У Београду пре 70 година

Савине купачице на Сави

Након паузе од једанаест година, Сава Шумановић је у септембру 1939. године приредио у Београду самосталну изложбу, изузетну по много чему. Изложио је 410 слика што је до данас непревазиђен број на једној изложби                     

Сава Шумановић у време изложбе

    Била је то његова шеста самостална изложба. Приредио је у просторијама Новог универзитета, исто као и 1928. године. Уметник се јавности представио с целокупним стваралаштвом из претходних једанаест година. По сопственом избору није припадао групама и удружењима уметника која би му била од помоћи приликом припреме тако великог подухвата. Већину послова урадио је сам. Дан кад је отворена изложба, 3. септембар, остао је у сећању многих јер су тог дана Велика Британија и Француска објавиле рат Немачкој. Истог дана, у част рођендана краља Петра II Карађорђевића (рођеног 6. септембра 1923), у Београду је одржан први Гран при, ауто-трке и трке мотоцикала око Калемегдана.
    На отварању изложбе говорио је угледни ликовни критичар Тодор Манојловић. На новинској фотографији, међу присутнима висином се истиче Александар Дероко са супругом.
    Поводом изложбе Сава Шумановић је дао неколико интервјуа. У појединим новинама, као што су „Време”, „Политика” и „Нова бразда”, изложба је најављена као изузетан културни догађај. Остале новине такође су објавиле написе и приказе изложбе, а наши најугледнији ликовни критичари и теоретичари уметности – попут Павла Васића и Тодора Манојловића – те јесени и зиме огласили су се у стручним издањима.
    У галерији у Шиду чува се документарна грађа, писма, рачуни и други документи који пружају драгоцене а и занимљиве податке о вероватно најзначајнијем догађају у каријери уметника. Особине које су красиле Шумановића, систематичност и посвећеност, приликом приређивања изложбе показале су се као неопходне и добродошле. Припреме је почео на време па је од Косте Страјнића тражио одобрење да се у новом каталогу користи његовим текстом из 1929. године. Конкурисао је за простор, издејствовао задржавање воза на шидској станици, пошто је за утовар двадесет једног сандука слика било потребно време. О свом трошку одштампао је плакате, позивнице, каталог изложбе. Радови на поставци изложбе трајали су десет дана.
    У једном од два писма која је Александар Дероко упутио Сави поводом изложбе је и детаљна скица простора у коме је одржана изложба. Уметнику је то сигурно било веома важно јер је намеравао да изложи велики број слика. На основу Дерокових предлога о смањеној куповној моћи могућих купаца, Шумановић је пред изложбу насликао и известан број слика изузетно малог формата да би и они слабијег материјалног стања могли себи да приуште куповину.
    Пратећи текст каталога, као и за претходне изложбе, написао је сам уметник. Назвао га је Место предговора и то је до данас један од најважнијих извора података о уметнику. Слике у каталогу сврстао је на основу формата или, како се он изражава, према размери. Показало се да је најчешће сликао у тридесет различитих формата, а највише их је урадио у стандардним форматима (81 х 60 цм). Набрајање почиње од највећих формата, сликама које су привукле највише пажње посетилаца и изазвале највише коментара, „Шидијанкама” (Купачицама).
    Одавно је у шидској галерији запажен број написан графитном оловком на полеђини блинд рама. Упоређивањем с бројевима из каталога из 1939. године, установљено је да их је вероватно сам уметник записао. Даљим испитивањем, на основу формата, установљено је да се у Шиду чува 189 слика с те изложбе. То је готово половина од укупно изложених слика и уз документарни материјал и сећања која се чувају у породици чини изузетно вредан материјал.

Отварање изложбе - на слици су између осталих Сава Шумановић први слева и Александар Дероко који стоји иза супруге

    Ове године обележава се јубилеј, 70 година од последње изложбе коју је уметник имао за живота, и поводом тога галерија у Шиду приредила је изложбу која треба да дочара атмосферу из тог времена. Иначе, на изложби уметник је представио радове у седам дворана Новог универзитета. Галерија у Шиду је у својих пет изложбених делова сместила 189 слика.
Посебно место заузимају оне које имају исте називе и у књизи инвентара галерије и у Савином каталогу. Таквих је, нажалост, само 33. Приликом уписивања слика у књигу инвентара галерије о томе се није водило рачуна.
     Нашем педантном уметнику такав пропуст сигурно се не би догодио па је ово згодна прилика да се исправе начињене грешке. Био је веома рационалан и водио евиденцију о свим трошковима. Саставио је списак трошкова за изложбу на основу кога може да се закључи да није имао готово никакву зараду, поготово ако се у обзир узме раздобље од десет година, као и податак да је током изложбе поклонио тридесет слика.
    Висока морална начела уметника о којима се није често говорило на овој изложби потпуно су потврђена. Сав приход од продатих улазница наменио је потпорном фонду за школовање сиромашних студената. У свом доброчинству иде чак и корак даље. Поклоне чини пажљиво, водећи рачуна да њима не оптерети оне који их примају, што је ретка врлина.
Последња ставка на списку трошкова је „Мој живот и стан у Београду кроз месец и по”, а на основу потписа на товарном листу из Београда, за повратак слика са изложбе, претпоставља се да је „стан” био у Улици кнегиње Љубице 6.
Изложба је трајала до 22. септембра.



    Нису само бројни новински чланци сведоци успеха изложбе и утицаја који је имала на уметника. Слике које се чувају у шидској галерији прави су сведоци успеха. Највећи број њих насликао је управо у години после изложбе и оне су сведоци полета који је уследио након изложбе.

                                                                                            Весна Буројевић

ОЗБИЉНА ШАЛА

    Шид  9.  децембар 1939.
    „…Дакле још једном поштована госпођице Миловановић, ја Вама слику поклањам а Ви шта ће те са новцем који сте наменили за њу, учинити, мене се не тиче, па Ви радите како сте одлучили, или промените намеру, па задржите тај новац за себе, то није моја ствар, само ја не могу да будем донатор ни једном сликару из принципа ’да не помажем конкурента’ велим из шале а у истину нећу да ми буде нико захвалан за таке заслуге...”
                                                                                                    Сава Шумановић

                                              Писмо Саве Шумановића упућено госпођици Миловановић
                                                                                                                                     АРХИВ САНУ 14625                           







Победника нема ко да купи

У првој и јединој гран при трци икад одржаној у нашој земљи победио је Тацио Нуволари. Судбина његовог аутомобила и данас изазива знатижељу многих, посебно јер се посумњало у његову веродостојност

„Ауто унион Д” је већ два пута нуђен на аукцијама, али није продат.

    Док вео заборава полако али сигурно прекрива успомене на Гран при трку која је 3. септембра 1939. године одржана у Београду (недавно „нам се десила” седамдесетогодишњица овог спектакла а да званично није обележена, што да не, прослављена или бар одржана показна вожња олдтајмера), аутомобил у коме је, на писти око Калемегдана, победио Тацио Нуволари поново је ступио на светску позорницу. Вест да ће се чувени „ауто унион тип Д” наћи међу возилима која се продају на великој аукцији у Калифорнији прво је почетком лета донео енглески месечник „Classic cars”. Месец дана касније, ништа мање славна „штампана икона” љубитеља олдтајмера, „Classic and sports car”, објављује оглас у коме аукцијска кућа Bonhams and Butterfields најављује продају тркачког „ауто униона Д”. У исто време појављују се и процене да ће се током надметања могућих купаца за власништво над овом покретном „историјом” аутомобилских трка достићи цена од чак једанаест милиона долара, што би био својеврстан рекорд за овакву врсту возила.
    То се, међутим, није догодило. Како нико током аукције није понудио одговарајућу суму новца, славни болид повучен је с надметања. Баш као и пре две године, кад је код енглеског „Кристија” повучен из продаје јер није достигнута прижељкивана цена. Зашто овај аутомобил изазива толику пажњу јавности и наводи ауторитете да дају тако високе процене његове вредности? И због чега се историја понавља, односно одустаје од продаје јер нико није спреман да плати астрономску суму?

Последња представа око Калемегдана
 
      Свој последњи јавни наступ тркачки тимови „Мерцедеса” и „Ауто Униона”, понос немачке аутомобилске индустрије, имали су у Београду 3. септембра 1939. године. Био је то спектакл упркос томе што је два дана раније Немачка напала Пољску и тако започела Други светски рат.   Немирна времена омела су возаче из Француске и Мађарске да дођу у Београд, али упркос томе трка није отказана. Тог дана страх од јахача Апокалипсе био је далеко од града у коме су сви очекивали велики догађај.
     Како су забележиле новине, на импровизованој стази око Калемегдана окупило се више десетина хиљада посетилаца који су дошли да виде и два најмоћнија тима на ауто-тркама на свету. „Мерцедес” и „Ауто Унион” су заправо на гран при пистама водили међусобну борбу, јер остали тимови готово да нису могли да им се супротставе. Разлог за овакву надмоћ свакако је био велики буџет који су фабрике имале за стварање својих тркачких возила. Прича се, а данас може да се види на готово сваком енглеском сајту који се бави историјом спортског аутомобилизма, да је Адолф Хитлер за ту намену одвојио незамисливу суму од 500.000 марака, не би ли добио тркачке тимове који ће проносити славу Немачке широм света. У фабрикама су се новог задатка озбиљно прихватили и конструисани су аутомобили који су својим техничким особинама надмашивали конкуренцију. Кључну улогу у стварању „Ауто Унионових” болида имао је славни професор Фердинанд Порше.
     Као што се зна, у Београду је срећа била наклоњенија тиму „Ауто Униона”, док су „Мерцедес” пратиле многе невоље, па је међународна звезда Тацио Нуволари, за воланом „ауто униона Д”, победио испред Манфреда фон Браухича у „мерцедес бенцу W154” и свог клупског колеге Хермана Милера, такође за воланом „ауто униона Д”.

Сан Павла Карасика

     Међу многобројним посматрачима до тада невиђеног спортског догађаја био је и мали Павле Карасик, Рус чија је породица била међу онима које су побегле пред револуционарном сабљом црвеноармејаца и бољшевика после Октобарске револуције. Уточиште су нашли, као и десетине хиљада „белих”, у Краљевини Југославији. У селу Врби, надомак Краљева, отац Павла Карасика основао је мало аутопревозничко предузеће. Игром случаја, као кад се пахуљица закотрља и направи грудву која се претвори у лавину, једна од његових вожњи до Београда одредила је даљу судбину два можда и најзначајнија спортска аутомобила која су се икад појавила на тркачким стазама. Баш на дан кад су у Београду одржаване трке, отац Павла Карасика возио је за Београд. На пут је повео и сина да би га одвео да види трку.

Дечачки сан претворио у јаву – Павле Карасик (за воланом) и Братислав Петковић на великој смотри олдтајмера у Нирбургрингу.

     – Био сам мали и једва сам видео аутомобиле који су јурили стазом. Стајали смо близу Саборне цркве и сећам се да сам се гурао не бих ли видео што боље – испричао је Павле Карасик приликом своје последње посете Београду, уприличене да би учествовао на снимању документарног филма „Заборављени Гран при”, у коме је испричана прича о великој трци.
     Тај дан у Београду одредио је живот Павлу Карасику. Никад није заборавио сребрне аутомобиле који су јурили београдским улицама. Пред крај рата његова породица успела је да се исели у САД. Тамо је млади Карасик постао успешан послован човек с несвакидашњим хобијем – скупљао је олдтајмере. Збирка је била све већа, али он је стално желео да нађе болиде „Ауто Униона” које је видео у Београду.
    Читава тркачка „ергела” „Ауто Униона” успела је да преживи ратна разарања која су пред крај рата погодила Немачку. И тако неоштећена пала је у руке борцима Црвене армије који су свој плен послали у Совјетски Савез. Не зна се тачно колико је спортских болида заплењено, али се претпоставља да их није било мање од тринаест.
     Део возила завршио је у институту за испитивање моторних возила крај Москве. Део је послат инжењерима ЗИС-а, део ЗИЛ-у. Један од „ауто униона Д”, са В16 цилиндричним мотором, какав се нашао на аукцији, послат је у Летонију да би завршио у музеју у Риги...

Свечаност се одлаже

    Све ове трагове Павле Карасик пажљиво је проучио и са страшћу истраживача који трага за Светим гралом проверавао сваку вест која је стизала из Русије, све у потрази за аутомобилима које је видео у Београду. После десетогодишњег трагања успео је да нађе не један већ два. Били су оштећени, али га то није спречило да део по део изнесе из Русије. Све што је сакупио однео је у Енглеску, у предузеће „Гардинер и Кросвајт”, где су успели да од те гомиле склопе два „ауто униона тип Д”, додуше уз царску надокнаду – помињана је цифра која премашује милион долара.   

Победнику је додељен пехар Петра  II Карађорђевића

    Кад су се аутомобили пре дванаест година појавили у Нирбургрингу била је то права сензација, јер се веровало да су заувек изгубљени. Међу многобројним званицама, као гост Павла Карасика, био је и Братислав Петковић, директор београдског Музеја старих аутомобила. Он је овај сусрет искористио да се с Карасиком договори да, са „ауто унионом Д” у коме је победио Тацио Нуволари, дође у Београд и учествује у обележавању 60 година од београдског гран прија.   Нажалост, 1999. године нисмо видели болид Тација Нуволарија, уместо тога догодио нам се напад НАТО-а и планови о обележавању годишњице великог догађаја пали су у воду. Те године један од два „ауто униона Д” откупио је „Ауди” за свој музеј.   
     Карасик је касније продао и други драгуљ из своје збирке олдтајмера. Купио га је бразилски пословни човек Аба Коган, који сада покушава да га прода као возило у коме је Тацио Нуволари победио у Београду. Разлог због чега су две аукције на којима се нудио „ауто унион Д” биле неуспешне, можда треба тражити и у вести објављеној 2007. године, након првог покушаја. Тада је процурило да није било баш све у реду с његовим папирима. Наиме, нови власник је од „Аудијевог” музеја тражио потврду да је то баш возило у коме је победио Нуволари. Добио је одговор да је то тешко установити, јер тада сваки возач није имао одређени болид, већ се пред свако такмичење одлучивало ко ће шта да вози. Уз то, онда су на најбоље пласирано возило на тренингу често уграђивани делови с других болида, све у циљу да се још више побољша. Одговор је био довољно двосмислен да унесе немир међу могуће купце.

                                                                          Милорад Љубисављевић



СВЕЧАНОСТ У ЗЕМБИЉИМА    

    Надахнути репортер „Политике” је, уз тврдњу да је аутомобилским и мото-тркама присуствовало више од 75.000 људи, овако известио читаоце:
„Никада још Београд није изгледао тако жив у рано јутро као јуче. Теразије, Кнез-Михаилова улица, Васина, Узун-Миркова и све прилазне улице биле су пуне света већ у 7 часова ујутру. Са свих страна свет је куљао према Калемегдану и бедемима старе београдске тврђаве. Преко земунског и панчевачког моста су стизала кола препуна света који је хитао да заузме што боље место... Било је занимљиво посматрати ту публику која је донела собом зембиље, корпе и пакете с храном и боцама пуним пића, спремна да одстоји или одседи од осам изјутра до седам увече, за када се предвиђа и свршетак...”.







ЛЕП ФИКУС НА ПРОДАЈУ

„Политика” 3. септембра 1939. године – у свету и код нас

     Фотографијом енглеског краља Џорџа VI на насловној страни наш тада најугледнији дневник наговестио је озбиљност стања у Европи.     Наиме, два дана након напада Немачке на Пољску краљ је, први пут у историји Енглеске, отишао на ноге председнику владе. Учинио је то, по сопственим речима, да би господину Невилу Чемберлену одузео што мање времена посвећеног државничким пословима. А први министар је те недеље, 3. септембра у 11.15 сати, преко радија обавестио грађане: „Налазимо се у ратном стању с Немачком...”
     Нешто касније, у 17 сати, и Француска је објавила рат Трећем рајху. Неки историчари и данас сматрају да је 3. а не 1. септембар заправо дан почетка Другог светског рата. Тог дана у пет сати ујутро по локалном времену сарадници су пробудили америчког председника с вешћу да је Енглеска у ратном стању с Немачком, па је Рузвелт одмах одржао састанак с највишим официрима. Ни канцелар Трећег рајха није ћутао.  Хитлер је издао проглас немачком народу оптужујући Енглеску да јој је циљ да потпуно окружи њихову земљу. Швајцарска, Холандија, Египат, Иран и Бразил прогласили су неутралност.


      „Политика” је још известила да Пољаци пружају огорчен отпор тенковима са запада и оптужују нападача да је на градове Мисленице, Волбром и Ропчице бацио балончиће испуњене отровним гасом.
    На догађаје који су потресли свет тог дана из Београда није било никаквог званичног саопштења. Али је зато председник београдске општине г. Влада Илић издао проглас у част рођендана Њ. В. Краља Петра II у коме се, између осталог, каже: „Грађани престонице, Шести септембар је наш народни празник. Тог историског дана родио се пре шеснаест година наш вољени Краљ...” Да су се одјеци рата осетили и у нашем главном граду, потврђује и саопштење на крају прогласа: „На дан 6. септембра ове године неће бити уобичајена ревија и парада трупа на Бањици, нити забава у београдском Официрском дому. Одржаће се тога дана само благодарење у богомољама!”
     Читаоци „Политике” сазнали су још да је у недељу, 3. септембра, Хрватска сељачка странка у Дубровнику прославила прикључење овог града бановини Хрватској, да је у сали Београдске берзе почео Други конгрес југословенских економиста, да су у Цриквеници оборена три југословенска дамска рекорда у пливању и да је у узбудљивом мечу за Средњоевропски дамски куп у тенису Југославија савладала Мађарску резултатом 3:2.
     Новине су известиле да је претходног дана љубоморни обућар Стјепан Гајек покушао да убије љубавницу Елизабету Певец, куварицу.
У Личним вестима читаоци су могли да сазнају да су се венчали „госпођица Радмила Радошевић, кћи поч. Славице и поч. Петра, рач. Гл. контроле из Бгд, и г. Радован (Шуле) Барловац, чин. Држ. хипотекарне банке, син поч. др. Цветка и Зорке Путник, удове Барловац...”, да се „ Др. Бранка Милић вратила с пута. Ординира за болести бубрега, мокраћних органа и женске болести од 2-5, Хартвигова 4/II”, али и да се „продаје леп фикус. Д-р Драгослава Поповића бр 5. Настојник”.
     Биоскоп „Коларац” рекламирао је „велику сензационалну Метро Голдвин премијеру ’УСТАНИ И БОРИ СЕ’, узбудљив филм о двојици мушкараца који су се заклели да ће убити један другог а били су присиљени да један другом спасавају животе. Главне улоге: Роберт Тејлор, Валас Бири, Флоранс Рајс...”.
                                                                                                                 П. М.