Ивана Ђурића сам упознао на пријему у Француској амбасади поводом 200 годишњице избијања буржоаске револуције, 14 јула 1989 године.
Стицајем околности, он се тада забављао са једном од маминих колегиница. На том поподневном коктелу организованом у башти амбасаде она нам га је представила као своју нову везу.
У Београду је тада важио за изузетног лепотана, био је нека врста Џорџ Клунија, многе су за њим лудовале. Чуо се и шапат о томе да му је отац био неки злогласни партијски комесар после рата... Окупљенима се врло срдачно представио, био је елегантан, углађених манира, фини господин, ни једну од жена собом није остављао равнодушном. Само сам га посматрао и тада, од њега запамтио те његове велике светле очи.

Наредне године сам кренуо са пријатељима пут Турске, прво смо провели неколико дана у Истамбулу а само летовање у Анталији на Егејском мору.
Не сећам се више како али ми се чини да смо летели истим авионом, углавном са Иваном Ђурићем провели смо неколико незаборавних дана у вреви некадашње византијске престонице.
Са најбољим могућим водичем, изузетним познаваоцем тога града, његове велике историје и малих тајни, ведрим, насмејаним, пријатним и духовитим саговорником, видели смо толико тога, што да смо се сами тамо сналазили не би смо уопште постигли да обиђемо за тако кратко време.
Тада је настала и ова фотографија.
У џамијама су нам чувари задизали тепихе да би нам поносно показали византијске мозаике који су њима били прекривени. Захваљујући господину Ђурићу ишли смо у кулинарски најбоље и хигијенски најисправније турске ресторане које само домаћи или врло добро упућени могу да познају. У Истамбулу смо се и растали.
После је избио рат, причало се о његовој вези са Силвијом Лукс, итд, итд...
Знам само да је тих година и он дошао у Париз и да се у њему мучио као нико свој.