„Забавникова” школа живота

Кад би се два трговца нашла на истом месту, одмах би кренула да преговарају о закључењу неког посла. И то би, уједно, била најкраћа прича о берзи

  Берза и није ништа друго него место на коме се окупљају трговци да би што лакше завршили своје послове. Ако ништа друго, а оно бар берза, какву данас познајемо, тако почиње. Ко је летовао у Турској и ишао на излет у Ефес, некада велики град, античко средиште државне управе, политике, културних и верских дешавања и – трговине, могао је да види да су у њему постојала два трга, две агоре. Једна, на највишој тачки града, била је оно за шта и данас везујемо појам античке агоре: средиште политичког живота, са зградама јавних установа. Друга, чак и већа од ове, била је у нижем делу града, уз саму луку. На тој агори окупљали су се трговци и ценкали око робе пристигле бродовима или оне коју је тек требало укрцати.
  Пре грчких градова, феничански су имали таква места окупљања за своје трговце, уз саме луке. И дан-данас се то може видети у Тунису, на месту где се некада налазила Картагина. Од Грка ово преузимају и Римљани: уз форуме, које сви као туристи посећујемо, постојали су и они који су се називали форум вендалиум, на којима су се закључивали трговачки послови.
  Али, нису сви трговци берзански посредници, нити је свако место њиховог окупљања берза. Да бисмо дошли до установе коју данас називамо берзом, требало је да се, од тих првих окупљања, превали огроман пут. Пут који је трајао неколико епоха, али који никада није био прекинут, од старог, преко средњег и новог века, до савременог доба. У постепеном настајању и уређивању, берза се преплитала с многим другим правцима развоја, увек им доприносећи.
  У основи берзе је трговина. А од трговине креће много тога. Трговина подразумева отвореност, спремност на разлике, толеранцију, комуникативност. А захтева и математику. Уз математику, којом се рачуна колико и по колико се купује и продаје, трговина захтева и књиговодство да би се тачно знало шта се куповало и продавало. Коначно, да би се бележио нечији дуг или обећање да ће нешто испоручити у одређеном року.
  И ето првог подстицаја да се развије писменост. Први знаци из којих су се развијала каснија писма настали су у Месопотамији, а њима се бележило ко коме шта и колико дугује. Били су утиснути на посебним глиненим плочицама, а оне опет чуване у посебним кутијама. Прави портфолио, рекли бисмо данас. Штавише, тим се кутијама, препуним туђих обавеза, и трговало.
  Тежња за једноставним и јасним везама код трговаца нужно је унапређивала писма. Феничански трговци извикивали су на трговима по коју робу намеравају да иду. Они који су желели да у том подухвату учествују, давали би свој прилог. Писар трговца морао је брзо да бележи ко је колико дао. Да ли је то могао да ради калиграфски, попут египатских скриба? Не, наравно. Писмо је морало да буде упрошћено од сликовног до фонетског. И ето и првог великог, цивилизацијског напретка у средствима везе.  

Зграда Амстердамске берзе подигнута је 1611. године по пројекту архитекте Хендрика де Кајзера

  Од онда па до данас, унапређења средстава општења прву примену налазе у трговини. Берза у Филаделфији користила је, крајем 18. века, систем светлосних сигнала, који се слао огледалима. Телеграф, па телефон, одмах су примењени на берзама. А рачунари су, тек, произвели праву технолошку револуцију, умрежавајући читаву планету у једно велико тржиште.

  Јасне обавезе

  Трговцима записивање није потребно првенствено за послове које одмах завршавају, него пре свега за оне код којих извршење долази после извесног времена. На таквим трансакцијама, терминским, где се плаћа или се роба испоручује тек у будућности, полако се уобличавала и берза. Кад се одмах плаћа и одмах преузима роба, све је јасно – и шта се купило, и каквог је квалитета, и колико се тачно купило.  
  Али, кад се узме новац, а роба тек треба да се произведе и затим испоручи купцу, ту је било неопходно да се и купац и продавац до танчина јасно обавежу како ће се за то време, од куповине до испоруке, понашати.
  То се најбоље види с пољопривредним производима. Пшеница се сеје с јесени, али тек наредног лета може да се испоручи, зато што је потребно девет месеци да се произведе. За кукуруз је потребно шест месеци, да се утове прасићи – три месеца...
  Онај ко уложи у пољопривреду, добија уговор који гласи на тачну количину, на пример, пшенице, чији је квалитет такође до танчина описан у уговору. Сам улагач не мора онда да чека јул да би пшеницу преузео и препродао. Он одмах по склапању уговора може тај уговор да препродаје, а пшеницу ће преузети последњи у низу купаца, онај у чијим се рукама уговор нађе при жетви.
  Кад се овакви уговори стандардизују, кад се у великом броју њих, дакле, налазе истоветне одредбе о количини и времену испоруке, онда они постају оно што данас називамо финансијским дериватима, а данас их препознајемо као фјучерсе, или опције, на пример. Њима се данас тргује на робним или терминским берзама.
  Слично је и с добављањем робе с неког удаљеног тржишта. Трговац би прикупио новац, отишао по робу и тек по повратку је продавао. Онај ко је уложио у такву трговину, располаже уговором, који такође може препродавати до приспећа трговца с робом. Временом су из оваквих послова настале и прве власничке хартије од вредности – акције. И њима се данас тргује на берзама.
  Коначно, и инструменти дуга могу бити стандардизовани. У том случају добијамо обвезнице, хартије од вредности које гласе на одређени износ главнице с припадајућом каматом и планом отплате.
  Тако су се, кроз економску историју, уобличили основни предмети трговања које и данас имамо на берзама: деривати, акције и обвезнице. У том развоју, како се тржиште ширило, а трговина умножавала, и међу трговцима су се издвојили посредници који се искључиво баве трговином овим инструментима. Места окупљања, на којима су се они налазили, постала су данашње берзе.

Гужва без гужве

  Берзе, какве данас познајемо, прво су настале око трговања акцијама. Оно чиме се тргује, на берзама није присутно. Зато је толико важно да се на берзама тргује стандардизованим инструментима, где је свака ситница везана за њихове особине описана до најситнијих детаља, а сами стандарди преточени у посебна правила, односно берзанска правила или узансе.
  Пошто се већ тргује „на невиђено”, посредници су строго водили рачуна да не наруше поверење које влада међу њима. Берзи не може да приступи било ко, њен члан може да постане само неко ко има чисту и поуздану пословну биографију. Једна од првих одредби оснивачког уговора који су између себе потписали први брокери Њујоршке берзе јесте да могу трговати само између себе. Тако су берзе развиле и посебна правила која се тичу чланства. Свако одступање од правила кажњава се одмах и строго, од новчаних казни до искључења.
  И на крају, на берзама је до танчина прописано и како се тргује. По одређеним правилима прикупља се понуда и тражња, упарује се, послови се закључују и, затим, по правилима и извршавају. Све берзанске службе упућене су на то да обезбеде спровођење ових правила.
  Гужва која се доскора могла видети у салама за трговање берзи широм света заправо је све, само не – гужва. У тој гунгули и вици, махању и довикивању, тачно се знало ко шта ради, да ли купује или продаје, по којој цени и колико, а ко бележи да је посао закључен, ко га књижи и како се на крају извршава. Данас је овај начин трговања утолико једноставнији што готово да у свету и нема берзи које су задржале систем извикивања цена „на паркету”. Данас је све компјутеризовано, а места окупљања берзанских посредника нису више одређене, наменски изграђене зграде, него рачунарске мреже којима чланови берзе приступају по одређеним протоколима и овлашћењима. Иако се трговци више не надмећу гледајући се у очи, начело трговања остало је исто – сигурност и делотворност су на првом месту.

Кафана, кућа пара

  Реч берза долази од назива кесе у којој се држао ковани новац. Раширена је легенда да се назив одомаћио захваљујући месту на коме су се окупљали трговци у Брижу, у Белгији. На тамошњем Великом тргу (Грооте Маркт), у самом средишту градића, налазе се куће које су припадале одређеним еснафима. На прочељу сваке од њих налазио се знак еснафа, а на прочељу куће еснафа трговаца налазиле су се две кесе за новац. У подножју овог еснафског дома била је кафана у којој су се окупљали трговци и склапали послове.  

Зграда Београдске берзе подигнута је 1934. године и данас се у њој налази Етнографски музеј

 
  Тако каже легенда. Њу, међутим, у туристичком уреду самог Брижа нико не може да потврди. Уместо тога, љубазно ће вас упутити на зграду царинарнице, која је имала довољно велику салу да се у њој окупљају и ценкају посредници. У оближњем Генту трговци су се окупљали у великој згради житне тржнице, која се налази на главном тргу.
  Трговци би, обично, кренули са сталним окупљањима на таквим местима или у кафанама. Убрзо би, потом, кад би им послови нарасли, зидали и посебне зграде за берзе. Берза у Копенхагену саграђена је на самом почетку 16. века. То су обично биле лепе, китњасте зграде које су сведочиле о снази трговачког еснафа. Они који су финансирали њихову градњу трудили су се да на том послу окупе најбоље уметнике које су у тој епохи могли да нађу. Берза у Чикагу, облакодер у срцу града, прави је бисер арт-декоа, на пример.
  И наша берза, Београдска, била је, у времену у коме је сазидана – 1934. године, чудо модерног стила и технике која је у њој била примењена. Данас је у њој Етнографски музеј, а налази се на Студентском, некада Краљевом тргу.

Коњаници као обавештајци

  Први састанци трговаца које бисмо се усудили да назовемо берзанским, почели су код нас у Сава-мали. Писани трагови о делатности еснафа трговаца у Београду могу се пратити у континуитету од краја 18. века. Одређеног места за организовање трговине није, међутим, било док се трговина није подигла паралелно са ослобађањем од Отоманске царевине.
  Ослобођење је омогућило и привредни полет, отварање нових тржишта, развој трговине. Основни производи у спољној трговини биле су мангулице – врста свиња, суве шљиве, кукуруз... Све роба која је лако могла да се стандардизује и тиме подесна за послове „на реч”. Трговац би обично кретао однекуд из срца Србије, окупљајући крдо свиња, да би их дотерао до Београда, тачније до савамалског пристаништа, и ту продао трговцима „из прека”, из тадашње аустријске царевине.
Трговац, рекли смо већ, живи од обрта, провизију зарађује само док продаје. Невоља са свињама је у томе што оне имају кратке ноге и не могу претерано брзо да се гоне. Свакако не онолико брзо колико би трговац желео, како би убрзао обрт. Чак и да подлегне искушењу да их потера трком ка Сава-мали, оне би изгубиле на тежини, па би се све што би се, евентуално, зарадило на скраћењу времена обрта, изгубило на јединици мере.
  Но, трговачки дух не мирује. Да би се ова мука превазишла, трговци су се досетили да пред собом пошаљу момка на коњу, који би који дан пре њих дошао до Београда и пристаништа. Ту се, временом, издвојила кафана, касније и хотел, „Босна”, у којој су се окупљали сви који су желели да купују и продају. Момак би дојахао, дакле, до „Босне” и рекао кафеџији који газда и из ког краја долази, и са колико свиња.
  У кафани је стајала и табла на којој је кафеџија писао, с леве стране, оно што би му момак рекао. Ако би неко од присутних трговаца био заинтересован да купи свиње, написао би своје име с десне стране табле, заједно с ценом коју је плаћао. Ако је неко желео да понуди више, избрисао би то име, а написао своје, као и вишу цену. Кад би газда са свињама дошао до Београда, требало је само да прочита, боље рећи да пита, чије је име на табли до његовог имена и да прихвати цену или да покуша да се погоди за вишу.

Рад и у рату

  Посебна невоља био је новац. Јединствен новац на једном тржишту омогућава да се свака вредност може лако поредити и размењивати. А шта да раде трговци мале, вазалне кнежевине, на чијем тржишту колају и турске лире, и руске рубље, и француски наполеондори, и аустријске форинте? Могло се у продаји и одлично проћи, али ако би исплата била у валути која губи вредност – ништа од ћара.
  Познавати односе валута било је и те како важно у тадашњој чаршији. У Београд су почеле да пристижу и стране новине, које су могле да се нађу у „Читалишту”, у данашњој Кнез-Михаиловој улици. Половином деветнаестог века ово место било је главно састајалиште образованих људи у Београду, али и једино место где се могло сазнати, засигурно и званично, „како чији новци стоје”. У „Читалиште” су стално долазили трговачки помоћници из Сава-мале и преко рамена господе покушавали да прочитају курсеве валута. Све се завршило тешком тучом између господе и калфи, које су на крају растављали пандури.
  Излаз из ових неприлика соломонски је нашло Попечитељство просвештенија, наложивши управи „Читалишта” да на улазу окачи таблу, а трговци да плате момка који ће преписивати курсеве из новина. Убрзо потом трговци су се досетили да уз момка поставе сто на коме је стајала и бележница. Момак је, по налогу трговаца, бележио ко шта има од валута да прода, или ко би шта купио, такође и ко би да прода менице, или облигације (обвезнице). Исто је тако заинтересованима читао шта има у „тевтеру”. И тако су београдски трговци добили прву берзанску књигу налога куповине и продаје.
  Како је одмицала друга половина деветнаестог века, тако је држава све више уређивана. Од устава, преко трговачког закона до закона о мерама и увођења националне валуте. Београдска берза, као установа заснована на закону, почела је с радом на самом почетку 1895. године.
  Утемељена на чврстим принципима, и на здравој трговачкој логици, успевала је да одржи рад чак и под бомбама, на почетку Првог светског рата. Није радила током окупације, али је већ 1919. године наставила да приређује берзанске састанке за, тада, увећано тржиште. Велика економска криза није је заустављала ниједном, рад је прекинула на једну радну недељу током судетске кризе, да би коначно престала с радом у априлу 1941. године.
  У зиму 1944–1945. године спаљена јој је сва документација, у којој су се налазиле и копије књига акционара листираних компанија. Званично је угашена педесетих, а обновила рад као Југословенско тржиште капитала 1989. године. Три године потом узима своје старо и право име – Београдска берза, под којим ради и развија се и данас.



МИ У БЕЧУ

  Повест о берзанском трговању код нас почиње бар неколико деценија пре окупљања трговаца у савамалској „Босни”. Међу нашим светом за берзу се знало и раније. Штавише, и трговало се на њој! Не на Београдској, додуше, али на једној старијој – на Бечкој берзи.
  О томе сведоче „Новине србске”, наше прве дневне новине, које су излазиле у „царствујушчем граду Вијени” од 1813. године. Сваки број садржао је на последњим страницама и берзански извештај, односно „теченије новца на Вијенској берзи”.
  Значај берзе и трговине на њој био је у нашој заједници, смештеној у троуглу између Трста, Сентандреје и Темишвара, очигледно изузетно велики. Зар би иначе лист попут „Новина србских”, строго усмереног тиража и зависан од претплатника, дозволио себи луксуз да штампа информације које би његови читаоци сматрали некорисним?
  Према овим берзанским извештајима, трговало се државним хартијама од вредности, и то обвезницама с каматом од пет и од један одсто, затим златницима и сребрњацима. Од 1819. године трговало се и „банкалним акцијама”. Трансакције су закључиване и на дневном (спот), и на терминском тржишту. Предмет берзанских послова била је и роба, а највише житарице: пшеница, раж, јечам, зоб, кукуруз, те свиње, живе мере и обрађене.   


ЈЕЗИК ЗНАКОВА

  Потреба за брзим, једноставним и делотворним везама нешто је што неодвојиво прати развој берзи. И сами трговци су, видели смо, допринели развоју средстава везе. Често су се она користила у целом друштву, или у другим професијама, и употребљавала на посебан начин. Берза у Филаделфији користила је војну опрему за слање оптичких сигнала системом огледала, како би својим чланицама обезбедила податке о томе који су бродови и с каквим товаром приспели у луку.
Брокери су измишљали и потпуно нову комуникацију. На америчким берзама, да би се боље споразумели у граји и гужви, брокери су једни другима слали сигнале прстима. Број подигнутих прстију означавао је количину.   Јединице мере показиване су тако што би се прсти прислањали уз делове лица – тако би два прста подигнута уз браду значила да се ради о два стандардизована товара одређене робе, кукуруза на пример. Ако би два прста била подигнута поред носа, то би означавало двадесет товара, а при врху главе – двеста.
  Налоге брокерима у сали за трговање, „на паркету”, прослеђивале су њихове колеге на галеријама сале. При томе су коришћени исти знаци прстима, као и положај шаке. Подигнути прсти на шаци окренутој од тела значили су: „продај толико и толико”, и обратно, шака ка телу означавала је куповину.
  У читаву причу ушли су и одређени покрети телом. Сигнал да се купује или продаје при расту цена био је покрет главом одоздо навише. Тај покрет подсећао је на махање главом бика пред напад, па је тржиште у успону добило назив „буллс маркет” (тржиште бикова).
  Супротно од тога, њихање с ноге на ногу означавало је да за акцију треба сачекати пад цена. Пошто је ово њихање подсећало на гегање медведа, опадајуће тржиште брокери су прозвали „беарс маркет” (тржиште медведа). Берзе на којима је употребљаван француски жаргон, међу њима и Београдска пре Другог светског рата, за опадајуће тржиште користиле су израз „а ла баиссе” (наниже), а за растуће „а ла хауссе” (навише), односно „беса” и „хоса”. Мање сликовито, али тачније. Брокери специјализовани за трговање при паду цена називали су се бесисти, а они који су трговали при расту – хосисти.
  Наравно, електронско трговање, трговање преко рачунара, учинило је језик знакова потпуно непотребним. Називи за тржишне трендове, међутим, остали су и даље у употреби.


ЗА СВА ВРЕМЕНА

  Брокери на берзи тргују за рачун својих клијената. Дилери, опет, тргују у своје име и за сопствени рачун. И док брокери зарађују од провизије, односно од промила вредности посла који су закључили, дилери зарађују на разлици у цени – труде се да купе јевтиније, а продају скупље.
  На берзи тргују и маркетмејкери. Они су посебна врста дилера, који купују одређене акције или робу, онда кад нико не жели да је купи, и обрнуто – продају заинтересованим купцима одређене акције онда кад нико не жели да их прода. То значи да они одржавају ликвидност тржишта. Другим речима, захваљујући њима, увек је могуће продати и купити – они би требало да обезбеде да свака куповина и продаја може да се закључи.