3320 25. 9. 2015.
Да ли храна ствара зависност
ЖУДЊА ЗА ЧОКОЛАДОМ
Недавно, у Израелу, у глуво доба ноћи, човек је обио врата самопослуге. Кад је брава попустила, упао је у продавницу и шчепао кесу чипса с бутером од кикирикија „бамба”. То је иначе „грицкалица” број један у Израелу. Одмах се укључио аларм. Ипак, лопов је имао довољно времена да смаже кесу кромпирића. Потом је бацио на под и кренуо кући...
Чипс је био једина ствар која је те ноћи украдена у самопослузи у израелском граду Араду у пустињи Негев. Занимљиво је, међутим, да је полиција пронашла крадљивца без нарочите муке. Реч је о човеку који станује тачно изнад обијене самопослуге. У полицијској станици овај тридесет петогодишњак упорно је тврдио да је био обузет „апстиненционом кризом”. Наводно, имао је грчеве у стомаку, па је узалудно по стану тражио омиљени чипс, на жалост, без успеха. Дрхтавим рукама обио је браву на самопослузи и похрлио ка полици где је стајала „бамба”. Полиција га је лако пронашла, будући да је власник самопослуге добро знао ко је у граду најстраснији потрошач чипса с бутером од кикирикија.
Овај недавни догађај из Израела као да нам је већ познат... Колико често чујете реченицу: „Овој чоколади не могу да одолим. Толико ми се једе чипс! Зависник сам од чоколаде!”
Заиста, да ли храна ствара зависност, као дрога?
Више од потребе и навике
Чини се да зависност коју ствара храна донедавно није представљала изазовну и довољно занимљиву тему: ни за обичне потрошаче, па ни за научнике. А онда као да су сви одједном приметили да је храна постала више од потребе и навике. Што су истраживања постајала учесталија, то су бројнији били и подаци који су говорили у корист тезе да поједина храна, заправо њени састојци, стварају навику, односно зависност.
Већина ипак тврди да је најважнија добра воља, те да (прекомерној) храни свако може да одоли. Само ако то заиста жели! Докторка Бони Спринг, професорка превентивне медицине на Нортвестерн универзитету у Илиноису (САД), каже да јој се пацијенти обраћају најчешће следећим речима:
„Знам да је то лоше за мене, али једноставно жудим за овом врстом хране! Не могу да одолим и свакодневно једем чоколаду”.
Професорка Спринг још осамдесетих година прошлог века почела је да проучава необуздану страст људи према појединим намирницама и састојцима у храни. Најуочљивији пример били су бивши пушачи који су се одвикавали од цигарета. Уместо цигарета, сад су таманили бомбоне и чоколаде. Брзо су се гојили. Докторка Спринг приметила је да бивши пушачи често говоре како су се „навукли” на чоколадице, као да је реч о никотину или неком наркотику. Угљени хидрати или шећери у овим случајевима јављали су се као узрочници једне посебне врсте зависности. Даља истраживања довела су до закључка да су стрес и нервоза заправо прави узрок због којег су људи посезали за слаткишима, а онда жудели за шећерима.
Кад падне вече, а усамљени смо, незадовољни или осећамо неку врсту нервозе, најчешће се обрушавамо на храну: чипс, чоколада, а може и обичан хлеб! Због чега то чинимо? Због краткотрајног уживања! Јер, угљени хидрати су управо она храна која нам пружа кратко задовољство. Неку врсту олакшања. Уколико се то дешава неколико пута седмично, онда себе можемо сматрати „зависником” од угљених хидрата, хране која садржи шећере. Дакле, зависником од слаткиша и ђаконија из пекаре.
Баш као и кад је реч о наркотицима, особа осећа неодољиву потребу за храном. Прождире је. Осећа се боље. Али због чега људи који су нервозни или, како се то често каже – „под стресом” – одлучују да једу храну богату угљеним хидратима, уместо оброка пуних беланчевина? Због чега се тек тада осећају боље?
Без претеривања
Храна богата угљеним хидратима представља окидач за муњевито лучење инсулина из панкреаса, што потом утиче на равнотежу неурона у мозгу. Они заправо условљавају апетит, али и расположење. Неки људи су осетљивији на ове промене, а неки мање. Много тога зависи од генетског наслеђа, али и од навика, као и од окружења. Занимљиво је да од „жудње за угљеним хидратима” чешће пате мушкарци. С друге стране, жене више воде рачуна, због страха да би се могле угојити.
Докторка Спринг са сарадницима извршила је оглед. У једној групи биле су жене које иначе једу пуно слаткиша, а воде растрзан и неуредан живот. Њима је током два дана пуштана тужна музика, лекари су захтевали да се присете најтужнијих тренутака из живота ... Све је то чињено како би запале у стање туге и потиштености. Онда су им лекари понудили две шоље. У једној је било пиће богато шећерима (угљеним хидратима), а у другој је био напитак, без шећера, али с додатком беланчевина. Исход је био очекиван. У стању потиштености, жене су се одлучиле за слатко пиће! Тврдиле су да су се после испијања чоколадног напитка одмах осећале боље. Још нешто је било врло занимљиво.
Кад су наставиле да пију та слатка пића, као да су им се више допадала! Тражиле су их све више. На несрећу, како је време пролазило, чоколадни напици више нису били довољни да промене њихово расположење на боље.
У томе је невоља „зависника од угљених хидрата”. Постају отпорни на њихов добар учинак. Одатле и гојазност. Количине угљених хидрата потребне за добро расположење све више се повећавају. Другим речима, задовољство се све скупље плаћа.
Због страха да ће им „навикавањем” на угљене хидрате деца једног дана постати „чоко-зависници” или, у најгорем случају, дијабетичари, у потпуности избацују све врте шећера из исхране. Нису баш увек у праву, сматра докторка Спринг.
Требало би имати у виду да угљени хидрати нису дрога. Дакле, нема потребе за паничним страхом који води у беспоштедну борбу против свих шећера. Угљене хидрате можемо мудро изабрати: тачније, можемо их јести умерено, савет је истраживача из Илиноиса. Истовремено, требало би да будемо свесни да управо они непосредно утичу на наш мозак и расположење. Али, ако почнемо да претерујемо, та потреба ће постати све већа. Стога, подвалимо сами себи. Узмимо кокице уместо чипса, топли какао уместо чоколадне табле. Некад ће нам се учинити да би нам чоколадица и кифла могле „спасти живот”. То неће бити далеко од истине. Међутим, само једна чоколадица и само једна кифла! И никако више пута седмично!
Аутор:
М. Огњановић
Илустровао:
Добросав Боб Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
