Како постајемо расејани

Невоље са заборављањем могу да се јаве и као последица неорганизованости која се потом исказује кроз заборавност и општу неорганизованост


Онај ко у данашње време није расејан, у знатној је предности над свима осталима који су, углавном, расејани. Јер, толико је тога данас што привлачи пажњу човека, да је истинска вештина остати усредсређен. На посао, на учење, спорт, музику, па и љубав! Године ту немају баш никакву пресудну улогу. Нису само стари људи расејани. Чини се да расејаности једнако подлежу и старији и сасвим млади. А она би могла да се опише као немогућност да се на дуже време усредсреди пажња на нешто... Хоћемо ли гледати телевизију? Филм? Не, слушаћемо радио! Само музику? Претраживати Интернет? Телефонирати? Скајповати? Читати новине, стрипове? Возити бицикл или можда ипак учити географију? Скувати кафу или попити сок? Изазови прете са свих страна...

Протеза која нестаје

У нашу редакцију недавно је стигло занимљиво писмо младог читаоца који је изразио жељу да му одговоримо, али да не помињемо његово име. Део ове мале исповести ипак објављујемо (без потписа), будући да изражава нешто што, верујемо, мучи и многе друге. Дакле, у писму се, између осталог, каже:
„Знате ли оне људе што све заборављају? Почињем да мислим да сам један од њих. Кренем да узмем нешто. Уз пут видим јакну коју нисам склонио. Док је склањам, заборавим шта сам пре тога намеравао да узмем! Почео сам да носим протезу за зубе, ону што се скида. И шта се дешава? Преко дана је стално губим. А где је све не налазим! У канти за смеће! Два пута. Морао сам да је носим да је посебно очисте. Како сам то уопште урадио и кад – појма немам. Мислим да је то ужасно. Молим вас да ми помогнете...”
Полазна претпоставка јесте да је реч о здравој младој особи. Али, упитаћемо се: како је та млада здрава особа постала расејана и заборавна?
Пре свега, треба имати у виду да се током одрастања јављају невоље које се тичу одржавања пажње, тако да све то није ништа необично, још мање страшно. Човек се од рођења учи да буде пажљив и усредсређен. Сходно томе, заборавност може да настаје и постепено. Томе сами доприносимо, иако често несвесни да радимо у корист сопствене штете.
Дете најпре постаје аљкаво и непрецизно у механичким радњама које иначе сви обављамо готово по инерцији. У такве радње спадају закључавање улазних врата, искључивање шпорета, одлагање гардеробе, прање зуба, намештање кревета и слично. Кад смо забринути и занесени неком другом мишљу, жељом или тешкоћом, онда се наша пажња усредсређује на другу страну. Тада нисмо ни „тамо” ни „овамо”. Не размишљамо ни шта смо, нити како смо нешто учинили. И такво аљкаво понашање постаје наша навика...
Уколико упорно губимо нешто, као што је читалац губио своју протезу, онда би требало и да размислимо о томе какав је наш став према том предмету. Свесни смо да је реч о вредној ствари, па ипак... Можда наш читалац и не воли своју протезу, а истовремено не сме да призна да је тако. Тако му се дешава да је изгуби, а онда као да се предомисли, па је нађе.

Слободни лет мисли

Деца су често расејана, не успевају да се усредсреде, те лако скрећу пажњу с онога чиме се тренутно баве. Једноставно, не могу да задрже пажњу дуже време и њеним скретањем на неку другу радњу заборављају, „поништавају”, оно што су претходно радили. На пример, дечак је почео да слаже књиге. Пролетела је птица поред прозора и одвукла му пажњу. Нагнуо се да види птицу, а с тим покретом одлетела је и пажња с књига.
Осим овога, постоји и такозвани слободни лет мисли кад се дете (а зашто не и одрасли човек?) учестало препушта сањарењу и због тога изостаје усредсређивање на оно основно, свакодневно. Невоље са заборављањем могу да се јаве и као последица неорганизованости која се потом исказује кроз заборавност и општу неорганизованост. Ове особе добро се сналазе у времену и простору, али због неорганизованости заборављају много тога: где су шта оставили, кад треба кренути у школу, да ли су подгрејали ручак или је већ загорео.
Међутим, није све баш само црно и бело. Људи су у стању да неке ствари изврше врло организовано и усредсређено, а онда одмах потом постану дезорганизовани. Заборављају шта и кад треба! То је можда и најучесталији вид понашања. Колико је славних уметника и научника било заборавно за све оно што није предмет њиховог страственог занимања!
Како се борити против заборавности? Тако што ћемо се трудити да не „расејавамо” своју пажњу већ, насупрот, да је усредсређујемо. Читање је савршен начин за усредсређивање пажње. (Под условом да после пет минута знамо шта смо прочитали!) Свирање неког музичког инструмента још је тежи и делотворнији пут. Учење неког текста напамет још бољи. Покушај да истовремено свирамо гитару, гледамо телевизију, причамо телефоном, неће нам донети нарочиту корист. Посебно уколико је наша основна намера била да урадимо нешто четврто: да научимо лекцију из историје.
Звучи једноставно, али није. Кад нешто радимо, треба о томе да размишљамо. Укратко, да живимо најбоље што умемо. Као кад смо заљубљени. Колико смо тада усредсређени на вољену особу? Сто одсто .