Plot: Uspešni glumac u doba nemog filma doživljava katastrofu, jer njegov glas nije podoban za zvučni film. Happy end nalazi izlaz i za njega.
Razlog da pogledam ovaj film je bilo čudo, da je jedan Francuz odustao od dijaloga, koji su inače esencijalna srž francuskog filma. Film kao umetnost, naime, nije umro kada je nemi film progovorio, nego kada je taj film počeo brbljati! (bavardage).
Sasvim sekundarna je bila u mojoj odluci da vidim film činjenica, da je on između ostaloga dobio i pet Oskara, jer sam ja oduvek stajao sa Oskarima na ratnoj nozi.
Zanimalo me i kako će jedan Francuz sa dušom čoveka, koji je jevrejsko-litvansko-poljskog porekla napraviti film.
The Artist ima tri scene, koje su filmska umetnost!
- Ona je zaljubljena i to se vidi, kada ona uvlači njenu desnu ruku u desni rukav njegovog sakoa na vešalici i sa tom rukom miluje svoj levi bok - sve izgleda tako kao da on nju miluje!
- Sekvenca u kojoj se doživljava početak zvučnog filma: Sve se u sekvenci čuje, samo govor artiste i njegov očajni uzvik ostaju i dalje nemi.
- malo isforsirana scena u kojoj propali artist stoji pred izlogom tako da izgleda kao da njegova glava izrasta iz nedostižno skupog novog odela, sa kojim je obučena lutka u izlogu prodavaonice.
Da li su to citati ili produkti vlastite imaginacije?
Prva trećina filma je montirana vrlo francuski, ležerno i lepršavo - taj deo filma je vrlo dobar. I onda od sredine filma, kada počinje propast artiste, tempo filma postaje sve polaganiji i dosadniji - da li je montažerka otišla na godišnji odmor? - ili je režiser želio da stvori pseudosentimentalnu melodramatsku atmosferu? Žonglirajući pretenciozno sa stvarnošću i razarajući svaki osećaj? U svakom slučaju takve greške u ritmu montaže ne bi napravio ni student početnik. (Tu više ne pomažu mnogo ni citati iz Citizen Kane-a - scena u podrumu sa starim nameštajem i bistama, pokrivenim plahtama niti citat iz "Doriana Graya"). Vrhunac nesuvislosti je scena - možda je to francuski esprit i humor, kojemu nisam dorastao? - kada on stavi pištolj u usta...i to traje...i traje...i traje...i onda čitamo kao u stripu PENG! i vidimo ne njega, nego da se ona, koja je beskrajno dosadno jurila u njenom autu da stigne i da spreči samoubistvo, sudarila sa stablom na ivici ulice (i ostala živa i zdrava). Možda se ovakva vrsta pomučeno konstruisane ironije dopada Englezima, za mene je sekvenca bila produkt čoveka koji samo misli, reflektira, analizira i ništa ne oseća.
Kada se radi o melodrami, trebao je da uči zanat kod Douglas Sirk-a.
Ili da pogleda još jednom Les enfants du paradis Marcel Carne-a.
Finalna sekvenca mi ostavi gorak okus: Poželjni happy end je step-dance a la Fred Astaire & Co., u kojoj se artist vraća na zvučni film, bez da mora da govori: Ni trunka filmske poezije, sve je jadno i neinspirinsano ulagivanje trivijalnosti starog (i novog Hollywooda).
Zaista, film je zaslužio pet Oskara!
Michel Hazanavicius je sam sebe koketno opisao kao "varalicu", jer je "ukrao" format nemog filma i sa mnogim citatima iz tuđih filmova napravio suvremeni film u kojemu on sa stvarnošću žonglira i stilizira je namerno samo kao melodramatski show.
Razlika je ipak u tome, da su varalice, od kojih je on preuzeo citate - kao na primer između ostalih Orson Welles i Murnau - genijalne varalice.
Magični Sunset Blvd (1950) Billy Wilder-a je poslužio kao plot za parafrazu The Artist.
Jean Dujardin, Berenice Bejo i butler nisu uspeli ni približno da ostvare fascinaciju, kojom su nekada zračili Gloria Swanson i Erich von Stroheim.
Moj Oskar dodeljujem slatkom dresiranom psu u filmu!
Francuzi su podivljali od radosti, da su konačno dobili Oskara za najbolji film. Neka im bude.
Film se upravo prikazuje i u Beogradu. Pogledajte, ako imate vremena.
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
Smanjio sam digitalni šum. Stabla u pozadini su mi veoma važna!
Francuzi su podivljali od radosti, da su konačno dobili Oskara za najbolji film. Neka im bude.