Nemam nameru da vas (za sada) zatrpam izborom mojih slajdova od 1971. pa na dalje.
Radije idem sada slikati i to tako, da bih vam mogao dati aktuelne informacije o formalnim aspektima fotografija.
I tako i ja učim!
Prije bi za mene ovako snimljena fotografija i sa ovakvom "isčašenom" kompozicijom bila nezamisliva!

U tašni jedne dame nađe se sve - od igle do lokomotive!
Ipak - jedna neuspela fotografija; nisam se ni potrudio da je obradim.
Zašto je fotografija neuspela?
Na njoj se ne vidi ono šta je najvažnije: lice dame!

Nekada treba pokleknuti, da vertikalne linije ostanu uspravne - "pseća perspektiva".... i onda čekati pravi trenutak.

Šta se sve ne radi, da se spasi kompozicija.
Ove farmerice desno smetaju u svakom smislu!
Preslikao sam jednu stolicu sa leve strane na desno.
Ovu manipulaciju neće na prvi pogled primetiti nepažljivi posmatrač.
Perspektiva pločnika ispod preslikane stolice je nastradala; to se moglo ispraviti, ali nisam više imao volje za taj posao.
Mogao sam prići bliže i slikati bez farmerica u kadru.
Ali to bi bila sasvim druga slika, a možda bi me i "objekti moje foto-čežnje" primetili.

[/quote]
Поштовани маестро Рунде,

Пошто се ово односи и на мене, осетих се понуканом да одговорим: Ја нисам од оних особа које другима деле комплименте без основа, или их ословљавају на одређени начин без правог разлога, само да би "пуцали" на нечију сујету,  и додворавали се.
Штавише, сасвим ми је стран такав приступ у односима с људима, управо мрзак. Ја, и као човек, и као писац, ценим речи, за мене оне и даље имају тежину. Дакле, то што сам Вас ословила са „маестро“, учиних јер  Вас као таквога искрено доживљавам, у овој области у којој смо већина нас осталих, без увреде, пуки аматери (аматери, додуше у лепом смислу, али то значи да смо ипак „незналице“ у много чему,  и који би требало нешто да науче – оно што се може у свему томе уопште научити).

Веома пажљиво и знатижељно пратим ову Вашу тему. Ви доиста  исијавате знање, а и Ваши фотографски радови ми се свиђају.  Отуд, ваљда,  то осећање, да сте за мене доиста један од тих маестра.

С друге стране, ја сам у ствари врло рђав ђак. Све сте Ви то лепо и темељно изложили, што се тиче теорије фотографије, али мислим да ја никад нећу успети одмаћи од схватања оних  најосновнијих, простих правила, и од труда да не чиним најдрастичније грешке,  попут нпр. одсецања стопала, руку, глава... Да избегавам објекте који заклањају главну тему, кориштење блица... (У ствари, све оно што сам усвојила од самих почетака свог занимања фотографијом, од оца,  који се аматерски бавио фотографијом, имао је и мини лабораторију, а девојачка собица у нашем стану у Косовској служила је тако повремено и као мрачна комора).

 То је,  просто, ваљда, јер, ето, немам довољно стрпљења,  концентрације,  можда ми овакав визуелно-текстуални начин, напросто, субјективно не одговара, (можда бих више научила из некакве директне праксе, да је ту крај мене неко и да ми на лицу места објашњава). Сем тога, хронично ме мучи пуки недостатак времена, да усвајам ту теорију,  и да вежбам. Обично фоткам у пролазу градом,  не посебно намењујући време за то. Жао ми је,  волела бих да могу , јер управо желим да забележим што више београдских мотива, то сад јесте већ збирка од  преко 6000 ,  и јесте углавном  мобилним , али ја ни немам уметничких претензија, важно ми је да је то пре свега илое пристојни документ.

 И, управо поводом те, овде раније дотакнуте  расправе...
Ви имате строг уметничко – елитистички приступ, као да сте помало искључиви, да не кажем да презирете тај аспект:   „фотографија као документ“.  А ја, на пример, мислим да је она веома битна и као пуки сведок, не само као уметничко дело са снагом и дубином. У том се смислу уметнички аспект може и занемарити.  А наравно, и понајбоље је кад се у једном нађу оба та елемента, али мислим да то није увек неопходно,  нити је потребно.

Такође, колико схватам, Вас на фотографији првенствено интересује човек, дакако, у окружењу, урбаних мотива, рецимо, али ипак он као центар.  Имам утисак да је Вама, на пример, фотографисање зграда и других мотива у којима нема људи експлицитније подразумеваних исувише „мртво“ и, уопште, не превише интересантно. Ја, пак, сматрам да је битно и   драгоцено светлом записати и сама здања,  улице... Између осталог и због тога – што их сутра можда више неће бити. А да се, уосталом,  и ту може постићи уметнички вредна фотографија, што видимо из многих примера. У ствари, све има своје место,  и много тога је ствар субјективног доживљаја, шта  ко више воли и на шта обраћа пажњу.

Искрено, што се бављења фотографијом тиче, управо људи више нису главни предмет мог интересовања. Штавише – мени, у таквом погледу на ствар, експлицитно присутни они сметају. „Кваре концепцију“. Довољно је оно њихово невидљиво, имплицитно присуство. Што не значи да  не волим да их видим код других у радовима, снажним, упечатљивим, било уметнички, било „само“ документарно, као и да сама направим фотку с људима у центру, али то сам  подстакнута учинити ако је то, по моме осећању, нешто доиста и на први поглед интригантно или мало ишчашено.
Такође, све се више окрећем мотивима оне друге живе природе – животињама и биљкама у градском окружењу. Признајем: на фоткање дрвећа сам посебно почела обраћати пажњу након покоља булеварских платана прошле године. 

У ствари, ја волим да фоткам шта год било од београдских мотива, јер  - обожавам Београд,  и, само нека то све буде – опуштено.  (Како већ знамо: опуштено или лако  у моме поимању ствари не значи и плитко)

Стога, дакле, задржаћу своје право да Вас ословљавам онако како осећам, једино ако се Ви баш строго томе противите, уважићу Вашу молбу.

У сваком случају, биће ми занимљиво прочитати и Ваше примедбе на неке моје фотографије, ако их будем овде постављала. У ствари,  можда  ми је тако,  конкретно, и најбољи начин да ипак успем усвојити нешто од градива из Ваше овдашње Азбуке фотографске естетике.

Извињавам се на опширном посту, али  хтедох да у једном изнесем све што се генерално односи на ову рубрику, касније више нећу тим општим стварима заузимати простор.

Поздрав, и свако добро.

 

 

Не желим да изигравам ни учитеља ни инструктора ни вештака, већ дозвољавам себи један узгредан коментар. За тај коментар морам да се послужим дефиницијом златног пресека.

 

 

Као што се види на слици, по дефиницији златног пресека однос већег одсечка (а) према мањем (b) једнак је односу целокупне дужине (а + b) према већем одсечку (а). Мањи одсечак је, дакле, нешто већи од трећине целокупне дужине.

 

У практичној примени (на пример фотографији) довољно је ако се усвоји да краћи одсечак износи једну трећину целокупне дужине. И, као што је с правом рекао (г.) Рунде, добар фотограф не премерава и не прерачунава, већ налази златан пресек по осећају. А за школовање осећаја имамо обиље примера не само у уметности, већ и у природи и у свакодневном животу (на пример, петокрака је тесно повезана са златним пресеком).

 

Кад сам први пут угледао фотографију изласка сунца (аутор г. Путник) нисам могао да се надивим. На крају узео сам лењир и премерио композицију слике. Мој први утисак се потврдио. Аутор је направио композицију не (само) по правилу трећине, већ строго по дефиницији златног пресека. Нема шта, око соколово.

 

 

Poštovana ili bolje draga Zvezdarka!

Napisali ste vrlo dobar i zanimljiv esej o raznim pristupima fotografiji.
Očigledno je, da vi koristite reč, a ja ovde na forumu - kameru.
Slažem se sa Vašim viđenjem kompleksnosti fotografije.
Ja mogu samo lakonski - na moj način da kažem:
Svaki čovek vidi svet kroz kroz vlastite naočare ili okular kamere u skladu sa svojim životnim iskustvom, temperamentom, interesima i prije svega - bićem.
I ako se o fotografiji govori - to viđenje sveta je ovisno i o sposobnosti ophođenja sa tehnikom toga medija i poznavanje najosnovnijih estetskih fotografskih pravila.
Niko nikoga ne prisiljava da postane ekspert pri upotrebi kamere. U školi smo naučili pisati, ali nismo svi književnici.
Ali bez alata, nema majstora.
Bez osnovnog poznavanja tehničkog i estetskog ophođenja sa alatom nema bar pristojnih fotografskih rezultata.
Bez obzira da li mi škljocamo iz ličnih razloga samo zgrade, samo ljubičice ili čekamo da zateknemo nekoga, koji upravo čačka u nosu ili liže sladoled.
Srdačan pozdrav Runde.

P.S.

Pročitao sam ponovo Vaš esej i našao sam ovo:
 

У ствари, ја волим да фоткам шта год било од београдских мотива, јер  - обожавам Београд,  и, само нека то све буде – опуштено. 
(Како већ знамо: опуштено или лако  у моме поимању ствари не значи и плитко)

Svi mi volimo Beograd, ja nekadašnji, "moj Beograd", Vi sadašnji.
Beograd je lep. Ali kada pogledamo u internetu masu fotografija Beograda vidimo, da je lepi Beograd na većini tih fotografija UNAKAŽEN!

Како то да ружне ствари у реалности, уметничким приступом постају лепе?

Ружноћа ме је одувек више инспирисала него лепота...  Пружа могућности за...  Ваљда зато што сам њоме био од малена окружен и што ми је једноставно, одувек сметала као нека врста смрада или прљавштине... Штавише, рекао бих, да је она алергија на коју сам осетљив!

У архитектури Београда била је тада посебно уочљива на сваком кораку... Питао сам се још као мали, како то да чисти, насмејани и лепи људи излазе из сивих хаустора и да их, побацани пикавци, полупана светла, разваљена врата, како то, да их то ругло не нагриза, не квари и на крају не дехуманизује?

Како то да им она, таква, свеприсутна, ничим, на изглед  не смета? То што су огуглали на њу, баш је то било поразно!

Онда сам схватио да ни чистоћа нити уредност нису неопходни да би се осетила сласт тренутка у коме се очаран застане, занеми, заћути пред призором природе свевишње, лепотом људском, тела или лица неког, пред ингениозним здањем или пред милочујним звуком и трајном истином што нам, изненадно својом непролазношћу бљесне, одједном, у запису неком.






Права лепота нас парализује, онеспособи, укочи, утрне мишиће, проструји кроз тело, упије се она сама у сваку пору коже наше, нечујно освежи и окрепи собом мисли што нам очи, мерно, сваки трен те истинске и краткотрајне среће изброје , успори крвоток, чуј сопственог дисања пружи...

Као када се неко моли... Гласно размишљам али то је то... Лепота или осећај за лепо је прочишћење што се, попут вере у нешто, оном ко га у себи, открије и спозна, души дарива ... 
 
Како имати смисла за лепо у средини у којој је тај, врло битан аспект ствари последња  или најнижа вредносна ставка?  Како познати значај нечег неприсутног?  То није мањак само наше средине, и другима недостаје осећај за склад...

 

Драги г. Дундо, то је било случајно... и ћорава кока...