3320 25. 9. 2015.
Говор биља – купина
Несагориви пламтећи жбун
 |
| Несагорива купина |
Једном приликом Мојсије је напасао стадо свог таста на планини Хорив (Божја гора) на Синају. Наједном, из грма купине јави му се анђео Господњи у пламену огњеном. Купина је буктала, али није сагоревала. Мојсије помисли: „...Идем да видим ту утвару велику, зашто не сагорева купина...” Пришао је несагоривом грму кад му се Господ обратио речима: „...Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља...” Том приликом Господ му је обећао да ће му помоћи да ослободи свој народ (јеврејски) из мисирског ропства (што је касније и учинио).
На том истом месту 330. године царица Катарина, мајка цара Константина, подигла је капелу посвећену Богородици. Касније, у шестом веку, цар Јустинијан и царица Теодора уз ову капелу саградили су цркву, тробродну базилику од црвеног камена са Синаја, посвећену преображењу Господњем. Из олтара храма и данас расте огромни жбун „несагориве купине”. Жбун је јединствен на свету, ходочасници га свакодневно обилазе, кришом откидају гранчице, носе кући и покушавају да га пресаде. Монаси тврде да то још ником није успело, а да су научници који су испитивали жбун потврдили његову исконску старост. Тако је „несагорива (неопалима) купина” постала светиња овог манастира који је временом дограђиван, а од 9. века носи име свете Катарине.
За православне, „несагорива (неопалима) купина” је симбол непорочног зачећа Христа од пресвете Богородице, пошто је она остала девица и после његовог рођења. За истраживаче, то је изазов који покушавају да реше. А питања су: који то грм гори а не сагорева и да ли је заиста реч о купини или је у питању нека друга биљна врста.
 |
| Dictamnus albus |
Кроз трње до здравља
Одговор на ова питања даће нам следеће три биљке.
Биљка која гори а не сагорева је јасенак – Dictamnus albus. Ово је једина позната биљка за коју је утврђено да може да се самозапали. Сушно станиште где обитава, терпенске компоненте етарског уља које испушта и високе температуре ваздуха могу да учине да се облак испарења око биљке запали, а да сама биљка остане неоштећена. Ово појава уочена је од давнина и зато је потпуно оправдан енглески назив биљке који гласи burning bush(пламтећи жбун). Латински назив биљке потиче од грчких речи Dikte – име брда на Криту и thamnos – жбун, што указује на порекло биљке. Јасенак је вишегодишња зељаста биљка, стабљика је усправна, длакава, прекривена многобројним црним жлездама. Листови су постављени наизменично, назубљени по ободу. Цветови су петочлани, с ружичастом круницом прожетом љубичастим жилицама. Може да се нађе на сушним, каменитим земљиштима, по ободу „топлих” шума и шикара. У употреби су били корен – Radix dictamni (Radix Fraxinellae) и кора корена (Cortex radicis dictamni). Садржи фурохинолинске алкалоиде (диктамин, фагерин), диктамнолактон, фраксинелон, фурокумарине (бергаптен), флавоноиде... Јасенак не треба користити у самолечењу. Читава биљка је фототоксична, што значи да у додиру с кожом, која се накнадно излаже сунцу, изазива црвенило, алергију и контактни дерматитис. При брању треба бити опрезан јер осетљиве особе (осетљиви делови коже) могу бити знатно надражени. У званичној медицини се не користи, док је забележена примена у народној медицини против хистерије и као средство против цревних наметника.
Друга биљка, она која се указала Мојсију, биљка којом смо започели текст и коју помиње Стари завет, у преводу Ђуре Даничића (2. књига Мојсијева /3/1–6) јесте купина. У неким енглеским коментарима Библије помиње се као bramble, што је енглески назив за све купинасто дивље воће из рода Rubus. То је највероватнији разлог одакле се у српском говорном подручју одомаћио израз „несагорива (неопалима) купина”, док све чињенице указују да биљка – грм о коме говоримо ипак није купина. Купина, Rubus fruticosus је вишегодишњи жбун до два метра висине.
 |
| Rubus fruticosus |
Лепак од багрема
Збрка око тајанствене горуће биљке која се приказала Мојсију ипак је разрешена и указује да је тајанствени несагориви грм у ствари једна врста акације. Род Acacia обухвата преко 1000 биљних врста, а на Синају расту Acacia albida, Acacia tortilis i Acacia iraqensis. Данас се сматра да је тајанствени горући грм једна од ове три врсте.
Акације, у нашем народу познате и под називом арабијски багрем, мисирски багрем, бела акација, египатска акација, албиција и тако даље, трновити су жбунови или ниско дрвеће, перасто сложених листова. Расту у пустињским пределима Африке, Азије и Аустралије и средоземном делу Европе. Неке врсте овог рода значајне су јер се од њих производи арапска гума – гумиарабика (Gummi arabicum), некада често коришћена за производњу лепка, боја, лакова и као емулгатор у фармацеутској индустрији. То је на ваздуху очврсла смола (гума) која цури из засечених стабала. Од акације се користи и кора, с високим процентом танина, затим етарско уље које се користи у производњи парфема. Поред тога, утврђено је и присуство одређених психоактивних компоненти (деривати триптамина).
 |
| Слика је настала 1476. године а насликао је француски сликар Николас Фромен (1461–1483). На средишњој сцени триптиха видимо Мојсија испред „пламтећег жбуна”, што је и назив дела. Мојсију се указао анђео, а у пламтећем жбуну (ружа) је Богородица с Христом који у руци држи огледало, у коме се огледају њихови ликови. Мноштво необичних симбола на слици |
И, на крају, вратимо се Библији и њеним преводима. Стари завет на српски је превео Ђуро Даничић 1865. године. У овом издању каже се да се анђео јавио у пламену огњеном из купине. Чувена Библија „Вулгата” – латински превод светог Јеронима из петог века – помиње „in flamma ignis de medio rubi”, односно „...усред пламтећег огња купине...” Бугарски превод такође помиње купину, док чувени енглески и немачки преводи, укључујући и Лутеров из 1545. године, говоре само о пламтећем жбуну. Коначно, у Библији се помињу многе биљке и вероватно би свака од њих могла испричати занимљиву причу, при чему њихова симболика и значај засигурно превазилазе потребу за тачним препознавањем.
Изгледа да се биљка о којој смо говорили појављује на још једом месту, што ће можда некога заинтересовати да истраживање продуби на целокупни текст Библије.
„Dabo in solitudine cedrum et spinam* et myrtum et lignum olivae;
ponam in deserto abietem ulmum et buxum simul.”
„Посадићу у пустињи кедар, ситим*, мирту и маслину;
посадићу у пустој земљи јелу, бријест и шимшир.”
(Исаија 41/19)
Аутор:
Славољуб Тасић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
