Задаци за 21. век

Северни Атлантик управља водама свих мора и океана. Испоставило се да постоји још један, исто тако важан океан. Али, опште отопљавање угрожава њихов рад – с могуће озбиљним последицама...


То је океан кога се поморци највише плаше. Ветрови су међу најјачим на свету, таласи су највећи, док се у његовом средишту налази Антарктик – ледени, најнегостољубивији континент, окружен хладним воденим струјама. Количина воде у њима већа је сто педесет пута него у свим светским рекама. Ипак, сувише удаљен од насељених обала, насилан и огроман, Јужни (Антарктички) океан није привлачио посебну пажњу стручњака. Донедавно није ни сматран за посебан океан. То се променило деведесетих година минулог века кад су климатолози и океанографи пожелели да прошире своја знања о везама између атмосфере и океана и њиховом утицају на климу. Савременим уређајима прикупили су мноштво података о температури, салинитету и струјама Јужног океана. Две деценије касније, после њиховог детаљног изучавања, настала је сасвим нова, изненађујућа слика овог океана. Јер, показало се да, до јуче занемарен и слабо познат, има значајан утицај на кружење океанских вода и климу на планети.

Покретна трака

До тада је за океанографе постојао само један диригент који управља великим балетом светских струја – Северни Атлантик. Осамдесетих година тај модел добио је име „покретна трака”. Стручњаци су закључили да на кружење вода између океана пресудно утиче густина воде коју одређује њихова температура и салинитет. Настанак хладних, понирућих вода у Северном Атлантику ствара једну врло велику петљу која утиче на воде свих осталих океана. Укратко, хладне, дубоке воде Северног Атлантика мотор су општег кружења вода – „котур џиновске покретне траке”. Али, дошло је време да се постојећи модел преиспита и промени, јер океанографи сада знају да Северни Атлантик није једини мотор. Јужни океан је други, исто тако важан.
Као и воде Северног Атлантика, и у Јужном океану хладне су и слане. Најхладније су на планети. То значи да су гушће и теже од уобичајених и да због тога тону у дубину – ослобађајући место за огромну количину топлије и лакше воде која, као у спојеним судовима, попуњава упражњено место. О којој води се ради? У Северном Атлантику, тонући у дубину, хладна вода прави простор за Голфску струју коју повлачи из правца Флориде. Зато се на обалама Велике Британије често могу наћи боце и други плутајући предмети с налепницама на шпанском језику – допловили су чак из мексичких вода или с Кариба. Уосталом, захваљујући тим топлијим струјама атлантска клима је блажа него што би требало да буде с обзиром на географски положај. Теже воде Јужног океана постепено покривају дно Атлантског, Индијског и Тихог океана – док у близини Антарктика кружне поларне струје захватају воде сва три океана и мешају их.

Северни део Ларсена Б отопио се за само 35 дана

Понирање воде у Јужном океану углавном се догађа на три места: у Росовом и Веделовом мору и у близини Аделине земље. Узрок ове појаве су пукотине у леду које могу да буду велике километрима. Ове рупе настају под дејством „катабатских” ветрова – маса хладног и густог ваздуха које се спуштају низ падине ледених брегова Антарктика. Понекад достижу брзином од 300 км/х. Под њиховим налетом лед попушта и пуца, остављајући велике рупе. Пукотине ствара и лед који се топи, а затим се поново смрзава – и шири. У овим отворима на леду океанска вода долази у додир с врло хладним ваздухом. Пошто се хлади и смрзава, отвори се полако затварају. Али, током њеног претварања у лед издваја се со и нагомилава у води испод леда. Настају изузетно хладне и слане воде које су гушће и теже па полако пониру према дну Јужног океана...
Потом ова хладна вода врло споро напредује према северу, док из Северног Атлантика путује према југу. Два океанска мотора су у вези, само се окрећу у супротним смеровима. Кружење океанских вода и даље подсећа на дивовску „покретну траку”. Међутим, мерећи садржај соли у водама Јужног океана у протеклих тридесет година, стручњаци су открили да соли има све мање. И мада је ово смањење мало, ипак је забринуло стручњаке. Јер, ако се настави, може да успори понирање хладних вода, поремети рад јужног мотора, а затим и климу на планети.

Отапање ледника на Антарктику (црвено), сада се пажљиво прати.

Утицај општег отопљавања

Ово смањење салинитета може да се настави у будућности – као последица општег, глобалног отопљавања. Убрзано отопљавање леда на поларним капама и Гренланду повећава количину воде која није толико хладна и слана. Она раствара со из воде око Антарктика. Исти случај могао би да се догоди и у Северном Атлантику. Насини стручњаци су забележили да се за само десет година, од 1996. до 2006. године, отапање континенталних ледника повећало за 75 одсто!
Промена величине ледених капа на половима је природна појава, односно циклус који утиче и на висину светских мора. Један од доказа за то су фосилни остаци корала, који могу да живе само на одређеној дубини мора – ни превише плитко ни превише дубоко. Корални фосили показали су да је висина светских мора некада била већа и за шест метара од садашње (на рачун смањене површине поларних капа). Основни разлог за промену величине ледених капа, односно висине океанских вода је опште отопљавање, које се кроз историју Земље смењује с раздобљима ледених доба. Корен ових појава лежи у промени облика Земљине орбите. Кад је та орбита елиптична, на Земљи је хладније, а кад је кружна – температура порасте. Ипак, већина стручњака данас се слаже да постоји нови чинилац у игри – ефекат стаклене баште. Он поспешује отопљавање јер веће присуство одређених гасова у атмосфери, посебно угљен-диоксида, спречава отицање топлоте кроз атмосферу.

Топљење – све брже

На повећање нивоа мора може да утиче само онај лед који је још на копну. Пратећи отапање леда на Гренланду, стручњаци су 2000. године изнели забрињавајуће предвиђање да ће до краја века висина светских мора и океана да се повећа за један метар. Међутим, испоставило се да је топљење леда још брже и веће од предвиђеног и да би океани могли да порасту за целих шест метара! Откривен је и узрок. Ледници на Гренланду не само да се отапају, већ и клизе у воду Атлантског океана – „подмазани” водом која кроз пукотине понире с површине и подвлачи се под њих. А, лед се брже отапа у води него на копну.
На Антарктику, случај је нешто другачији. Тамо отопљена вода прави пукотине у леду, а затим се смрзава. Пошто настали лед има већу запремину, као убачени клин ломи леднике, који се обрушавају у воду. Тако је врло брзо с лица Земље нестао огромни глечер „Ларсен Б”, стар преко десет хиљада година. Уколико би се отопио сав лед на Антарктику, ниво светских мора подигао би се за невероватних 45 метара! Ако се томе дода и отапање пермафроста, вечито залеђеног земљишта на северној полулопти, последице би биле још много горе. Велики делови копна нашли би се под водом, а око две трећине светског становништва живи у приобалном подручју.
Постоји још чинилаца који утичу на опште отопљавање. На пример, такозвани албедо ефекат – количина Сунчеве светлости која се одбије у зависности од светлине (белине) Земљине површине. За одбијање Сунчевог зрачења битна је бројност облака, али и величина површине под ледом и снегом. Пошто се ледене капе непрестано смањују и количина одбијене светлости биће све мања, па ће температура на Земљи да расте. Пораст средње температуре непобитно утиче на климу. Повећано испаравање океанских вода подиже све већу количину енергије у атмосферу. Зато је све више непогода, разорних оркана, поплава – али и суша и пожара.
На све чиниоце који подстичу опште отопљавање, не можемо да утичемо. Али, на гасове с ефектом стаклене баште – можемо. Уколико већ није прекорачена граница кад ова појава постаје неповратна. Најбољи доказ како можемо с успехом да делујемо је случај с превеликим садржајем олова у ваздуху. Избацивши олово из бензина вратили смо његов садржај на уобичајену вредност. Сада је угљен-диоксид на реду.