3320 25. 9. 2015.
Писали сте
ПИКАСО И „ЦРНА МАЛА КУТИЈА” Чула сам да се једна део стваралаштва чувеног сликара Пабла Пикаса назива фотореализам па те молим да нешто напишеш о томе.
ГОРДАНА
Чајетина
Између две стваралачке фазе, реализма и кубизма, славни шпански сликар Пабло Руиз Пикасо (1881–1973) упознао је и фотографију. То се догодило између 1901. и 1916. године. Тада је страсно заволео „малу црну кутију” и једном приликом изјавио: „Открио сам фотографију, сада могу и да се убијем, јер више немам шта да научим”. Пикасо је користио фотографију као припремни део за своје слике и у том смислу усредсређивао се на три главне теме: аутопортрет, портрет и поглед на сликарски атеље. Фотографија код њега представља документ али и студије Пикасових будућих слика и цртежа јер су сви кубистички предмети на њима уредно положени као модели: гитаре, луле и флаше. Овај део Пикасовог стваралаштва зато је и добио назив фотореализам или фаза фотодокументације.
САМОЛЕПЉИВИ ЗАВОЈСваки пут кад се повредим, посечем или одерем кожу и на болно место ставим ханзапласт, запитам се коме треба да захвалим на овом корисном и спасоносном изуму.
ВОЈИСЛАВ, Гроцка
Ханзапласт, лепљива трачица на којој је стерилна газа често напуњена неким антибиотским средством, представља прву помоћ код мањег повређивања, рецимо приликом сечења, бријања или задобијања огреботине или одеротине. Надасве користан и лак за коришћење, малих размера али разних облика, присутан је готово у свакој кући, ташни, џепу. 
Изумљен је двадесетих година прошлог века. За то је заслужан Американац Ерл Дикинсон, запослен у фармацеутској кући „Џонсон и Џонсон” који је за своју супругу, која је често у кухињи повређивала прсте руку припремајући оброке, 1920. године направио „лепљиви завој” и то тако што је на посекотину, односно опекотину, јер то су биле најчешће повреде, ставио парче фластера на којој је био залепљен комадић газе. Уместо да цела шака буде завијена, самим тим неупотребљива за рад, тако је само повређено место било заштићено. Госпођа Диксон је потом и сама, када би се повредила, лепила овакве траке по ранама и тако их штитила од даљег повређивања, али и могуће инфекције. Свој изум Ерл Дикинсон убрзо је пријавио претпостављенима и почела је производња самолепљивог фластера са стерилном газом у средини који прекрива рану.
Недуго затим и друге фармацеутске куће кренуле су да производе ханзапласте. Мали, самолепљиви завој за заштиту мањих рана веома брзо је постао омиљен, јер се лакше и једноставније користио од фластера. Било је довољно само одлепити заштитну хартију и залепити ханзапласт на повређено место. У новије време фластери се не користе само као заштита приликом повреда, већ имају и друга, лековита својства.
ЧУДО ИЗ МОРСКИХ ДУБИНАЗанима ме да ли постоје ракови без оклопа?
ДАНА
Тител
У морским дубинама налазе се станишта најчуднијих представникаживотињског света. Међу таква необична морска бића сврстава се и једна врста ракова званих амфиподи који немају уобичајени оклоп. Тело ових морских зглавкара бочно је спљоштено и у дужину не прелази два центиметра. Предњи део тела им је од осам зглавака од којих је први срастао с главом. Остали зглавци су слободни и на свакоме је израстао по пар једноставних, ногу.
ПРАШИНА КОЈА ЛЕБДИСазнао сам да на Месецу прашина стално лебди изнад тла па вас молим да нешто напишете о томе.
ТОМА
Алибунар
Један слој Месечеве прашине лебди на висини од неколико десетина центиметара изнад тла јер су честице лебдећег слоја и честице тла позитивно наелектрисане па се електростатички одбијају. Ово одбијање уравнотежава се гравитационим привлачењем и тако настаје занимљива појава – прашина која лебди. Намеће се питање каква је то прашина на Месецу и како њени горњи слојеви постају наелектрисани. Месец је прекривен слојем прашине дебљине неколико центиметара (такозвани реголит) који је настао због бројних удара метеорите о његово тло. Рачуна се да на целом Месецу има око три билиона (3.000.000.000.000) кратера пречника већег од једног метра. При сваком удару појављује се кратер и развејане честице постепено стварају слој прашине. 
Истовремено, до Месеца допире јако Сунчево ултраљубичасто зрачење које електроне „откида” од честица прашине (јонизује их) и ствара два позитивно нелеектрисана слоја (прашине и тла) који се одбијају. Ова необична појава добијена је и на Земљи, у Лабораторији за атмосферу и космичку физику Универзитета у Колораду (Болдер). Најлепша потврда да лебдећа прашина на Месецу заиста постоји јесу снимци које су седамдесетих година прошлог века направили амерички астронаути док су, у оквиру програма „Аполо”, боравили на Земљином природном пратиоцу.
