Краљ Милан и српско-бугарски рат

„У овај рат ишли смо као сељаци на свадбу”, сведочио је Живојин Мишић, тада поручник у батаљону. А први српски краљ после Немањића „спремао је догађаје у највећој тајности, као једно позоришно изненађење које ће задивити свет”. И онда се, након пораза код Сливнице, дао у бег...

У рано, хладно јутро 10. новембра 1885. године на новоизграђену београдску железничку станицу стигао је воз из Ниша. Био је теретни, од оних у којима се у то доба превозила војска неколико месеци раније мобилисана ка турско-бугарској граници. Тек изграђена пруга Београд-Ниш већ је служила за потребе рата. Воз је био пун рањеника повређених након битке с Бугарима, њих око 500. Иако су од Ниша путовали 16 сати, непревијене и готово полумртве несрећнике, који током целог пута нису добили ни чашу воде, на станици нико није дочекао, јер о њиховом доласку нико није ни био обавештен. Београд, још потпуно збуњен и у неверици након првих вести о српском поразу на Сливници, „није био способан да мисли”, како је у сећањима записала краљица Наталија Обреновић. Оставила је слику расула и неспособности који су завладали престоницом и били одраз онога што се дешавало на фронту. Војна команда и део владе, на челу с краљем Миланом, били су негде код Пирота. У целом Београду остала су само четири лекара јер су сви остали били мобилисани.  Рањеници су преживљавали захваљујући помоћи београдског становништва пошто „министарство војно осам дана није могло пронаћи параграф који га овлашћује да спречи умирање рањеника од глади”.  Београдске госпође оставиле су своје куће и децу да би неговале рањенике. Љутита краљица одбрусила је команданту града: „Не чудим се што смо доживели Сливницу кад је магарац као што сте ви могао постати пуковник у нашој војсци!” Ипак, и краљица, као и сви њени суграђани, слутили су да је главни узрочник пораза био главни командант и краљичин муж – краљ Милан.

Тајно с Аустријом

    Кратки српско-бугарски рат 1885. године био је последица политичких и међународних игара и интрига након Берлинског конгреса од 1878. године. Дуготрајни српски савезник и заштитник, Русија, након ратова 1875-1876. године, Санстефанским уговором показала је да интересе Србије сматра другоразредним. Словенска царевина се, у првом реду, борила за стварање Велике Бугарске. Кнез Милан, који је у то доба имао 24 године, био је дубоко погођен држањем Русије. Иако до тада русофил, младалачким полетом окренуо се супарничкој страни – Аустрији. Још на самом Берлинском конгресу српски представник (Јован Ристић), у циљу спасавања ослобођених српских крајева (Пирота и околине), морао је да се обавеже да ће Србија с Аустријом закључити трговински споразум, као и да ће у року од три године изградити пругу до турске границе. Ово је, на дужи рок, требало да послужи српском напретку, али је у то време цео споразум виђен као начин да се мала Србија презадужи и да што више потпадне под зависност аустријске привреде. Кнез Милан је крај моста на Мокролушкој речици до Топчидерског пута (то јест код данашњег моста Газела), 3. јула 1881. године сребрним будаком ударио темељ за изградњу пруге Београд-Ниш, отворене након три године, 23. августа 1884.

Бранислав Нушић (десно) као каплар у српско-бугарском рату 1886. године (из збирке Музеја позоришне уметности)

    Милан је био искрено убеђен да Србија мора блиско да сарађује с Аустријом све док Русија подржава Бугарску. Иако млад, Милан је имао оштроумне и брзе политичке процене које су му омогућавале да се добро сналази у међународној дипломатији.  Политика Балканског савеза коју је некада спроводио кнез Михаило била је, као последица сплетки великих сила и нараслог балканског национализма, мртва. Милан је према црногорском кнезу Николи Петровићу Његошу, као према такмацу за предводника српства, одавно гајио неповерење. За Грчку је налазио да се показала као непоуздан пријатељ у претходним ратовима с Турском. У Бугарској је гледао незаслужено награђеног учесника и будућег противника. „Ја сматрам Велику Бугарску, која би се приближила границама санстефанским, као гроб српског народа”, говорио је кнез аустријском посланику у Београду. Од 1881. године Милан се политички још више везао за Аустроугарску. Тада је закључена такозвана Тајна конвенција, уговор између Аустријског царства и Србије за који је мало ко знао, чак и у самој српској влади. Чланом 2. конвенције (потписане 16. јуна 1881) Србија се обавезала да неће помагати никакве политичке или друге сплетке против Аустроугарске, укључујући подручја која је Аустрија тада држала под окупацијом (Босну и Санџак). Заузврат, Аустрија је прихватила да подржи проглашење Србије за краљевину, као и да помогне у њеном могућем ширењу ка југу. У седмој тачки конвенције писало је „Ако стицајем догађаја... Србија буде у стању да се прошири у правцу својих јужних граница (изузимајући Новопазарски Санџак) Аустро-Угарска се томе неће противити...” С друге стране, Србија се обавезивала да „без претходног споразума са Аустро-Угарском неће преговарати ни закључивати политички уговор с којом другом владом”.    Кад их је Милан обавестио о већ потписаном споразуму, председник владе Милан Пироћанац и министар Милутин Гарашанин понудили су оставке, сматрајући да је Србија прихватала неку врсту вазалног положаја под Аустријом. Пироћанац је ипак повукао оставку након што је из Беча добио тумачење које је донекле ублажавало обавезу зависности српске спољне политике. Већ следеће године, 22. фебруара 1882, Србија је проглашена за краљевину, а аустријски цар Фрањо Јосиф био је први владар који је признао Милана Обреновића ИВ за првог краља модерне Србије.

Чарке око карауле

Дописна карта са репродукцијом слике ''Катанић на Нешковом вису'' коју је 1896. године насликао Петар Раносовић Ранос (из фото-документације Историјског музеја Србије)

    Милан Обреновић родио се 1854. године код Јашија, у данашњој Румунији, на велепоседу оца Милоша, сина Јевремова и синовца кнеза Милоша. Миланова мајка, лепотица Елена Катарџи, потицала је из великашке молдавске породице. Његови родитељи растали су се брзо након његова рођења. Отац му је погинуо кад је Милан имао само седам година. Будући српски краљ одрастао је по страним пансионима, без правог надзора. Издржавање и образовање плаћао му је рођак, кнез Михаило. Мајку је виђао тек повремено. Готово случајно је постао владар кад је напунио четрнаест година, након трагичног убиства кнеза Михаила. „Бојарско дете, живо, бистро, распуштено” (С. Јовановић) развио се у врло интелигентну особу, необичног понашања, врло слабих живаца. Са осамнаест година, 1872. године, Милан је преузео власт, врло рано показујући политичку даровитост, али исто тако и особине манипулатора људима, површног, плаховитог човека, склоног импровизацијама. „Они који су имали да раде са њим, причали су чуда о његовом интересовању за државне послове, о његовом брзом схватању и самосталном суђењу.” (С. Јовановић)
    Милан се 1875. године оженио лепотицом Наталијом Кешко, земљакињом своје мајке, сличног племићког порекла. У почетку, међу младенцима је владала велика љубав која се убрзо претворила у неразумевање, онда у спорове, па у отворену узајамну мржњу. Краљица Наталија овако га описује: „Недовршена природа... интелигентан и лукав, без суштине под блиставом спољашношћу, сумњичаве нарави... слабог карактера, подложан ласкању.” У суштини, иако је волео да се забавља политиком, Милан је власт доживљавао као огроман терет вребајући сваку прилику да је као неку претешку обавезу скине с врата и да се препусти лаком животу. Често је говорио о могућој абдикацији. Краљица Наталија је с огорчењем забележила његове речи да „бити краљ Србије значи такву несрећу да добар отац треба да гледа да свога сина поштеди тога”.
    Владати Србијом тог доба није било једноставно. Војна реформа, која је обухватила стварање стајаће војске и разоружавање оне „народне”, изметнула се у Тимочку буну (1883. године) подстакнуту Радикалном странком, у то време врло револуционарних назора. Буна је угушена у крви (23 погубљена лица) док су радикалске вође на челу с Николом Пашићем побегле у Бугарску. Беше то један од разлога за врло лоше односе између независне краљевине Србије и аутономне кнежевине Бугарске. Други разлог био је погранични спор који се називао „бреговско питање”. Радило се о мањем комаду земље на међудржавној граници код Брегова, на коме се до 1884. године налазила српска караула. Кад је   Тимок променио ток, ова земља нашла се на бугарској страни границе.   Бугари су маја 1884. године силом заузели бреговско имање, на шта је српска влада одговорила прекидом дипломатских односа. Спор између Србије и Бугарске трајао је и 1885. године, кад су ствари постале много драматичније.
    Догађаји након 6. септембра 1885. године одлучујуће су утицали не само на живот краља Милана, него и на повест Балкана. „Пловдивским превратом” бугарски устаници прогласили су уједињење кнежевине Бугарске с Источном Румелијом – јужним делом земље који је Берлински конгрес оставио под ближом управом цариградске Порте. Краљ Милан, који се тада налазио у бањи у Аустрији, био је ван себе. За њега је уједињење Бугарске, која је тако постала двоструко већа од Србије, било само први корак ка обнови идеје о стварању „санстефанске Бугарске”, која би обухватила и Македонију. Тиме би, након што је Аустроугарска окупацијом Босне и Санџака затворила наде Србије за ширење на запад, српска држава била потпуно окружена и спречена да се прошири у своје историјске и националне границе. У Бечу, где је одјурио право из бање, Милан је објашњавао да Србија не може да дозволи да кршењем одредби Берлинског конгреса дође до поремећаја равнотеже на Балкану. Тражио је „отштету” за Србију, што су му Аустријанци обећали, али резултата није било. Већ 9. септембра 1885. српска војска стављена је у ванредно стање, а у Нишу је за 19. септембар сазвана Народна скупштина. Рат је био на прагу. Краљица Наталија, која није била без политичких склоности, овако је описала ставове дипломатских представника у Београду: „Руси су били изван себе и сматрали да Срби лакомислено доводе у опасност велику словенску идеју. Французи су се узмували у празно. Енглези су били наклоњени Бугарима јер су видели добар начин да их одвоје од Руса... Немци су били бесни... Што се тиче Аустријанаца, они су желели да ми уђемо у рат... али су се правили да нас одвраћају.”

Запаљиви говор испод балдахина

Поручник Живојин Мишић

    Ниш је у то доба још био оријентална чаршија на чијим су уским, кривудавим уличицама могле да се сретну у зареве или у чадоре умотане буле. Град се ипак брзо развијао у модерну европску варош за коју су неки предлагали да постане нова престоница Србије. Заседање Народне скупштине 21. септембра 1885. године било је посебно свечано, јер су сви очекивали значајне одлуке. Владан Ђорђевић, тада шеф војног санитета (каснији председник српске владе), записао је утиске о Скупштини: „Поред црног фрака, иде бела џока од пиротског сукна, поред чиновничке реденгноте иде гуњац са опанцима, поред професора филозофије или права иде механџија...” Краљ, у ђенералској униформи, с лентом Белог орла и окићен звездама свих европских држава, одржао је говор под балдахином од црвене кадифе. На местима на којима су осуђивана збивања у Бугарској, „сви скупштинари су узвикивали сложним трократним Живео!” Народна скупштина једногласно је усвојила све законе које јој је влада поднела и одобрила трошкове за рат.
    Ипак, у ваздуху је остало да лебди питање које је поставио један гледалац из народа: „Ама ја опет не знам хоћемо ли ми на Бугарску или на Турску?” Чинило се да су једино краљ Милан и његов председник владе М. Гарашанин били начисто шта треба да се ради. Народ, војска, па и већина политичара били су у недоумици. Стојан Новаковић, историчар и првак Напредне странке, питао се: „Откуд су Србија и краљ Милан били чувари Берлинског уговора код живе Русије и Турске и код живих потписника Берлинског уговора? Европа је кнеза бугарског прекорела, али повраћај на status quo није тражила.” Ако је некоме у народу и било до рата, онда се пре очекивао рат с вековним непријатељем – Турском. Рат с Бугарима првенствено је била идеја самог краља подстицаног ратоборним аустријским круговима који су му обезбедили кредите за набавку оружја. Краљ Милан је напад на Бугарску у суштини посматрао као превентивни рат око будућег спорног подручја – Македоније. Али он то никоме није јасно објаснио, нити је земљу и народ припремио. „Милан је мало коме поверавао шта управо намерава; спремао је догађаје у највећој тајности као једно позоришно изненађење које ће задивити свет... Био је не само жедан успеха, него је још хтео да тај успех буде чисто његов...” (С. Јовановић)
Ипак, чекајући међународне прилике за отпочињање напада на Бугарску и стално одлажући почетак, краљ Милан је запоставио важан чинилац за сваки војни подухват: време. Мобилисана војска била је скоро два месеца, од почетка септембра до 2. новембра 1885. године, на граници по све лошијем времену, чекајући наредбу за покрет. У писму супрузи 20. октобра 1885. године, писац Лаза Лазаревић, тада војни лекар, описао је надолазећу хладноћу и чамотињу ишчекивања: „...Стегао мраз, термометар пао под нулу, беле се планине и кровови... Додијало ми, иструлио сам седећи и ништа не радећи, а све мислим шта они веселници (војници) раде у блату и мразу... онај тамо цепти на мразу и стоји као дирек, да се о њега обеси застава наше славе...” За то време, Бугари су имали времена да се припреме за одбрану Софије, која у септембру практично није ни постојала, јер је највећи део бугарске војске био на граници према Турској. И уместо да „прошета” преко границе и заузме бугарску престоницу, како је краљ Милан замислио своју војну пустоловину, код Сливнице га је чекала озбиљна битка.

Капетани против генерала

Краљ Милан за битку није био спреман – ни психички, ни дипломатски, ни финансијски, нити војно. Како каже Слободан Јовановић, историчар и државник, Милан се много више плашио унутрашњег непријатеља (радикалских бунџија), него Бугара, чије је војне могућности потпуно потценио. Зато војска није ни била у потпуности мобилисана, а један њен део остао је у позадини да штити владу и престоницу од могуће буне. „Стајаћа војска”, основана тек 1883. године, ушла је у рат а да претходно није одржала ниједне маневре. Војници су добили нове пушке којима нису знали добро да рукују. Муниције није било довољно. Комора је била неорганизована и војници су током две недеље рата стално гладовали. Топови су били стари и лошији од оних бугарских. Штапске мапе нису ваљале. Војвода Живојин Мишић, тада поручник у батаљону, у сећањима пише: „У овај рат ми смо ишли као сељаци на свадбу - без икаквих предострожности.” Ипак, можда је главна тешкоћа била сама команда. Краљ је себе прогласио за главнокомандујућег, удаљивши све виђеније војсковође из ранијих ратова (Белимарковића, Хорватовића...). Његовог министра војске Јована Петровића који је вршио и дужност начелника Генералштаба, С. Новаковић је овако описао: „Човек обичне памети, индолентан... увек сам се чудио како је допро до тако великог положаја.” Петровић је већ показивао и знаке сенилности. „У истом моменту кад што нареди заборави што је наредио.”
Српско-бугарски рат трајао је две недеље, од 2. до 16. новембра 1885. године, али је практично био решен у четири дана, током битке код Сливнице (5–8. новембар), градића који се налази на 22 километра од Софије. Српска војска напредовала је првих неколико дана рата не наилазећи на већи отпор. Међутим, њен напредак био је спор, неодлучан и пружио је Бугарима могућност да ојачају одбрану. Док су српске трупе прелазиле по десет–петнаест километара на дан, бугарске трупе из Румелије усиљеним маршом прелазиле су по 40, а неке и по 60 километара. Бугарска команда тако је успела прво да изједначи, а затим и да по броју војника знатно надмаши српску војску (око 20.000–30.000 војника), иако су још у септембру на граници према Србији имали само 2000 људи! Занимљиво је да је у то време највиши чин у бугарској војсци био – капетан. Наиме, због спора Русије с бугарским кнезом, бугарску војску су неколико месеци раније напустили сви њени високи официри који су били искључиво Руси. Стога је у Бугарској овај рат назван и „ратом капетана против генерала”.
У магловито, кишно јутро петог новембра чекао се српски напад на Сливницу. Али, уместо Срба, први су тог дана напред кренули Бугари и тако одмах стекли преимућство. На левом крилу нападнута је Дунавска дивизија. Вођена је огорчена борба, прса у прса. Дринска дивизија напала је бугарско средиште, без већих резултата. Тадашњи поручник Живојин Мишић приповеда: „Наш батаљон се налазио на првој линији... потиснусмо Бугаре из предњих редова и они се повукоше у један редут, испред нашег фронта... У чети прилични губици. Бугари артиљеријом воде дуел са нашим батеријама. Уз мене мој посилни и два кадровца-ордонанса са трубачем, коме набрекоше вратне жиле позивајући резерву. На фронту магла. Одједном осу пушчана ватра у десни бок моје чете. Погибе ми један ордонанс Подрињац, а каплара куршум удари у порцију на ранцу. Узесмо то зрно и утврдисмо да потиче од наше пушке...”

Штаб не зна где су му дивизије

Писац Лаза Лазаревић војни лекар у време рата

Следећег дана, на прве непроверене гласове да Бугари надиру ка Цариброду, нервозни краљ Милан наредио је да се српски штаб наврат-нанос евакуише ка Пироту. „Већ првог дана битке, Милан је клонуо духом” (С. Јовановић). Краљ је говорио: „Не могу овде остати, нећу да ме Пашић и његови воде везаног кроз Софију.” Команданти дивизија остављени су да се сами сналазе. Док су Бугари нападали једну српску дивизију, оне друге су „стајале и гледале”, јер практично није било команде која обједињава целину. Осми новембар био је најкрвавији. На левом крилу, Дунавска дивизија је потиснута, што је условило померање српског средишта и десног крила. После четири дана борби, српска војска не само да није успела да продре ка Софији, него се повлачила. „Ноћ нас затече у рововима. Ни ми ни Бугари нисмо могли да кренемо ни стопе напред. У 22 стиже наређење да одступамо... Војници су гласно протестовали и гунђали: Па зашто смо се тукли цео дан док смо довде дошли!” (Ж. Мишић) Краљ Милан је „одавао утисак сломљена и растројена човека”. Кад му је Владан Ђорђевић предложио да уместо што седи у Пироту пође ка војсци, краљ је узвикнуо: „Ама, докторе, знате ли ви да мој штаб већ двадесет и четири сата не зна где су му три дивизије?” Осмог новембра Милан је већ био још даље – у Белој Паланки. „Када добих од краља депешу из Беле Паланке, одмах сам видела како бежи далеко од своје војске и крв ми се следи у срцу”, пише краљица Наталија.
Милан је већ говорио о својој одговорности и о абдикацији. Председник владе Гарашанин узео је за задатак да краља приведе к свести и врати у штаб. „Прича се да му је претио да ће га он - Гарашанин - убити ако продужи како је почео.” (Стојан Новаковић, историчар и политичар) Милан је најзад пристао да се с Гарашанином врати у Пирот, али то није много помогло војсци која је стално примала противречна наређења „крени-стани”. „Стално тумарање без икаквог смисла било нам је непријатно. Изјутра хладно с маглом. Прилазећи рововима које смо прошле ноћи напустили, моје патроле су дочекане пешадијском ватром. Управо када сам наредио напад, дојури коњаник с наређењем да се одмах повучемо на положај одакле смо јутрос кренули.” (Ж. Мишић) Бугарска војска и даље је попуњавана трупама које су стизале с југа и по бројности била троструко већа од српских снага. У бици код Нешковог виса забележен је најлепши пример јунаштва са српске стране у овом рату. „Пошто се наша посада већ повукла, капетан Катанић је остао сам са својим батаљоном да се и даље бори. Рањен на пет места од куршума и од бајонета, он се гушао са бугарским војницима који су хтели отети пуковску заставу. Он је савладан али застава је спасена.”
Бугари су 14. новембра прешли српску границу. Следећег дана пао је Пирот. Аустрија ипак није могла да дозволи потпуни слом свог српског штићеника. Дан касније, под претњом аустријског посланика да ће се његова земља умешати у рат као и под притиском осталих сила, Бугарска је прихватила примирје. „Тако се бедно и из тако бедних узрока, из крајње неспреме и невештине, из немара и неискрености свршио рат с Бугарском, заснован у Бечу у глави краља Милана.” (С. Новаковић)

После краја

У Букурешту је 19. фебруара 1886. године потписан уговор о миру који је имао само једну реченицу: „Мир који је прекинут између Краљевине Србије и Кнежевине Бугарске 2. 11. 1885. повраћа се од дана размене ратификација овог уговора.” Иако су обе стране у рату претрпеле сличне губитке (Срби су имали 746 мртвих и 4570 рањених, а Бугари 771 мртвих и 4232 рањена) учинци рата били су сасвим различити. Уједињење Бугарске било је сада запечаћено и крвљу, победама код Сливнице и код Пирота. Раније неповерење између Србије и Бугарске још више се продубило. Ипак, нису баш сви у Бугарској подлегли одушевљењу. Песник Иван Вазов је писао: „Колико бисмо били срећнији да бугарска поезија није певала о једној несрећи, ни да словенска историја није записала такву срамоту.” Радикали и либерали (опозиција) у Србији су са своје стране „сажаљевали што је поводом рада бугарског народа на његовом народном јединству створено очито непријатељство између два народа чији су интереси истоветни.” Осим тога, „добар глас Србије је био упропашћен... У очима Европе ми смо изгубили сваки војни, па тиме и политички значај.” (С. Јовановић) Стојан Новаковић је истицао да је једини позитиван резултат пораза био у томе да се Србија у спољној политици одлучније усмерила ка Македонији.
Аустријски посланик описао је стање невероватне потиштености у којој се налазио краљ Милан. Сматрао га је прегаженим човеком. Међутим, краљ се ипак прибрао и вратио старим политичким играма. Радикали су дошли на власт. Србија је 1888. године добила и нови либералан Устав. У међувремену је бракоразводни спор између краља и краљице династији донео нове скандале. „Милан је Двор претворио у место непрекидне забаве, а свој живот у стални карневал.” (краљица Наталија) Уочи краљеве абдикације Тајна конвенција Србије с Аустријом је, уз неке амандмане, продужена до пунолетства Милановог наследника Александра, то јест до 1. јануара 1895. године. Кад је касније краљ Александар прочитао споразум, узвикнуо је: „Па ово је издаја!” Милан је абдицирао 22. фебруара 1889. године, најзад остварујући своју дуго најављивану намеру. После оставке, краљ Милан се понашао тако раздрагано као да се ослободио неког великог терета. Било му је тек тридесет пет година.