К'о да слушам себе од пре пар месеци.
Није ми било лако да се наканим.
Ал' ето, curiosity  је коначно надјачала, и ево ме где се у скоро свакодневним порцијама  зезам с тонисањима, контрастирањима, левелирањима,  страјтеновањима, блуровањима позадине, и сличним занимацијама, па, да видиш, понешто ми и успе, и овако неспособној.
Јесте и сокоћало споро, дуго се некад  кува, док отвори ил' сними...

Али...

Коначно, кад видиш фотку "пре и после", што си, чак и тако неук,и недовољно још увежбан, успео да јој направиш, онда упиташ себе: "па, зашто нисам ово још много раније пробао?"


Хе, хе, не мораш ни да причаш.
Мене од пре извесног времена почела да боле колена, посебно при савијању, спуштању у чучањ... Ради ракурса.
Можда ћу на крају од те curiosity  завршити к'о она мачка из пословице, ал' ко зна зашто је то добро.

Manje više klečanje i bol u kolenu, ma ni ono savijanje kičme, ma ni to nije ništa...nego dva puta zamal' da ljuljnem sa terase i simsa, a šacov'o sam da se pentram na neko drvo pa se žena brecnula na me da sam poludeo. Može biti da je pravu, ludilo je prenosivo, eto širi ga onaj ludi Drundavi. Mnogo je zarazno šašav i to sa takvom ozbiljnom akademskom titulom i u tim godinama???

...ma u najboljem si društvu, seti se samo Erazma Roterdamskog i Pohvale ludosti!.....Pamet nikome nije sreću donela, ali ludost tu i tamo bar neki srećni trenutak...