Bilo bi cinično napisati bilo jednu reč o fotografskim estetskim osobinama ove fotografije.
Slično intenzivne fotografije iz ratova dobivaju međunarodne nagrade, čak i kada su nesolidno uslikane.
Slika je optužba, jer ova bolest nije bila neophodna i mogla se izbeći.
Možda je zanimljivo, kako sam ja reagovao na sliku.
Onako, kako većina ljudi na ulici reaguje - oni odvrate pogled da bi se zaštitili od snažnog emocionalnog intenziteta.
A onda sam gledao i video SAMO lice mladića, koje nam mnogo toga kaže...
I na kraju sam posmatrao sliku profesionalno, navikao da u mojem pozivu gledam trezno i gora zdravstvena stanja.
Verovatno će biti različitih mišljenja o objavljivanju ove slike na našoj temi foruma, (ali koja neće biti napisana).
Ja preporučujem da treba izdržati ovu optužbu!
Откад помало фотографишем, имам снажан и непријатан осећај воајеризма приликом сликања људи, наравно непознатих. Можда то временом прође, али ми је непријатно да се скривено (телефото) бавим људима који то не знају, не желе и нису ми дали дозволу. Некако, улазим им непозван у интиму. Стога се држим пејзажа и мртве природе.
У том контексту видим и овог младића у колицима. Његов израз лица тумачим као "Шта ме сликаш, јел' игра мечка?". Другим речима, остави ме, нисам ја туристичка атракција и поред тога што су ми ноге овакве, ја сам исти као сви... По мени, потпуно је у праву.
Ја иначе овде већ рекох: у принципу, људи нису предмет мог фотографског интересовања, сем у неким посебним приликама и околностима...
Ех, тумачења... :)
Као и у свакој уметности, или било којој другој људској активности. Тако и у фотографији: „шта је песник хтео рећи“? А позадинска прича у основи има неки свој ток:
Овај младић (знам му и име и адресу, али је нећу помињати из мноштва разлога, није ни битно, уосталом, за овај контекст) је наш, (нас, Булевараца од Вука до Ђерма уопште), добар познаник и комшија. Скоро сваки дан је ту негде, хуји улицом у колицима, или заузме неко место, најчешће на непарној, а понекад и на парној страни Булевара, као у овом конкретном случају. Сваки пут кад га сретнемо попричамо с њим. Он је интелигентан, ведар, (колико може бити, у контексту своје опште ситуације), знатижељан, расположен за разговор, распитује се о нама, нашим породицама, како живимо, шта радимо... Важи и у супротном смеру. Многи од нас му сваки дан уделимо и који динар, а конкретно моји, син ипосебно супруг (који ради у Фонду ПИО) су му пружали и друге врсте помоћи и савета (не бих о томе овде, да не буде преопширно,и да не задире у приватност).
И, не само да се не љути кад га фоткам, него баш воли да „се слика“, понекад се баш„намешта“. И генерално, питала сам га, имам његову дозволу да поставим понеку фотку на форуме. (Иначе их имамвише).
А ово је једна од фотки,где сам му баш ухватила тај поглед, и настала је без претходне припреме и позирања.
Свиђа ми се његова узречица, јер одражава бит живота у неким (не)приликама:„шта ћеш, мораш“.
Napisao sam, da bi jednu fotografiju od pantapite uokvirio...
I tako čovek čeka i čeka da se pojavi nova saseckana verzija njegove slike.
Problem je rešen kada je on saznao da sam ja mislio da bi njegovu sliku uramio.
uokvirio=uramio
Jezične (jezičke?) piruete od Kasine su još bolje: ...u suštini, radi se da često nedovoljno uvažavamo vremensku dimenziju sa neminovnim promenama koje donosi, kao i varljivom utisku koji nam ponekad daje objektiv ...
... dakle objektiv, koji zna da deluje i kao relativ, da ne kažem - subjektiv ...
Od danas slikam još samo kroz subjektiv!
Ali kad pravo pomislim, tako sam uvek i slikao....
Izraz koji ne volim: Jedan (jedna) od najboljih....
Ponovo čitam ovu floskulu povodom smrti Ive Eterovića, čak i na nemačkom.
Zašto ne uspešni, poznati, čuveni, slavni?
Ako je neko najbolji, onda nema drugih, koji su najbolji.
Ne može se biti jedan od najboljih!
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
Dosadio sam sa fotografijama Etne. Sledeće dve slike su poslednje.
Postavio sam toliko slika, jer su sve različite i čitavi spektakl se odigrao u pola časa.
Nadam se da ste primetili da većina slika nema optimalnu kompoziciju.
A niko se ne usuđuje da kompoziciju popravi. Pa meni ne bi pala kruna sa glave....
Problem su bila svetla sela na podnožju Etne. Mrzilo me da nadocrtam crno brdo na donjoj ivici slike.
Spektakl na nebu mi je bio zanimljiviji, i ako bi ga kropovao, onda bi slika izgubila slajd-format 36x24 koga ja volim.
Slajd - original.
AUTO-COLOR
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
Iznad ove slike stoji naslov: (Без теме)!
Bilo bi cinično napisati bilo jednu reč o fotografskim estetskim osobinama ove fotografije.
Slično intenzivne fotografije iz ratova dobivaju međunarodne nagrade, čak i kada su nesolidno uslikane.
Slika je optužba, jer ova bolest nije bila neophodna i mogla se izbeći.
Možda je zanimljivo, kako sam ja reagovao na sliku.
Onako, kako većina ljudi na ulici reaguje - oni odvrate pogled da bi se zaštitili od snažnog emocionalnog intenziteta.
A onda sam gledao i video SAMO lice mladića, koje nam mnogo toga kaže...
I na kraju sam posmatrao sliku profesionalno, navikao da u mojem pozivu gledam trezno i gora zdravstvena stanja.
Verovatno će biti različitih mišljenja o objavljivanju ove slike na našoj temi foruma, (ali koja neće biti napisana).
Ja preporučujem da treba izdržati ovu optužbu!
Откад помало фотографишем, имам снажан и непријатан осећај воајеризма приликом сликања људи, наравно непознатих. Можда то временом прође, али ми је непријатно да се скривено (телефото) бавим људима који то не знају, не желе и нису ми дали дозволу. Некако, улазим им непозван у интиму. Стога се држим пејзажа и мртве природе.
У том контексту видим и овог младића у колицима. Његов израз лица тумачим као "Шта ме сликаш, јел' игра мечка?". Другим речима, остави ме, нисам ја туристичка атракција и поред тога што су ми ноге овакве, ја сам исти као сви... По мени, потпуно је у праву.
Ја иначе овде већ рекох: у принципу, људи нису предмет мог фотографског интересовања, сем у неким посебним приликама и околностима...
Ех, тумачења... :)
Као и у свакој уметности, или било којој другој људској активности. Тако и у фотографији: „шта је песник хтео рећи“?
А позадинска прича у основи има неки свој ток:
Овај младић (знам му и име и адресу, али је нећу помињати из мноштва разлога, није ни битно, уосталом, за овај контекст) је наш, (нас, Булевараца од Вука до Ђерма уопште), добар познаник и комшија. Скоро сваки дан је ту негде, хуји улицом у колицима, или заузме неко место, најчешће на непарној, а понекад и на парној страни Булевара, као у овом конкретном случају. Сваки пут кад га сретнемо попричамо с њим. Он је интелигентан, ведар, (колико може бити, у контексту своје опште ситуације), знатижељан, расположен за разговор, распитује се о нама, нашим породицама, како живимо, шта радимо... Важи и у супротном смеру. Многи од нас му сваки дан уделимо и који динар, а конкретно моји, син и посебно супруг (који ради у Фонду ПИО) су му пружали и друге врсте помоћи и савета (не бих о томе овде, да не буде преопширно, и да не задире у приватност).
И, не само да се не љути кад га фоткам, него баш воли да „се слика“, понекад се баш „намешта“. И генерално, питала сам га, имам његову дозволу да поставим понеку фотку на форуме. (Иначе их имам више).
А ово је једна од фотки, где сам му баш ухватила тај поглед, и настала је без претходне припреме и позирања.
Свиђа ми се његова узречица, јер одражава бит живота у неким (не)приликама: „шта ћеш, мораш“.
Napisao sam, da bi jednu fotografiju od pantapite uokvirio...
...
I tako čovek čeka i čeka da se pojavi nova saseckana verzija njegove slike.
Problem je rešen kada je on saznao da sam ja mislio da bi njegovu sliku uramio.
uokvirio=uramio
Jezične (jezičke?) piruete od Kasine su još bolje:
...u suštini, radi se da često nedovoljno uvažavamo vremensku dimenziju sa neminovnim promenama koje donosi, kao i varljivom utisku koji nam ponekad daje objektiv ...
... dakle objektiv, koji zna da deluje i kao relativ, da ne kažem - subjektiv
Od danas slikam još samo kroz subjektiv!
Ali kad pravo pomislim, tako sam uvek i slikao....
Izraz koji ne volim: Jedan (jedna) od najboljih....
Ponovo čitam ovu floskulu povodom smrti Ive Eterovića, čak i na nemačkom.
Zašto ne uspešni, poznati, čuveni, slavni?
Ako je neko najbolji, onda nema drugih, koji su najbolji.
Ne može se biti jedan od najboljih!
Dosadio sam sa fotografijama Etne. Sledeće dve slike su poslednje.
Postavio sam toliko slika, jer su sve različite i čitavi spektakl se odigrao u pola časa.
Nadam se da ste primetili da većina slika nema optimalnu kompoziciju.
A niko se ne usuđuje da kompoziciju popravi. Pa meni ne bi pala kruna sa glave....
Problem su bila svetla sela na podnožju Etne. Mrzilo me da nadocrtam crno brdo na donjoj ivici slike.
Spektakl na nebu mi je bio zanimljiviji, i ako bi ga kropovao, onda bi slika izgubila slajd-format 36x24 koga ja volim.
Slajd - original.
AUTO-COLOR
Slajd-original.
AUTO-COLOR