3320 25. 9. 2015.
Двобој у Манџурији
САМУРАЈУ НА ЦРТУ
 |
| Невероватна животна прича Александра Саичића |
Киша је тако лила да се чинило да је и небо над Цетињем проплакало. Сузе, кажу хроничари, нису крили ни краљ Никола ни краљица Милена, биле су влажне и марамице принчева и принцеза док је већина грађанства користила надланице. Био је 7. април 1911. пролећа. У цетињској болници „Данило I”, од последица скока с горњег спрата Краљевог двора, умро је капетан Александар Лексо Саичић, у тридесет осмој години. У погребној поворци која је два дана касније, праћена државном музиком и почасном јединицом перјаника, кренула према гробљу, уз дворску свиту и дипломатски кор, немо је корачала маса људи.
На челу поворке, као својеврсна лична карта покојника, на неколико јастучета лежали су ордени и медаље: руски ордени светог Владимира с мачевима и лентом II степена, свете Ане I и II степена, светог Станислава с мачевима и лентом II и III степена, руска рањеничка медаља, црногорска медаља за храброст и Данилов орден IV степена, италијански крст... Занимљива збирка и за хералдичаре, рекли би упућени. Они други су тада, сва је прилика, међу собом шапатом препричавали прошлогодишњи догађај који је дошао главе човеку пред чијом су сабљом и самураји крили свој перчин. Па шта се то тада збило?
Муромец новог века, како су га после двобоја под Јун-џу-аном по свом легендарном јунаку Иљи назвали Руси, Александар Лексо Саичић чуо је да је ватра захватила приземље Краљевог двора на Цетињу и дотрчао као без душе. У опасности се нашао и горњи спрат, где су се налазиле многе драгоцености, посебно вредни поклони црногорском двору и краљу од многих владара Европе али и света. И док се већина снебивала да кроз ватру приземља покуша да се домогне спрата, Лексо је хитро скинуо кошуљу са себе, потопио је у првој кофи воде, обмотао око главе и протрчао кроз пламенове. Одозго је успео да, добацујући их људима доле, спасе гомилу вредних ствари без којих би, без икакве сумње, данашњи бројни посетиоци овог сад Музеја краља Николе остали ускраћени за целовитији увид у историју ових простора. А кад је ватра запретила и њему самом и кад није било могуће да стрчи низ степенице, скочио је на каменом поплочано двориште и тешко повредио оба бубрега.
Дуго је боловао, мажен и пажен од свих, уз честе посете краља и његове породице, али лека није било. Умро је човек чијем су се мегданџијском умећу јавно, пред супротстављеним војскама, наклонили и руски адмирал Роженственко и његов јапански колега по чину Того. Пре приче о самом догађају, односно двобоју са самурајем ваља, убрзаним маршевским кораком, проћи Саичићев животопис.
Александар Лексо Саичић рођен је у селу Виницка поред Берана 5. августа 1873. године на, како у свом занимљивом и исцрпном раду „Црногорци у руско-јапанском рату” пише историчар др Ђуро Батрићевић, огњишту достојног потомка Вука Брајотића – чувеног команданта Васа Саичића. Основну школу и гимназију учио је на Цетињу, као питомац тада књаза Николе. Гимназију је наставио у Дубровнику, откуд је стигао у Београд где је завршио Пешадијску подофицирску школу и потом, као ађутант Васојевићке бригаде, службовао у Црној Гори три године. Из тог времена и потиче прича о његовим невероватним вештинама. Она каже да је узјахивао коња у пуном галопу, провлачио се у трку испод њега, јахао наопачке сабљом секући замишљеног противника. А на вашарима, кад се искупи огроман свет, умео је често да прескочи и највећег коња. Једном је, остало је упамћено, прелетео два вола упрегнута у дугачак јарам с ралом. А у планини Турији, поизнад Рожаја, у месту Ластовици чобани и данас показују два камена белега, границу коју је некад надскочио Лексо Саичић. Преко шест метара.
О вештини којом је баратао сабљом у народу су остале бајке. Једна каже да је, на пецкање брата од стрица Мила, команданта Доњовасојевићке бригаде, кренуо штапом против његове сабље и зачас му избио оружје из руке. Затим му је, покретом који је мало ко од присутних стигао да види, сабљом скинуо дугме кошуље испод грла. Италијанског учитеља мачевања на Цетињу понизио је у двобоју кад му је после неколико удараца избио оружје из руке и натерао га да побегне главом без обзира, као доказано слаб наставник.
Намеран да се усавршава као војник, отишао је у Цариград и као поручник турске гарде службовао три године. Одатле се запутио у Русију, где је убрзо, почетком фебруара 1904. године, букнуо руско-јапански рат. Права прилика за војника, поручника, да дотадашње знање и вештину потврди на бојном пољу. И потврдио је тако што је на том двогодишњем војевању по крајњем истоку Русије зарадио три тешке ране у три битке и на груди ставио прегршт медаља и ордена. Као да му ни то није било довољно па се угнездио и у народној песми а све зарад двобоја са самурајем. А где се и како збио догађај који су забележили и руски хроничари, сведоци нимало сјајног војевања своје војске?
Две војске ваљале су се једна према другој. И онда утабориле под Јун-џу-аном, у источној Манџурији, не тако далеко од Владивостока. Руси спрам Јапанаца, у другој години руско-јапанског рата (1904–1905). По класичној сценографији, битку је ваљало заподенути усред поља. Широког, наравно. И док су руски стратези и даље трагали за најбољим путем који би их одвео до победе, после низа неуспеха, из супротног табора издвојио се коњаник с белом заставом. Шта ли сад па овај хоће?
Командант јапанских јединица, преко свог изасланика с белом заставом, захтевао је од руског колеге да изабере једног ратника који ће, пре битке, изићи на двобој њиховом – самурају. Руске штаблије биле су, најблаже речено, запањене. Седе главе с еполетама нису могле да верују да се Јапанци и на почетку 20. века придржавају свог старог обичаја. Већање је дуго трајало: ако не пошаљу мегданџију, срамота је а ако, пак, одлуче да прихвате јапански изазов, кога послати да се супротстави њиховом вештом и искусном ратнику. Знали су да победа у таквом двобоју значи и те какву психолошку предност пред предстојећу битку.
И одлука је пала: наћи добровољца који ће хтети и смети да се супротстави самурају. Нашли су га одмах или, боље рећи, нашао је он њих. Чим је по логору зајечао глас да се тражи добровољни заточник који би требало да брани част и славу руског оружја и борилачке вештине, пред шатор команданта готово у трку стигао је висок и мршав поручник.
– Александар Саичић из Берана, Црна Гора – оштро је салутирао. – Поданик књаза Николе, сад у служби Његовог царског величанства, спреман сам да изиђем на мегдан мрском непријатељу...
И док су штаблије неповерљиво одмеравале тридесетдвогодишњег добровољца, он је пред њима стајао као укопан, стрпљиво очекујући даљу наредбу. Високи официри дуго су се нешто сашаптавали и онда одлучили да им нема друге него да му пруже прилику кад је већ тако самоуверено затражио а и нико други се још није пријавио.
Питомац књаза Николе прописно је салутирао и одмах се дао у потрагу за коњем и сабљом који би му највише одговарали. Сабљу је брзо нашао, од понуђених коња изабрао је тек трећег. Оног који је, на команду јахача, умео да крене лево па десно, да на време избегне напад непријатеља.
У нестварном окружењу, налик оном из наших епских песама, Саичић је изјахао насред поља. Уз пратњу музике војничког марша. Из супротног табора, вели прича, изишао је ратник обучен у црно крзно. Страх божији. Лексо је касније причао да га је подсећао на какву злокобну црну орлушину. Двобој на живот и смрт.
Гласови војски утихнули су кад су мегданџије кренуле један на другог. Запрштала је земља испод коњских копита. Онда јека после удара челика о челик. Обојица и даље у седлу. Потом поново залет. Намерио се јунак на јунака. Песник је то овако видео: „Један другом полетјеше/К'о орлови ударише/А сабље се завитлаше/Према Сунцу преливаше...” Као какав антички хор, уздаси војске, час с једне час с друге стране.
Онда је Саичић осетио жесток бол и нешто топло кренуло му је с чела у очи. Рукавом мундира успео је да за тренутак отре крв и види злослутно сечиво тик над главом. У магновењу се сагнуо у замахнуо сабљом. Чуо је урлик поред увета, па онда урнебесно „живео” на руском. Стравично њиштање натерало га је да се окрене: самурајев коњ помамно је бежао вукући газду ноге заглављене у узенгији. Испао је стотинак метара пред првим редовима јапанске војске.
Саичић је одјахао до непомичног тела, поклонио се и галопом кренуо назад, према својима. Дочекала га је музика и команда „мииирно”. Потом се, кажу, руском војском разлегао громогласан аплауз. Међу првима му је честитао адмирал руске флоте Роженственко, један од њихових тада најспособнијих војсковођа, а убрзо је, с посебном пратњом, стигао и адмирал јапанске флоте Того и лако се наклонио победнику. Витештво је тада још било на цени.
Међутим, ни ова психолошка предност стечена победом у двобоју није помогла руској војсци под Јун-џу-аном. Историчари ту битку оцењују нерешеном, а руско-јапански рат сврставају у војни пораз Русије, озваничен примирјем у Портсмуту (САД) 5. септембра 1905. године.
После победе у двобоју, Александар Лексо Саичић постао је каваљер ордена свете Ане, највећег руског одликовања, и власник мноштва других (металних) признања. Уз то, руска влада му је одредила лепу своту од четрдесет наполеона у злату годишње, и то до краја живота. У далекој Манџурији унапређен је у чин капетана и до краја војне командовао је коњичким ескадроном Амурског драгонског пука. Сабља којом је савладао самураја данас се чува у Војном музеју у Москви.
Убрзо се, овенчан заслуженом славом, вратио на Цетиње где му је и књаз Никола потврдио чин капетана. Ипак, највећи део времена проводио је пишући песме и преводећи с руског. Све до оног несрећног скока с горњег спрата Краљевог двора...
***
Док се његов отац доказивао сабљом, син јединац Владимир био је склонији перу. Поред две објављене збирке стихова – „Три црне звездице” и „У улици плача” – бавио се публицистиком, али је посебно био познат као новинар репортер, „у основи претеча модерне репортаже у Црној Гори”. Лист „Зета” му је својевремено поверио посебан задатак да као репортер извештава читаоце с етиопског бојишта. Нажалост, није стигао тамо. Успут се разболео, добио тешко крволиптање и умро у Пећи априла 1941. године.
ДА ЛИ ЈЕ ЦРНА ГОРА ОБЈАВИЛА РАТ ЈАПАНУ?
У руско-јапанском рату као добровољци учествовали су многи Црногорци. Неки од њих су тамо зарадили и чин генерала, попут др Анта Гвозденовића, Јована Поповића Липовца, Андрије Бакића... Толики број ратника дуго је био ослонац нигде провереној причи да је Црна Гора тада објавила рат Јапану и да, понављају шаљивџије, још није потписано примирје.
Познати црногорски историчар др Новак Ражнатовић то, поред осталог, овако објашњава:
„Прича о неком црногорско-јапанском рату почетком овог вијека гола је мистификација. Но, без обзира што је рат између Русије и Јапана био далеко од горућих интереса Црне Горе, све симпатије Црногораца природно су биле на страни Русије. Уз познату приврженост Црногораца истовјерној и братској православној Русији, једнако је трајала и она већ два вијека дуга, морална, политичка и материјална потпора Русије Црној Гори. Тако, материјална помоћ Русије Црној Гори на почетку двадесетог вијека била је: за црногорску војску комплетно наоружање и опрема, укључујући трошак за два батаљона редовне војске; готово комплетно издржавање релативно скупог црногорског двора; трошак за црногорско Посланство у Цариграду; издржавање двије средње школе – Богословско учитељска и Ђевојачки институт; Руска црква, влада и народ значајно су помагали Црногорску митрополију одеждама, утварима, књигама, прилозима за градњу и поправку цркава. Посебно, особито у неродици, Русија је Црној Гори поклањала знатне количине жита готово сваке године...”
Ражнатовић даље посебно истиче следеће:
„Забуну, о којој овдје говоримо, произвео је по свој прилици један стари обичај међу монарсима. Још је цар Александар III, након што је књаза Николу почаствовао ријечима „јединог искреног пријатеља”, обдарио књаза и чином почасног пуковника, односно почасног команданта једног руског пука стационираног негдје код Одесе. Кад је тај пук почетком рата против Јапана кренуо на фронт, књаз Никола му је, као почасни командант, упутио телеграм, призивајући Бога да руско оружје услиши побједом, а своме пуку да даде снагу у јуначкој борби за бољитак и славу Русије. Било је то све о „учешћу” државе Црне Горе у томе рату”.
ЗЛАТНА САБЉА КНЕЗУ АРСЕНУ
 |
У руско-јапанском рату учествовао је и кнез Арсен Карађорђевић (1859–1938), млађи брат краља Петра и десето дете кнеза Александра и кнегиње Персиде. Као пуковник командовао је коњичким козачким пуком у саставу армије генерала Ренеклипра. У чувеној бици код Мукдена показао је изузетну храброст и био одликован највишим руским царским одликовањем – златном сабљом. Том приликом унапређен је у чин генерала, начелника каваљерске дивизије.
Аутор:
Петар Милатовић
Илустровао:
Горан Горски - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
