, pa šta budne, ovako, mislim, mislim, pa se nameštam, pa opet mislim,mislim, pa se rasturam od procenjivanja, onda i posle mislim, šta da mu radim i dal' da kontrastriram ili kropujem i to sve zbog: šta će reći fotozloduh Drunde.
К'о да слушам себе од пре пар месеци.
Није ми било лако да се наканим.
Ал' ето, curiosity је коначно надјачала, и ево ме где се у скоро свакодневним порцијама зезам с тонисањима, контрастирањима, левелирањима, страјтеновањима, блуровањима позадине, и сличним занимацијама, па, да видиш, понешто ми и успе, и овако неспособној.
Јесте и сокоћало споро, дуго се некад кува, док отвори ил' сними...
Али...
Коначно, кад видиш фотку "пре и после", што си, чак и тако неук,и недовољно још увежбан, успео да јој направиш, онда упиташ себе: "па, зашто нисам ово још много раније пробао?"
Хе, хе, не мораш ни да причаш.
Мене од пре извесног времена почела да боле колена, посебно при савијању, спуштању у чучањ... Ради ракурса.
Можда ћу на крају од те curiosity завршити к'о она мачка из пословице, ал' ко зна зашто је то добро.
Manje više klečanje i bol u kolenu, ma ni ono savijanje kičme, ma ni to nije ništa...nego dva puta zamal' da ljuljnem sa terase i simsa, a šacov'o sam da se pentram na neko drvo pa se žena brecnula na me da sam poludeo. Može biti da je pravu, ludilo je prenosivo, eto širi ga onaj ludi Drundavi. Mnogo je zarazno šašav i to sa takvom ozbiljnom akademskom titulom i u tim godinama???
Ја не клечим и не чучим него гледам негде да седнем. Лакше и за сликање и за устајање. Некада је било лако - упериш апарат и шкљоцаш. А сада - хоризонтале, вертикале, златни пресек, мањак или вишак делова тела и других објеката и ко зна шта још. И онда дођеш кући срећан што си преживео још једну туру сликања, седнеш за компјутер и ту те чека омиљени програм графичких дизајнера компликован као да су га правили у Мајкрософту. Па још када ми дизајнери кажу како је то просто дође ми да ...
А да, да ли би ми неко рекао шта да радим када је бандера крива на једну страну а зграда на другу или како да сликам фигуру на згради на петом спрату у уској улици пуној дрвећа.