Наши велики добротвори – Ендру Карнеги

За изградњу Универзитетске библиотеке у Београду Фондација Карнеги поклонила је тада огромну суму од 100.000 долара

Кад је 1835. године сиромашна породица Карнеги стигла из родне Шкотске на тло Америке, имала је само један сан – да оствари бољи и пристојнији живот за своје чланове. Сан је досањао син Ендру који је, држећи се гесла „Нека буде светла”, помогао настајање три хиљаде библиотека у 47 земаља у свету, међу њима и Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић” у Београду.
Ендру Карнеги, сиромашни дечак из шкотског предграђа, необузданих амбиција и пријатног, благог карактера, каријеру је почео као телеграфиста и физички радник. Радио је и као помоћник у разним радионицама, а живео у близини пуковника Џејмса Андерсона, „богатог човека великог срца”. Пуковник је дечацима из суседства допуштао да слободно и бесплатно користе књиге из његове библиотеке, будући да у то време у Америци није било јавних библиотека. Један од честих посетилаца био је и млади Ендру Карнеги, који је на тај начин покушавао да надокнади немогућност редовног образовања због свакодневног напорног рада. Никада није заборавио Андерсонову великодушност и у томе, можда, треба тражити мотиве његове жеље да широм Америке и света отвори библиотеке. Природно, прву библиотеку отворио је 1883. године у свом завичајном Данфермлајну, у Шкотској. На улазу у библиотеку, према жељи донатора, није стајало његово име, већ гесло кога се држао целог живота „Нека буде светла”.
Карнегијеви савременици забележили су да су постојала два основна разлога да његов хуманитарни рад буде везан за подизање библиотека. Један од њих било је његово уверење да свакоме ко има жељу да се образује за то треба пружити прилику. Други разлог био је жеља да помогне имигрантима, сличним њему, да на најбољи могући начин сазнају историју и културно богатство Америке да би могли да буду достојни припадници њеног народа.

Улога госпође Грујић

Осим по изградњи Карнеги библиотека, овај богати амерички индустријалац остао је упамћен и као велики добротвор цркава и културних установа, а помагао је и школовање надарених сиромашних појединаца. За живота је даровао око 90 одсто свог богатства. Забележено је да је у време смрти (1919. године), за потребе градње библиотека, издвојио 4,3 милијарде долара, док је тридесет милиона долара даривао различитим фондацијама, добротворним организацијама и пензионим фондовима.
За изградњу Универзитетске библиотеке у Београду Фондација Ендру Карнеги поклонила је 100.000 долара. Кад је 1919. године умро Ендру Карнеги, на подстрек Мабел Грујић, супруге нашег посланика у Вашингтону др Славка Грујића, упућен је захтев Фондацији за помоћ у подизању зграде Универзитетске библиотеке. Одбор Фондације одобрио је поменуту суму, а београдска општина дала је грађевинско земљиште, док је тадашња краљевска влада издвојила још 2,5 милиона динара државног кредита. По пројекту Драгутина Ђорђевића и Николе Несторовића, чувених архитеката и професора Београдског универзитета, 1924. године почела је изградња библиотеке која је свечано отворена 24. маја 1926. године. Библиотечки намештај купљен је у Немачкој на рачун ратне одштете. На улазу у здање, на мермерно постоље постављена је биста Ендруа Карнегија, добијена од управе његове фондације.
Док је трајала изградња библиотеке, њен књижни фонд се увећавао, најчешће поклонима из света. Из Карнегијеве фондације стигло је 1922. године неколико сандука књига, углавном издања Карнегијевог института, а четири године касније и 50.000 динара за набавку књига. У библиотеку и данас стижу књиге из Карнегијевог института.
Ум нас чини богатим
Највећи део свог богатства велики светски и српски добротвор Ендру Карнеги дугује индустрији челика. Предузеће „Карнеги стил” основао је 1870. године, а у следећих 20 лета постало је највеће и најисплатљивије предузеће те врсте у свету. У томе му је помогло увођење новина усмерених на смањење трошкова производње, а једна од најпознатијих била је јефтина производња челичних шина за железничке пруге.
У шездесет шестој години одлучио је да се повуче из посла и да почне, како је називао, „другу фазу живота” – фазу добротвора, мудраца, научника и миротворца. Једном је записао да „живот једног богаташа треба да се састоји из два дела – једног током кога стиче богатство и другог у коме се тог богатства одриче у име општег добра”. Говорио је да „ниједан човек не може да се сматра богатим, уколико није помогао неком другом да постане то исто”, али је и тврдио да је „ум тај који нас чини богатим”.
Доносећи одлуку да престане да производи новац и да почне да га дели с остатком света, Ендру Карнеги је 1901. године „Карнеги стил” продао власнику „Ју ес стила” Џону Пиерпонту Моргану за 120 милијарди долара. Био је то највећи пренос у дотадашњој историји који је учинио један човек. Потписујући уговор, Карнеги је рекао Моргану: „Сад теби почасно предајем бреме овог посла које сам годинама носио на својим леђима.” Потпис на тај купопродајни уговор учинио га је другим најбогатијим човеком на свету, одмах после Џона Д. Рокфелера, власника предузећа „Стандард оил”. Иначе, основно Карнегијево начело гласило је: „Увек свој посао ради мало више од онога што се од тебе захтева и будућност ће се већ постарати за тебе.” Говорио је и да „просечна особа улаже 25 одсто својих капацитета и енергије у посао који обавља, а човечанство скида капу онима који улажу више од нула одсто, а дуби на глави због оних који себе улажу сто одсто у посао”. Подсетимо да данас у Србији послује огранак „Ју ес стила”, који је 2007. године помогао обнову Универзитетске библиотеке.
Ендру Карнеги тестаментом је одредио да сва његова заоставштина, вредна 450 милиона долара, буде искоришћена за подизање образовних и научних задужбина које ће радити за добробит целог човечанства. Сматрао је да је дужност сваког богаташа да се одрекне дела свог богатства у корист других. Веровао је, пак, да завештање новца у добротворне сврхе није сигурна гаранција да ће тај новац и бити употребљен у корист оних којима је намењен и којима је најпотребнији. Због тога се његова хуманитарна мисија није завршавала самим чином давања новца, већ је настављао да води рачуна и о томе на који начин ће тај новац даље бити искоришћен. За такво неповерење имао је и добар разлог, пошто се догодило да је у неколико заједница сав новац од његових прилога потрошен на изградњу непотребно скупих грађевина. Због тога је установио сопствени архитектонски правилник који је морао да се поштује приликом изградње било које грађевине коју је он финансирао, а то се посебно односило на градњу јавних библиотека. Основа правилника била је једноставност и функционалност. Његовом смрћу није се завршило и његово деловање. О томе је наставила да брине Карнеги фондација, основана још за његовог живота, која дуже од једног века не престаје да улаже у подизање и развој образовних и научних установа широм света.