3320 25. 9. 2015.
Почеци српске дипломатије
ИЗЛАЗАК ИЗ ПОМРАЧЕНЕ СОБЕ
 |
| Прота Матеја Ненадовић, драгоцени сведок мука почетка српске дипломатије |
Описујући у својим „Мемоарима” полазак прве делегације српских устаника у Петроград, прота Матеја Ненадовић наводи како је, док су он и његови сапутници седали у чамац на Дунаву, рекао: „Овако се навезао Колумб са својом дружином на сиње море да нађе Америку и упозна је са Европом, а ми се навозимо данас на тихи Дунав да нађемо Русију, за коју ништа не знамо где је, но само у песни чули да је има, и да Србију упознамо са Русијом.” Дешавало се то пре више од два века, 1. септембра 1804. године. Није мудри прота Матеја много претеривао описујући тадашње незнање српских сељака и полуписмених трговаца и свештеника невољом натераних не само да ратују, него и да се што пре приуче међународном „општењу” како би о својим борбама и мукама заинтересовали Европу. Јер устанак, који се распламсао на Сретење 2/14. фебруара 1804. године против посустале, али ипак моћне отоманске силе, није могао да успе само на храбрости и пожртвовању српских бораца. Већ након првих сукоба требало је обезбедити материјалну и новчану помоћ како би се на страни набавила џебана. На дужи рок, требало је обезбедити подршку неке велике силе која би стала у заштиту побуњене раје пред гневом који ће, пре или касније, стићи из Истанбула.
Крајем фебруара 1804. године, на подстицај једног пријатеља, аустријског официра, прота Матеја пише вероватно први документ међународног карактера у историји нове Србије. Кад му је официр предложио да напише писмо аустријском надвојводи Карлу и карловачком митрополиту Стратимировићу, како би упутио захтев за помоћ и објаснио разлоге буне, прота је простодушно одговорио: „Господине, та ја не знам ни једном попу написати писмо, а то ли да ја напишем митрополиту и принцу Карлу.” Саговорник му је одговорио да напише писмо исто онако како говори и да се не осврће на стил и „политичке титуле” јер „ако ти њима политички пишеш и они ће теби политички одговорити, па нећеш знати где си”. Онда је прота послао по „дивит, перо и четири табака хартије”. „Ја онда на малој столици, клечећи пишем ноћу, а Пантелија (протин домаћин) држи свећу; писао сам како сам умео.”
Кроз буре и клисуре
Прве поруке које је у иностранство упутио прота Матеја имале су одређене резултате: добио је и писмене одговоре, иако углавном разочаравајуће. Стари савезник из бивших ратова, Аустрија, устручавала се да на било који начин јавно помогне српски устанак, јер је у то време настојала да одржи пријатељске односе с Турском.
Српски устаници су временом успостављали и везе на другим странама: упућивали посланства у Русију, Црну Гору и Херцеговину, преговарали с Портом у Цариграду, ишли до Беча, слали поруке од Влашке па све до Париза. Опчињени европским градовима, српски посланици су били, како то прота Матеја сликовито каже, „као кад човек из једне помрачене собе изађе те у бели свет или у снег погледи, пак му се одмах и вид занесе док мало очи протре...” Али ни светло ни величина градова нису могли да омету депутације: „...ниједан други предмет у очи или срце стати није могао јербо га је предмет Врачар, Србија и отечество и сва чувства попунила”. Тридесет година касније, пишући „Мемоаре”, прота Матеја извињава се што није најбоље запамтио све детаље из својих похода: „Овде, децо, немојте ми замерити што ја не пишем имена, будући да смо онда крадом и с великом опасностију пролазили кроз туђе земље и ништа записато нисмо носити смели...”
 |
| Вождова је, уобичајено, увек била последња |
Својом здравом сељачком проницљивошћу вође устаника градиле су још увек магловиту слику ширих околности у којима се одвијала српска револуција. Схватили су да судбина малог српског народа и његове буне зависе колико од успеха на бојном пољу, толико и од много ширих збивања међу европским силама на које мало или никако не могу да утичу. Као онај чамац проте Матеје који се провлачио кроз Ђердапску клисуру бацан хучним таласима, тако је и судбина народа и његовог устанка првих година 19. века зависила од таласања велике европске политике која је у то доба пролазила кроз незапамћене буре. Колико је Србија била мала у односу на тадашње сукобе између европских „дивова” говори и следећи податак: док се укупно становништво Београдског пашалука у време устанка процењује на 300.000–400.000 људи, само армија коју је Наполеон мобилисао приликом упада у Русију бројала је око пола милиона војника.
Позив на двобој
Први српски устанак збио се у раздобљу од Наполеоновог највећег успона (1804. године крунисан је за цара) до његовог пада (1813). Француска и њена војска дуго су биле непобедиве, а Бонапарта је мењао границе, смењивао и постављао владаре, укидао или правио државе или царства, у непрекидном валцеру међународних савеза и одлука с често непредвидивим последицама. Тако је, на пример, Наполеонова експедиција у Египат (1798–1799) у годинама пре устанка као посредан резултат имала долазак дахија у Београдски пашалук (јер је регуларна турска војска из Србије била повучена у Египат), па тако утицала и на избијање буне. Као реакција на Бонапартин упад у Египат, старе супарнице Турска и Русија привремено су биле и савезнице и заједнички запоселе јонска острва.
У години кад је избио Први српски устанак, ватре рата у Европи поново су се распламсале. Од 1803. године Француска и Енглеска објавиле су једна другој рат који ће трајати све до Наполеоновог пада. У току устанка Аустрија и Русија ратовале су по два пута и исто толико пута се мириле с Француском. Русија и Турска такође су међусобно два пута војевале. У Цариграду, потресеном таласима јаничарских немира, у то време насилно су се изменила три султана. Русија и Аустрија (старе савезнице из 18. века али и супарнице на Балкану) основале су с Енглеском 1804–1805. године такозвану трећу антифранцуску коалицију. Зато су, не желећи да Порту гурну у наручје Француске, опрезно одговарале на позиве за помоћ хришћанима у Београдском пашалуку. Руски цар ипак је одобрио новчану помоћ (5000 дуката приликом прве посете проте Матеје Петрограду). Саветовали су мир, али да Срби, за сваки случај, не одлажу оружје док не постигну оно што желе.
Највише што су аустријске власти урадиле било је да приреде „мировни састанак” између Карађорђа и Турака (28. април/11. мај 1804), који је сликовито описао прота Матеја, учесник скупа. Састанком у Земуну председавао је заповедник Славоније и Срема, генерал Генеј. „Пита генерал Генеј: Шта захтевати ви од Турака, шта Турци од вас? Мени је мој двор наредио да вас помирим. Ми прочитамо девет пунктова (то јест тачака) од којих први је био да дахије и њихове субаше не буду у Београду – и проче. Од тих наших захтева Турци нешто остављају, генерал додаје да би како до мира довео...” Међутим, „мировна конференција” брзо се претвара у препирку. Ватрени Јанко Катић у једном тренутку позива на двобој: „Идите и кажите курви Кучук Алији нека изађе на Врачар, па хат му, хат ми, кубура му, кубура ми, сабља му, сабља ми... да ја и он мејдан поделимо, а да сиротиња нека мирна буде!” Прота наводи и једно лукавство којим су се преговарачи послужили како би утицали на став аустријских посредника. У договорено време на Топчидеру устаници тајно потпале „десетак кућа сламњача, које су празне остале”, од којих се дим видео чак преко реке до Земуна. Српски преговарачи тада повичу да дахије пале куће и робе сиротињу као вуци овце без пастира, а аустријски генерал осу дрвље и камење на Турке. Карађорђе је на крају завршио састанак овим речима: „Господине, опростите на вашем труду и доласку, од мира ништа нема и од сада ћете чути и видети бојева. Збогом.”
У прво време захтеви устаника били су ограничени: они су, заклињући се на верност султану, тражили само престанак зулума и одстрањивање дахија. Уз то, тражили су да српска аутономија добије јемство од великих сила. Међутим, на стране гарантије Србима Порта никако није хтела да пристане. Током 1805. године, посебно након српске победе на Иванковцу над регуларним султановим трупама, српски устанак се од локалне побуне против дахија претворио у револуцију за потпуно ослобођење, која је добила додатан подстрек након велике устаничке победе на Мишару (август 1806).
Ниједан не даје новац
 |
| И Доситеј Обрадовић имао је важну улогу у успостављању српске дипломатије |
И међународне прилике су се мењале. Наполеон је 1805. и 1806. године у више битака жестоко поразио Аустријанце и Русе (битке код Јене и Аустерлица). Након пријема вести о поразу код Аустерлица, аустријски канцелар Метерних је у очају узвикнуо: „Свет је изгубљен. Европа гори!” Крајем 1806. године између Француске и Аустрије закључен је Пожунски мир, којим су Аустрији одузети поседи на Јадрану, а након француске победе код Ваграма (1809) створене су Илирске провинције. Границе француских интереса приближавале су се Србији. Аустријска политика према српском устанку зато ће постати још опрезнија и зависна од Наполеона. С друге стране, Аустрија ће бити још подозривија у погледу руских активности и планова на Балкану.
И док се француска моћ ширила, а њен утицај у Цариграду јачао, на другој страни Балкана, на Дунаву, избио је отворени рат између Русије и Турске за превласт у Влашкој и Молдавији (крај 1806. године). Наполеон се заклињао да Руси не смеју добити „ни стопу на десној страни Дунава” и да никад неће дозволити да освоје Истанбул, јер „ко завлада Константинопољем, господари светом”. Сва ова збивања нагло су повећала „геостратешки значај” Београдског пашалука, па тиме и улогу устанка, с којим од тада морају да рачунају и европске дипломатске канцеларије и (још више) њихови војни штабови. Срби су постали озбиљан међународни чинилац, посебно од када су заузели Београд (новембар-децембар 1805) и остале утврђене градове. Пред крај 1806. године Срби су имали око 50.000 војника, али не потпуно наоружаних, и око 40 разних топова.
Од првобитног спонтаног устанка, српски покрет постепено је добијао организацију и зачетке праве државе. Прота Матеја је с путовања у Русију донео предлог да се оснује једно управно тело – совјет, који би требало да колико-толико уреди администрацију земље и ограничи самовољу вођа. Тако је 1805. године основан Правитељствујушчи совјет сербски чији је прота Матеја постао први председник. Совјет се није посебно бавио спољним пословима који су били у непосредној надлежности Карађорђа и Народне скупштине. Разне депутације и посланици које је Карађорђе у име народа упућивао с порукама, бирани су више спонтано, сходно ситуацији и зависно од личних веза које су ти посланици имали у појединим страним срединама.
Тако је бивши турски преводилац Петар Ичко ишао у Цариград, а пречански професор Иван Југовић, Матеја Ненадовић и земунски трговац Јеремија Гагић у Беч. Карловачки официр Раде Вучинић носио је писмо за Наполеона у Париз, док је барјактар Дамјан Миленковић Кутишанац био упућен у Црну Гору, владики Петру I Петровићу.
За неке значајније међународне подухвате није било ни већих средстава. Прота Матеја духовито описује своје тешкоће да обезбеди новац за прво путовање српске депутације: „Ја дођем на Врачар, искам новца од Јанка (Катића), вели: Немам, ишти од Црног Ђорђа, а он (то јест Карађорђе) каже: Док дође Јаков (Ненадовић) и Сима (Марковић). И тако сам ишао свакоме по двапут, и баш ниједан ни грошчића. Сви веле: Иди (у Русију), шта чекаш? А ниједан не даје паре...”
 |
| Професор Иван Југовић био је „задужен” за Беч |
Кад је основан Правитељствујушчи совјет у манастиру Вољевача (Рудник), овако је, према проти Матеји, изгледало прво заседање: „Нађемо једног сељака, те нам отеса од липовине астал и две клупе; наместимо у једну собицу; простремо једну мараму, метнемо свето еванђелије и крст, и око тога чинимо заседаније...”
Аустрофили против русофила
Током и крајем 1806. године пред српско вођство поставила се кључна недоумица избора између постизања некаквог договора с Цариградом или наставка ратовања уз руску подршку, како би се остварило потпуно ослобођење. Прилике за споразум с Портом биле су повољне. Јуна 1806. године из Цариграда се вратио Карађорђев посланик Петар Ичко који је на Порти договорио мир (Ичков мир) на линији такозваних минималних српских захтева: истеривање јаничара из земље, потврда султанове власти али уз српску самоуправу, односно право да Срби сами прикупљају порез, док би Пашалуком управљао српски врховни кнез у Београду с дванаест нахијских кнезова. Порта, међутим, није прихватала никакве гарантије страних сила за Србе, а устаници су се тешко мирили с повратком на стари поредак. С друге стране, руско-турски рат, отпочет крајем 1806. године, пружио је Србима нову могућност да постану отворени руски савезници, што су они и искористили. У јулу 1807. године руски представник Паулучи чак је саставио један предлог руско-српске конвенције.
Савезнички руско-српски односи су се у почетку слабо развијали. Руска војска није пружила очекивану помоћ, а кад су Русија и Турска, средином 1807. године, закључиле привремени споразум о примирју, Срби у њему нису ни поменути. Карађорђе је био прилично љут у тренутку кад се, у августу 1807. године, у Београду појавио Константин Константинович Родофиникин, први званични руски посланик упућен устаницима. Остало је записано како је вожд „недипломатски” примио једног помоћника овог изасланика. „Све би вас требало исећи”, одбрусио је Карађорђе, „мени треба војска, а њу не видим. Шта ми је хасна (корист) што су ми послали овог представника.”
Ипак, односи су касније донекле изглађени, иако је и даље постојало извесно неповерење између Карађорђа и првог страног посланика у Србији. Руски цар послао је Карађорђу поклон – сабљу с натписом „браниоцу вере и отаџбине”. Руси су пружили војну помоћ Србима у критичним тренуцима, приликом турске офанзиве 1809. године. Међутим, Родофиникин је тада морао тајно да бежи из Београда, страхујући од турског надирања, али и (можда и више) од Карађорђевог необузданог беса. У то драматично време, Карађорђе се поново окренуо и другим странама – преговарао је с аустријским властима о стављању под аустријску заштиту и предаји Београда аустријској војсци. Ипак, под руским притиском, одустао је од ове замисли.
Међу устаницима већ почињу да се сукобљавају проруска и проаустријска струја. Ради јачања свог утицаја, Аустрија је за свог представника у Србији накратко именовала потпуковника Паулића. И Русија и Аустрија настојале су да око вођа устанка развију мреже својих доушника. Са све већим присуством француских интереса на Балкану, устаници су покушали и успостављање јачих веза с Француском. Карађорђе је упутио капетана Рада Вучинића с писмом за Наполеона, тражећи његову заштиту и нудећи француској војсци могућност заузимања градова. Ова предузимљивост, пак, није дала резултате. Иако су ценили Србе као ратнике, Французи су чврсто подржавали Турке у сукобу с Русима.
Протекторат?
Током 1810 и 1811. године поправила се војна сарадња између Срба и Руса. У јануару 1811. године Руси су чак поставили један пук на стални боравак у Београду, док су неки руски одреди стигли у Шабац и Делиград. У Београду је, 11. фебруара 1811. године, уз присуство Карађорђа и радосну пуцњаву, свечано дочекан одред од 500 добро наоружаних руских војника који су из Влашке довукли и четири топа. Смотри на Врачару присуствовао је и стари и болесни Доситеј, кога су довезли посебним колским таљигама. Започела су и озбиљна разматрања по петроградским канцеларијама о организовању Србије као руског протектората. Али аустријски протести нису изостали. У време кад је припремао напад на Русију (1810), Наполеон је у разговору с кнезом Метернихом говорио о стању у Србији: „Ако хоћете да заузмете Београд, ја се томе нећу противити. Србија једног дана мора припасти вама (то јест Аустрији). Неће ми бити криво да се Порта измири са Србима и да им да кнеза Србина. Али не могу трпит руску заштиту или јемство, нити руског штићеника као кнеза у Београду...” Чини се да су аустријски државници дуго памтили ове речи, као и Метернихову напомену: „Ми морамо ту важну покрајину сматрати као нашу за све будуће случајеве...”
Током 1811. године Карађорђе је смислио (не би ли смањио моћ других устаничких војвода) да створи праву владу попечитеља којој би он био на челу. Тако је на српску Нову годину проглашена српска влада у којој је попечитељ инострани дјела требало да постане славни војвода Миленко Стојковић. Међутим, Миленко, завађен с Карађорђем, одбио је овај положај (након чега је протеран из земље). Уместо њега за првог министра спољних послова ослобођене Србије изабран је Миљко Радоњић, професор на Великој школи и писар у Савету (влади). Али мало времена је остало за нову српску дипломатију. Већ крајем 1812. године Радоњић је, као наводни аустрофил, смењен.
 |
| Војвода Миленко Стојковић, несуђени попечитељ инострани дјела |
Припреме Наполеона за напад на Русију нагнале су Русе да по сваку цену заврше рат с Турцима и закључе мир у Букурешту (мај 1812). Споразум је подразумевао повлачење руских трупа с турског подручја. Српске вође дуго о томе нису ни биле обавештене (иако је једна депутација у то време боравила у Русији) него су за споразум сазнали тек од турских паша. Према члану 8. уговора из Букурешта, Турска је добила право да своју војску врати у градове у Београдском пашалуку, да се подигнута утврђења поруше, предвиђена је амнестија, док би Порта накнадно требало да са Србима договори аутономију сличну оној коју су добила острва у Јонском архипелагу. Био је то први међународни акт који се односио на Србију, али устаницима ова важна чињеница није значило много.
После осам година погибија за слободу, Срби су Букурештанским уговором враћени под турску власт. Наступило је велико очајање и малодушност. Августа 1812. године руска војска напустила је Србију, али устаници нису прихватили да се покоре Турцима. Следеће године Порта је упутила војску од 200.000 војника. Први српски устанак је, и поред огорченог отпора, био сломљен. Нико у Европи, тада заузетој великим ратом, није поклонио већу пажњу на збивања у турској провинцији на Балкану. Само неколико недеља након што је Карађорђе с једним бројем устаничких вођа прешао у Аустрију, одиграла се Битка нација код Лајпцига (16/19. октобар 1813) где су удружени савезници – Руси, Аустријанци, Енглези и Пруси – најзад победили Наполеона. Следеће, 1814, године у Бечу су се окупили владари и државници великих сила Европе како би, у паузама светковина, на конгресу договорили нови поредак. Међу бројним непозваним групама које су обилазиле европске дипломате, појавило се и посланство српских устаника у избеглиштву. Вођа ове делегације која је покушавала да скрене пажњу на трагичну судбину српског народа био је – прота Матеја Ненадовић.
Аутор:
Душко Лопандић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
