3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – Јованка Стојковић
ЛИСТОВА УЧЕНИЦА, ЗМАЈЕВА МУЗА
Јесте ли икад чули за Јованку Стојковић?
Данас је то име – изван музичких кругова – ретко коме познато. Већина овдашњих поклоника музике није ни чула за њу. А она је била славна европска пијанисткиња у своје време, у другој половини 19. века. Осим што је била позната клавиристкиња коју је као жену музичара пратио неуобичајени епитет врхунског виртуоза, Јованка се бавила и камерном музиком, соло певањем, компоновала је музику, подучавала... Слободно се може рећи да је права неправда што је за већину ипак остала заборављена. Ово је прилика да се сетимо ове изузетне личности.
О великим Јованкиним успесима остали су писани трагови, белешке у штампи и музичке критике. С друге стране, готово да нема података о њеном приватном животу и животу у иностранству.
Племићева кћи
Наш познати писац и истраживач Стеван Бугарски утврдио је да је Јованка, односно Ирен Јоана Лудовика Стојковић заправо била ванбрачна кћерка православца, племића Петра Стојковића и римокатолкиње Јоане Бухлер, трговачке кћерке. Као плод љубави племића Стојковића и госпође Бухлер, рођена је 5. марта 1852. године у Темишвару. Податке о датуму рођења и именима родитеља Стеван Бугарски нашао је стрпљиво листајући матице римокатоличких цркава у Тамишкој жупанијској управи Националног архива у Темишвару. О Јованки Стојковић постоји и истраживање Стане Ђурић-Клајн под називом „Јованка Стојковић – заборављени српски музичари”, из 1956. године.
Било како било, извесно је да је до двадесете године Јованка живела у Прагу и Бечу. Очито је да су њену музичку обдареност рано уочили: клавир је учила код Александра Драјшока, угледног чешког пијанисте, а потом код самог Франца Листа. Јасно је – ући у Листову класу могли су само најдаровитији. Уосталом, Лист је био познат по искреном, оштром и беспоговорном ставу према ученицима. У то доба, после Шопенове смрти (1849. године), Франц Лист важио је за највећег живог пијанисту.
У студији „Српска пијанисткиња Јованка Стојковић” наш угледни музиколог Александар Васић напомиње да се двадесетогодишња високо школована уметница „појавила на српском музичком небу попут метеора у пролеће 1872. године”. Најстарији познати запис о њој потиче из пера Бранка Мушицког, књижевника и преводиоца. У новосадском „Позоришту” он је, између осталог, готово пророчки написао:
„У веома сиромашној уметничкој градини српској, пупи цветак, који својим мирисом мало да неће надмирисати све своје друге и другове. То је Јованка Стојковићева, млада и лепа Српкиња из Темишвара... Учитељ Лист изјавио је да је сматра првом пијанисткињом данашњега века! Колико нам годи такав глас о нашој дичној Српкињи, толико ћемо већма жалити, ако уживање у њеној вештини за српство буде забрањени плод.”
У пролеће и лето 1872. године, Јованка је као вихор протутњала кроз музичке сале Београда, Земуна, Новог Сада, Панчева, Вршца, Суботице, Сомбора, Бечкерека... Затим је наступила и у Ријеци и Загребу. Можемо само да наслутимо шта је њено свирање значило тадашњим слушаоцима. Били су задивљени. Јер, пре тога ништа ни слично њеном музичком умећу нису имали прилике да чују. О репертоару дела до тада непознатих овдашњем слушаоцу, да и не говоримо.
 |
| Лепа и обдарена пијанисткиња Јованка Стојковић, попут звезде обасјала је Србију своји музиком, а онда је нестала. Дивио јој се и музички зналац, песник Јован Јовановић Змај |
 |
| Јован Јовановић Змај |
„Ми нисмо љубитељи велике бравуре у музици, а још мање љубимо химну, па ма чија она била, али то нас не уздржава признати, да је ту бравуру на клавиру извршила гђица Стојковићева тако, да би јој многи бравуриста могао завидети”, написао је Змај поводом Јованкиног извођења енглеске химне „God Save the Queen” (у обради Александра Драјшока).
После поменуте успешне турнеје, отпутовала је у Милано. Бити „само” пијаниста виртуоз, то за њу по свој прилици није било довољно. Две наредне године посветила је изучавању певања. А онда, као да је у земљу пропала. Бар што се тиче овдашње штампе. Нико је није ни поменуо, највероватније због чињенице што је живела ван граница Србије...
Тек седам година доцније (1879) листови почињу поново да пишу о овој изузетној уметници: тада је одлучила да се настани у српској престоници. У Београду је потом наступала као пијаниста, соло певачица, али и композитор. Где је све Јованка у то време свирала у Београду? У Народном позоришту, пре свега, али и у Градској касини и Великој пивари. Упамћена је и као добротворка. Свирала је и певала без надокнаде у корист многих установа којима је помоћ била потребна.
По сачуваним чланцима који описују њена наступања, извесно је да је Јованка Стојковић неговала култ виртуозности. На њеном репертоару била су таква дела да је, тумачећи их, морала да покаже праве пијанистичке акробације. Захваљујући њој, српски поклоници музике први пут су имали прилике да чују најзначајније сонате Лудвига ван Бетовена као и клавирска дела Роберта Шумана и Фредерика Шопена... Као певачица, ипак мање успешна, тумачила је арије из Хендлових и Глукових опера. Занимљиво је да никада није занемаривала музику коју је сматрала домаћом – композиције Корнелија Станковића, Даворина Јенка и Јосифа Шлезингера.
 |
| Славни Франц Лист говорио је да је Јованка најбољи пијаниста 19. века |
Јованку су красили невероватна брзина прстију, изузетна спретност леве руке, као и добро памћење. Наиме, готово све композиције свирала је напамет. То у њено време није био обичај нити обавеза на концертима. Последњи концерт у Србији одржала је 15. априла 1881. године. Том приликом извела је две своје композиције. После тога отишла је у иностранство.
По свој прилици, с успехом је наставила музичку каријеру у свету, али ми о томе немамо готово никаквих података. Поједини извори помињу њене концерте у Пешти, Грацу, Бечу, Трсту, Лондону, Паризу, у Данској и Русији...
А онда су 1892. године у новосадском „Стражилову” и сомборском „Бачванину” објављени некролози: Јованка Стојковић умрла је у Паризу где је провела две последње године свог кратког и уметности посвећеног живота. Ниједна њена композиција, нажалост, није сачувана. Композитор Дејан Деспић (1930) компоновао је 1987. године „Почасницу Јованки Стојковић”, музичку посвету првој великој српској пијанисткињи.
Аутор:
M. Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
