Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Задаци за 21. век


Васионска радио загонетка
Тајанствени шум преплавио је васиону, а нико не зна одакле долази

Све тачније карте фосилног зрачења (овде је она коју је снимила сонда WMAP, 2003. године) дају драгоцене податке о младости васионе.

  Кад су први пут угледали резултате које је прикупио „Arcade”, стручњаци нису могли да поверују. С разлогом! Међу многим подацима које су добили од овог новог радиометра, један радио-сигнал, колико јак толико и необјашњив, пљуснуо је у лица Алана Когута и његових сарадника из Насиног васионског центра „Годар”.   Јер, до тада га нико није видео, нити је било који физички модел предвидео његово постојање. Пошто је потрошио две године на све могуће провере, амерички тим, један од најбољих у свету радио-астрономије, само је потврдио првобитно изненађење – сигнал не потиче од било ког познатог радио-извора у васиони!
    У ствари, истраживачи Насе желели су да посматрају топлоту прве генерације звезда, рођених пре више од тринаест милијарди година. По васионским мерилима, врло брзо после Великог праска. Алан Когут и сарадници трагали су за знаковима које су ове звезде, кад су се први пут упалиле, оставиле у позадинском микроталасном зрачењу. Тежак задатак, јер се ради о мрљама које су једва уочљиве. Зато су ови научници осмислили посебан радиометријски уређај способан да уочи и најмање треперење позадинског зрачења. „Arcade” (скраћеница од Absolute Radiometer for Cosmology, Astrophysics, and Diffuse Emission) први је уређај који је био довољно осетљив да тај задатак може успешно да обави. Његови пријемници потопљени су у неколико стотина литара ултрахладног течног хелијума, да би им радна температура била на само 2,7 степени изнад апсолутне нуле. То је температура коју има и позадинско васионско зрачење – топлота заостала од Великог праска – које је 1965. године такође откривено као радио-зрачење. „Ако је уређај на истој температури на којој је и ово микроталасно зрачење, онда не може да утиче, односно да загади космички сигнал”, објаснио је Алан Когут.
Године 2006. радиометар „Arcade” лансиран је на 36 километара висине захваљујући балону напуњеном хелијумом.

    У јулу 2006. године „Arcade” је укрцан у један балон и послат на висину од 36 километара – тамо где је ваздух толико чист и разређен да не може да оштети мерења. Али, пошто су га после извесног времена спустили на земљу падобраном и погледали резултате, за стручњаке су ствари постале само сложеније. Уместо очекиваног, слабог шума, забележен је шест пута јачи сигнал.   Тако се по ко зна који пут поновио случај да, кад почну да испитују једну васионску појаву, научници наиђу на нешто сасвим друго – необјашњиво.
Изненађени, Насини истраживачи најпре су помислили да нешто није у реду са самим уређајем и његовим подешавањем (калибрацијом). Марљиве провере да ли се о томе ради трајале су скоро годину дана. Испоставило се да је с техником све у реду. Онда су се запитали како је један толико снажан шум могао годинама да промиче пажњи целе армије истраживача и њиховим детекторима?

    Упоредили смо податке добијене од ’Arcade’ с подацима с других уређаја и у њима наишли на трагове нашег зрачења”, каже Алан Когут.  „Али, био је скривен, јер ти уређаји нису имали одговарајуће подешавање.” Другим речима, чиста је срећа што је „Arcade” изучавао баш оно подручје фреквенција на коме је сигнал могао сасвим јасно да се види.
На земљу се спустио падобраном (види се на слици испод балона).
   Пошто се уверио да је сигнал стваран, научни тим Алана Когута кренуо је у потрагу за његовим могућим изворима. Током више месеци разматране су различите претпоставке о познатим радио-изворима у ближој и даљој васиони.   Многи објекти одашиљу радио-таласе (они имају највећу таласну дужину, а најмању учесталост од свих електромагнетних таласа) . Још 1931. године откривени су радио-таласи који потичу из наше галаксије. Слично зрачење долази и из других галаксија што ствара позадинско радио-шуштање.
    Најпре се посумњало на границу магнетног поља Сунца. Затим на такозване радио галаксије које својим магнетним пољима убрзавају електроне. Међутим, за измерену јачину шума оне би морале да буду густо спаковане – као сардине. Потом су у обзир узете празвезде. Ипак, после детаљног разматрања, сви ови извора су одбачени. На крају, сумња је пала и на нашу галаксију – прашина, атоми и честице из најудаљенијег слоја гаса у галаксији непрестано нас бомбардују радио-зрачењем. Али, према мишљењу Когута, уочени сигнал сувише је јак да би потицао из Млечног пута.
    Значи, извор је негде изван галаксије, али где и шта је по својој природи, још је тајна. Амерички стручњаци зато су и објавили свој рад – да би подстакли друге у свету да покушају да одгонетну ову, још једну велику тајну васионе. Она не престаје да се игра с нама.

Аутор: 
Г.В.
број: