3320 25. 9. 2015.
ШТА БИ БИЛО КАД БИ БИЛО...
НАШЕ НАЈСКУПЉЕ СЛИКЕ
РУЖИЧАСТА КАТЕДРАЛА
 |
„Ружичаста катедрала” (уље на платну, 100 x 65 cm) део је Монеове приче о светлости. Светлост је за њега била суштина сликарства. Да би је пренео на платно, неколико пута је сликао исту ствар али у различито доба дана, под различитом јачином светлости. Руанску катедралу, која је била преко пута његове куће у улици Гран-Пон, сликао је с прозора обојену светлошћу сиве зоре, ружичастог јутра, подневним сунцем, ужареним сумраком, непровидном маглом... Сваког пута добијао је различиту слику: плаву, ружичасту, љубичасту, смеђу – зато што ниједан предмет не изгледа исто у зору и у сумрак, зими и лети. Моне је, у ствари, све време сликао своју „импресију” изазвану светлошћу под којом се слика. Зато се каже да је он изумитељ импресионизма. Свих двадесет руанских катедрала показао је у галерији Диран-Ријела марта 1895. године. Наша „ружичаста” један је од најсензибилнијих и најпоетичнијих уметникових доживљаја. У Београду је од 1939. године. Купио ју је за тадашњи Музеј кнеза Павла Милан Кашанин, његов директор, у париској галерији „Шарпантје”.
ТАХИЋАНКА
Претпоставља се да би почетна цена „Тахићанке” Пола Гогена била најмање између 18 и 20 милиона евра! Обратите пажњу: почетна цена! Међутим, колико би за њу платио неко ко би на тој замишљеној лицитацији понудио највишу цену, вишу од свих осталих учесника ове куповине, не вреди замишљати.
„Тахићанка” (уље на платну, 93,5 x 1,30 cm) најзначајније је и највеће од пет дела Пола Гогена која поседује наш Народни музеј. Поклоњена нам је 1935. године, а дародавац је био др Вијон, пријатељ кнеза Павла.
Разочаран неуспехом своје изложбе у Паризу 1895. године, Гоген је заувек напустио Француску и на Тахитију нашао све оно што га и данас чини једним од највећих сликара. Тамо је сликао бојама какве пре њега нико није користио, ужареним и узбудљивим, бојама које иако су силне шаљу неку мирноћу. Почетком 1898. године Гоген је оболео и живео је у великој беди. Сликао је да би осећао да постоји – како је сам записао. Овом његовом стваралачком раздобљу припада и „Тахићанка”. Иста фигура Тахићанке уклопљена је у велику композицију „Одакле долазимо? Шта смо? Куда ћемо?” из 1898. године коју је Гоген сматрао кључном у свом опусу. „Мислим да никад нећу насликати боље”, написао је пријатељу Монфреду. Многи његови проучаваоци тврде да је био у праву.
ЖЕНСКА ГЛАВА
 |
„Женска глава” настала је 1909. године, у првој години правог кубизма. То је правац који је увео сагледавање предмета из различитих углова како би се што објективније приказао – зато су кубистичке слике разложене на геометријске површине. Пикасо је, дакле, лета 1909. године био на југу Каталоније с пријатељицом Фернандом Оливје, сликарком. Низу портрета које је тада сликао, од „Портрета Фернанде” до „Портрета Амброза Волара”, припада и „Женска глава” из Београда. По композицији, једноставнија је од осталих из тог низа. На богато сиво изнијансираној површини дијагонално је постављена глава на облом, снажном врату. Рашчлањена је сиво-окерно-смеђим геометријским површинама, а црна боја одређује особене детаље на лицу Фернанде.
Овај Пикасо је у Народном музеју од 1949. године, и припада Збирци Ериха Шломовића. Прича о њему веома је занимљива. У двадесетој години Шломовић је с позајмљеним новцем отпутовао у Париз да упозна Амброаза Волара, великог колекционара и једну од најутицајнијих личности уметничког Париза, зато што се необично дивио књизи о Реноару коју је овај написао. Волару се допао млади човек, па га је упослио као личног секретара. Неколико година пре смрти у саобраћајној несрећи, Волар је Шломовићу поклонио збирку од 600 уметничких дела, тако да се он пред почетак Другог светског рата вратио у Београд с две трећине тог блага, а остатак је склонио у сеф једне банке. Кад је почео рат, Шломовићи су отишли у село Бачине и збирку зазидали између два зида куће у којој су се крили. У јесен 1943. године Немци су их открили и стрељали све мушкарце. Кад је ослобођен Београд, воз у коме су са збирком путовале Ерихова мајка и снаја напали су Бугари. Ружа, снаха, преживела је и спасла збирку. Коначно је заувек сачувана од када је у Народном музеју.
ТРГ ФРАНЦУСКОГ ПОЗОРИШТА
Почетна цена овог ремек-дела Камија Писароа готово би сигурно била између 10 и 15 милиона евра. То је уље на платну, димензија 75 x 94 cm.
„Нашао сам собу у хотелу ’Лувр’ с врло лепим погледом на Авенију Опере и на један угао Краљевске палате”, писао је Писаро сину Лисјену 15. децембра 1897. године, а већ 23. јануара идуће године јавио му је: „Завршио сам ’Авенију Опере’ и отпочео ’Трг Француског позоришта’.” Овај последњи податак тиче се слике коју чува Народни музеј. На њој је сва париска врева пуна људи и фијакера, гласова, сусрета, ћаскања, све у покрету и као да је кадар неког филма. Насликана је лаким наносом боје, пуна нескривене уметникове импресије. Од свих својих слика, на Пети венецијански бијенале 1903. године Писаро је послао баш ову, зато што ју је сматрао најбољом. Зато би њена коначна цена на могућој аукцији била и неколико пута виша од почетне.
У Београду је од 1930. године – поклон госпође Честера Битија, чувене британске колекционарке.
КУПАЧИЦА
 |
Купило ју је Друштво пријатеља Музеја кнеза Павла 1935. године, на аукцији приређеној у хотелу „Друа” у Паризу, за око 36.000 франака. „Купачица” је најзначајније дело Огиста Реноара од 76 његових радова које чува Народни музеј. Купачице су један од његових омиљених мотива, има их у свим фазама његовог стваралаштва, а највише у последњој, којој припада и наша. Модел је, највероватније, била Габријела, Реноарова кућна помоћница. „Седећа фигура наге жене, приказана у првом плану, пластично моделована, постављена је у предео окупан светлом, сликан кратким потезима, у односима плаве, жуте и зелене. С леве стране се, готово утопљене у трепераво, лазурно сликано зеленило дрвећа, помаљају обриси још две фигуре”, написала је Татјана Бошњак у монографији објављеној 1997. године поводом велике изложбе „Реноар”.
„Купачица” је за домаћу публику занимљива и због крађе: 14. марта 1996. године, усред дана, један младић скинуо је са зида и изнео из Народног музеја. Кад је нађена, била је изузетно оштећена. Сад је рестаурирана и чека нову зграду Музеја да, заједно с осталим ремек-делима, постане део сталне изложбене поставке.
ПИЈАНА ЛАЂА
Пре три године, на аукцији у Паризу, продато је „Село” Саве Шумановића, уље на платну димензија 54 x 73 cm, за 64.000 евра. Почетна цена му је била 1500 евра. Била је то сензација: за једног сликара из Србије који није на листама занимања светских колекционара плаћено је 40 пута више него што је процењено почетном ценом! Од тада, колекционари се распитују да ли неко негде продаје неког Шумановића, па је зато могуће претпоставити да почетна цена „Пијане лађе” или „Јесењег пута” – да сад поменемо само та два његова ремек-дела – не би била нижа од неколико милиона евра.
„Пијану лађу”, велико уље на платну (190 x 250 cm), насликао је у Паризу 1927. године, и изложио је на Салону независних, где је добила једнодушно признање и критике и публике. Сад се налази у једној приватној збирци. „Јесењи пут” (уље на платну, 91 x 71 cm), једно од последњих Шумановићевих дела, насликан је у јесен 1941. године. И на овој слици, као и на већини претходних, Шумановић се бавио лепотом Шида и сремског предела. Па ипак, у њој је толико много надахнућа и ведрине, као да први пут слика те крајеве. У овој слици Шумановић је достигао синтезу свог дотадашњег стваралаштва и савременог тренутка. Сунчани јесењи предео је стваран, цртан сигурном руком, у сплету визуелног и емотивног доживљаја, све то изражено је јарким бојама. „Јесењи пут” једно је од најзначајнијих дела нашег сликарства тог времена. Чува га Народни музеј.
БОРБА ПЕТЛОВА
Паја Јовановић и Сава Шумановић једини су наши стари сликари који су сигурно познати страним колекционарима. Осим оних које занимају оријентални сликари и њихове фолклорне теме, сви остали колекционари су се заинтересовали за Јовановића и Шумановића након што су се њихове слике појавиле на аукцијама. Пре десет година у „Кристију” је продата слика „Мотив из Марока” или „Кротитељ змија” Паје Јовановића за 170.000 евра. Купио ју је један љубитељ оријенталиста из Египта и тако за Пају Јовановића заинтересовао и остале колекционаре. Колико би тек он, или неко други, платио за „Борбу петлова”, „Кићење невесте”, „Мачевање”, „Издајице”, или за било које друго Пајино платно на коме је насликао неки обичај или догађај из наших крајева, с Оријента – како се каже у колекционарском жаргону. Вероватно би свако Пајино ремек-дело имало почетну цену не нижу од пет милиона евра, а до ког износа би је колекционари подигли лицитирањем – да не нагађамо.
Могуће је да би од свих Пајиних слика највишу цену постигла „Фурор Теутоницус” („Теутонски бес” или „Битка у Теутобуршкој шуми”) из 1899. године, слика за коју се не зна где је, али се наслућује! Кад би међу колекционаре дошла таква слика, с таквом мистеријом, сигурно би достигла невероватно високу цену! Претпоставља се да је у Чилеу, у Музеју у Сантјагу. Народни музеј покушавао је да сазна од колега из Чилеа да ли чувају ову Пајину слику, али они нису ни потврдили, али ни оповргли ову претпоставку. На слици је битка Германа и Римљана у Теутобуршкој шуми из 9. године, у којој су Германи победили. Паја није насликао победнике, дакле варваре, у најбољем светлу. Све ово зна се захваљујући хелиогравури, резбареној репродукцији верној оригиналу, наравно знатно мањој, која се чува у Музеју града с укупном оставштином Паје Јовановића. Сачувана је и скица у уљу, коју је Паја Јовановић поклонио Браниславу Нушићу, уз посвету „Успомена од Паје”, и коју је откупио Народни музеј.
НЕКОЛИКО ЗАНИМЉИВОСТИ
Постоји мишљење да је немогуће одредити цену слика које су у збиркама. Никола Кусовац, наш познати историчар уметности и велики познавалац уметничких дела и тржишта, слаже се да оне имају непроцењиву духовну и културну вредност, али да на тржишту постоји начин како се рачуна цена сваке слике. „На пример, Паја Јовановић је доскора имао процењену цену, „шацовану”, како се то каже, за слику димензија 65 x 50 cm на 39.000 евра. На основу тога израчунава се колико би коштала његова слика већих димензија. Наравно, води се рачуна да ли је на њој портрет или нека историјска, односно фолклорна тема, оријенталистика, што би највише коштало.”
Пре двадесетак година, сећа се Никола Кусовац, Народном музеју се јавила једна фабрика пића чији је лого Гоген нацртао на боци, на једној малој „Мртвој природи”. Тражили су дозволу да репродукују ту слику за свој годишњи календар. Нудили су велики новац за ту услугу, што значи да би им таква реклама донела зараду.
Кнез Павле је имао две слике које је задржао, није их прикључио свом музеју. Била су то, како кажу колекционари, два светска капиталца: „Лаокон” Ел Грека и „Свети Јеролим” Мантења. Те две слике су му омогућиле да пристојно живи кад се из Кеније вратио у Европу. „Да су остале код нас, ми бисмо били светски музеј”, каже Никола Кусовац. „То су вероватно најскупље слике које су биле на овом подручју”.
КАКО ТО РАДЕ КОД НАС
Најстарија и највећа наша аукцијска кућа је „Мадл’Арт”. Од 2001. године, с пролећа и јесени, приређује аукцијску продају уметничких вредности. Дејан Поповић, директор ове куће, не би хтео да процењује колико би у њиховој кући износиле почетне цене дела наших великих сликара зато што осим за Пају Јовановића и Саву Шумановића, чија су дела била предмет аукција, за остале сликаре нема светског узора. Каже да „наше сликаре на европским аукцијама лицитирају и купују људи нашег порекла. Изузетак су ’Кротитељ змија’ Паје Јовановића и радови Даде Ђурића, Владе Величковића, Љубе Поповића, српских сликара који деценијама живе у Француској па их тамошњи купци сматрају француским сликарима. Тако је слика великих димензија Даде Ђурића пре три године у Паризу продата за око 60.000 евра, а пре две године слика Љубе Поповића димензија 3 пута 2 метра за 33.000 евра.” Поповић наводи да је прошле године у „Сотебију” за барељеф у дрвету Ивана Мештровића „Скидање с крста” из 1913. године плаћено 208.000 евра. „Није ни чудо: постоји само један примерак тог уметничког дела, оно је било излагано у Алберт хол музеју у Лондону, и по још неколико сличних места. Купили су га Енглези, очигледно колекционари скулптура које су биле излагане у музејима. Добру цену постигла је и бронзана статуа Томе Росандића, 170 цм висока – 27.500 евра.”
Поповић издваја неколико слика које су на продајама у њиховој кући постигле високе цене. „Слика која је најскупље плаћена је уље на платну ’Цвеће’ Ивана Табаковића: 22.000 евра. Сликано је 1938. године, димензије 48 x 63 cm. Пре седам година је за ’Мост на Неретви’ Пеђе Милосављевића из 1964. године плаћено 20.000 евра. Истовремено је у Паризу једна слика великих димензија Владе Величковића продата за 19.000 евра, што говори, између осталог, о укусима тржишта. Пре три године продали смо „Малу луку” Косте Хакмана за 13.000 евра. Од наших скулптора, продали смо дела Нандора Глида, Ота Лога, Ане Бешлић, Ристе Стијовића. Цене су биле између 4000 и 4800 евра”.
Аутор:
Соња Ћирић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
