Mojи рамови можда и личе на рамове умрлица у које се обично стављају најбоље слике оних за којима се жали, али из њих зрачи живот а твоје су Рунде, најозбиљније, већином врло морбидне. Све на њима умире, природа изчезава, зграде пропадају , људи су социјално умирући и одбачени, градови делују аветињски ... Сем Париза.
Ako fotograf želi da bude prepoznatljiv, šta je i nužni deo kvalitetne fotografije, onda će on slikati iz svoga bića - on će slikati samo motive, kako ih samo on vidi. Ti motivi će pronaći upravo njega.
Ja sam ti već jednom poručio da i u fotografiji stilski ti treba da budeš ti, jer to je jedini pravi put - za svakoga. Ti slikaš i obrađuješ tvoje slike konsenkventno u vlastitom stilu, tvoj stil je odraz tvoga bića i već zbog toga tvoje fotografije zaslužuju respekt.
Tvoje fotografije glorificiraju lepotu i bujnost života. One su pozitivne PO SVAKU CENU i pri tome stalno riskiraju da se okliznu na poledici trivijalnosti i kiča lepote. Stvarnost i umetnost nisu jednodimenzionalni, nisu samo lepota, život više odgovara onome, šta je Cocteau video: Lepotica i zver. Aldous Huxley je napisao "Kontrapunkt života".
Picasso ne bi bio Picasso da je slikao dražesne bikove na livadi umesto agonije u areni.
Stranac i Kuga su naslovi, koji jasno pokazuju kako je Albert Camus video svet.
Uprkos razlici u našim fotografskim stilovima, kada se bolje pogleda, naći će se mnogo zajedničkog. Dok ti direktno prikazuješ, stilizuješ i slaviš lepotu, moje fotografije su vapaj za njom, tom lepotom. Ja se trudim da u mojim fotografijama sedimentiram melanholiju prolaznosti, moji "avetinjski gradovi" i ljudi na stramputicama života su vapaj za suprotnošću od onoga šta fotografije prikazuju.
To nije baš tako teško razumeti...
Mode d'emploi
Ova drastična fotografija te iritirala, ona je za tebe vrhunac morbidnosti.
Zaboravio si možda da reč morbidnost, bar u našim jezicima ima vrlo negativno značenje.
Sa drugim rečima, ova fotografija zaslužuje da završi njenu sudbinu na smetlištu.
(Razumeću to kao nepromišljeni lapsus, kada si većinu mojih fotografija - osim pariških - nazvao morbidnim. U mojim pariškim "dražesnim" fotografijama se nalaze i mnoge "morbidne" slike, na primer one iz metroa.)
Moja "Sofa na optuženičkoj klupi" poručuje:
Kada me vidite, nadam se da ćete osetiti i malko melanholije prolaznosti i da ćete naslutiti šta se sve događalo u nekadašnjem stanu mojih vlasnika u mojim boljim, LEPIM vremenima. Ja nisam samo ja sadašnjeg trenutka, ja sam i moja prošlost...
П.С. Што се уредности тиче... Дај да ти ставим мало кечепа или сенфа намерно на твој фотоапарат док сликаш, да не буде много ''стерилан'', сигуран сам да ти неће сметати...
Hm, kada si ljut, onda ni argumentacija nije baš briljantna....Zato te neću više ljutiti!
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
Mojи рамови можда и личе на рамове умрлица у које се обично стављају најбоље слике оних за којима се жали, али из њих зрачи живот а твоје су Рунде, најозбиљније, већином врло морбидне. Све на њима умире, природа изчезава, зграде пропадају , људи су социјално умирући и одбачени, градови делују аветињски ... Сем Париза.
Ako fotograf želi da bude prepoznatljiv, šta je i nužni deo kvalitetne fotografije, onda će on slikati iz svoga bića - on će slikati samo motive, kako ih samo on vidi. Ti motivi će pronaći upravo njega.
Ja sam ti već jednom poručio da i u fotografiji stilski ti treba da budeš ti, jer to je jedini pravi put - za svakoga. Ti slikaš i obrađuješ tvoje slike konsenkventno u vlastitom stilu, tvoj stil je odraz tvoga bića i već zbog toga tvoje fotografije zaslužuju respekt.
Tvoje fotografije glorificiraju lepotu i bujnost života. One su pozitivne PO SVAKU CENU i pri tome stalno riskiraju da se okliznu na poledici trivijalnosti i kiča lepote. Stvarnost i umetnost nisu jednodimenzionalni, nisu samo lepota, život više odgovara onome, šta je Cocteau video: Lepotica i zver. Aldous Huxley je napisao "Kontrapunkt života".
Picasso ne bi bio Picasso da je slikao dražesne bikove na livadi umesto agonije u areni.
Stranac i Kuga su naslovi, koji jasno pokazuju kako je Albert Camus video svet.
Uprkos razlici u našim fotografskim stilovima, kada se bolje pogleda, naći će se mnogo zajedničkog. Dok ti direktno prikazuješ, stilizuješ i slaviš lepotu, moje fotografije su vapaj za njom, tom lepotom. Ja se trudim da u mojim fotografijama sedimentiram melanholiju prolaznosti, moji "avetinjski gradovi" i ljudi na stramputicama života su vapaj za suprotnošću od onoga šta fotografije prikazuju.
To nije baš tako teško razumeti...
Mode d'emploi
Ova drastična fotografija te iritirala, ona je za tebe vrhunac morbidnosti.
Zaboravio si možda da reč morbidnost, bar u našim jezicima ima vrlo negativno značenje.
Sa drugim rečima, ova fotografija zaslužuje da završi njenu sudbinu na smetlištu.
(Razumeću to kao nepromišljeni lapsus, kada si većinu mojih fotografija - osim pariških - nazvao morbidnim. U mojim pariškim "dražesnim" fotografijama se nalaze i mnoge "morbidne" slike, na primer one iz metroa.)
Moja "Sofa na optuženičkoj klupi" poručuje:
Kada me vidite, nadam se da ćete osetiti i malko melanholije prolaznosti i da ćete naslutiti šta se sve događalo u nekadašnjem stanu mojih vlasnika u mojim boljim, LEPIM vremenima. Ja nisam samo ja sadašnjeg trenutka, ja sam i moja prošlost...
П.С. Што се уредности тиче... Дај да ти ставим мало кечепа или сенфа намерно на твој фотоапарат док сликаш, да не буде много ''стерилан'', сигуран сам да ти неће сметати...
Hm, kada si ljut, onda ni argumentacija nije baš briljantna....Zato te neću više ljutiti!
Хм... Занимљиво... Која је то тајна веза између различитих деривација латинских речи morbus и morbidus, (а можда и mordere) у енглеском, и нашим језицима, где означава нешто врло мучно, ружно, тешко, спрам италијанског, нпр, где значи нешто лагано, меко, нежно... ? Или оба јесу ту увек истовремено?
Ти си мој алтер его, дивим ти се, пријатељ си ми, не брини и уопште се не љутим, само те провоцирам ко што и ти провоцираш мене а све те гледам са оне моје личке висине, прозрачан си ко сињи Јадран, морбидан си јер си стално у танатосу а ја стално ''на патосу''
Поздрав, одох у живот !
Mojи рамови можда и личе на рамове умрлица у које се обично стављају најбоље слике оних за којима се жали, али из њих зрачи живот а твоје су Рунде, најозбиљније, већином врло морбидне. Све на њима умире, природа изчезава, зграде пропадају , људи су социјално умирући и одбачени, градови делују аветињски ... Сем Париза.
To nije baš tako teško razumeti...
П.С. Што се уредности тиче... Дај да ти ставим мало кечепа или сенфа намерно на твој фотоапарат док сликаш, да не буде много ''стерилан'', сигуран сам да ти неће сметати...
Hm, kada si ljut, onda ni argumentacija nije baš briljantna....Zato te neću više ljutiti!
Mojи рамови можда и личе на рамове умрлица у које се обично стављају најбоље слике оних за којима се жали, али из њих зрачи живот а твоје су Рунде, најозбиљније, већином врло морбидне. Све на њима умире, природа изчезава, зграде пропадају , људи су социјално умирући и одбачени, градови делују аветињски ... Сем Париза.
To nije baš tako teško razumeti...
П.С. Што се уредности тиче... Дај да ти ставим мало кечепа или сенфа намерно на твој фотоапарат док сликаш, да не буде много ''стерилан'', сигуран сам да ти неће сметати...
Hm, kada si ljut, onda ni argumentacija nije baš briljantna....Zato te neću više ljutiti!
Хм... Занимљиво... Која је то тајна веза између различитих деривација латинских речи morbus и morbidus, (а можда и mordere) у енглеском, и нашим језицима, где означава нешто врло мучно, ружно, тешко, спрам италијанског, нпр, где значи нешто лагано, меко, нежно... ? Или оба јесу ту увек истовремено?
Ти си мој алтер его, дивим ти се, пријатељ си ми, не брини и уопште се не љутим, само те провоцирам ко што и ти провоцираш мене а све те гледам са оне моје личке висине, прозрачан си ко сињи Јадран, морбидан си јер си стално у танатосу а ја стално ''на патосу''
Поздрав, одох у живот !