3320 25. 9. 2015.
Писали сте
ПОСТИМ, НЕ ГОСТИМ!Занима ме ко је измислио дијете?
АНА
Гроцка
Слободно може да се каже да су дијете створиле појединевероисповести. Тако, јеврејска вера каже да из заклане животиње мора да истекне сва крв „која припада Богу”. По Мојсијевом законику, Тори, забрањено је мешати месо са млечним производима. Може да се једе животињско месо али само биљоједа са копитама. Такође морају да се избегавају и копнене животиње с крљуштима. Код хришћана је широкогрудије: све што је бог створио добро је, па и употребљиво за јело, укључујући ту и змије,
упркос рђавом гласу који их прати. Дани поста, кад се не једе ништа животињско што је „мрсно”, представљају време када верник изражава покорност богу, али и прилику да се искупи за претеривање у јелу. Ислам својим верницима забрањује свињетину можда из страха од заразе (трихинелоза) или зато што је настао у топлим крајевима Блиског истока где свиње тешко успевају.
ПАЗИ, НЕ ГАЗИ!Молим вас да ми одговорите да ли код животиња постоје нека
правила понашања?
СТОЛЕ
Голубац
Научници су утврдили да се многе животиње, ради очувања стада, групе или чопора, заштите младих, контроле парења и доношења потомства на свет, придржавају одређених правила која им је природа наметнула. Тако, рецимо, ретко ће која животиња убити неког од припадника своје врсте; мужјак лисице увек се пари с једном истом женком, због чега немају много потомака; кад дивљем гусану угине женка он до краја живота остаје удовац, али и дивља гуска по губитку мужјака више не тражи брачног друга. Међу неким животињама постоје строга правила и у погледу крађе.
На пример, када мошусна лисица својим посебним мирисом обележи залихе хране, нико из њене врсте неће ни да покуша да то украде, а то исто важи и за веверице. Младе који не слушају своју мајку одмах стиже заслужена казна. Мечка, кад је мече не послуша, одмах је спремна да га испраши по туру. Преријски пси и вране одржавају права суђења непослушним члановима своје врсте – цела група окружи оптуженога па га после подужег „већања” ослобађа или кажњава прогонством из групе. Прогонство је, иначе, честа казна за непослушне у животињском свету. Тако силеџије међу слоновима, намћорасте носороге и горопадне гориле терају у изгнанство остали припадници њихове групе.
МОЋ ПРЕДАКАЧуо сам да неке рибе још нису откриле канал Ламанш, па ме занима да ли је то тачно?
Небојша
Кучево
Тачно је. Према налазима британских ихтиолога, научника који се баве проучавањем риба, многе рибље врсте још нису откриле Ламанш, морски канал који раздваја Јужну Енглеску и Северну Француску. До овог закључка они су дошли на основу проучавања великих сеоба риба које се редовно, сваке године, одигравају између Атлантског океана и Северног мора. Том приликом многе рибље врсте и даље путују дужим путем – поред западне обале Ирске, па око северног рта Шкотске и, најзад, дуж источне обале Енглеске. Ово доказује да се многе рибе још држе инстинкта давних предака који су тим, заобилазним путем ишли зато што канал Ламанш све до пре 10.000 година није постојао. Британско острво је пре тога дуго било спојено са европским копном, односно представљало је његов саставни део.
СМЕХ КАО ЦВРКУТБаш ме занима да ли се животиње смеју. Да ли је за неке научно доказано да се смеју?
ВАЛЕ
Земун
Највероватније се смеју, бар што се примата тиче. Бонобо, гориле, шимпанзе и орангутани очигледно се смеју. Остала научна истраживања доказују да и мишеви припадају оним животињама које умеју да се смеју. Дакле, мишеви, а посебно ако је реч о младим мишићима, испуштају чудне звуке, врло сличне некаквом подврискивању. Звук постаје јасан када доживљавају нешто што им је пријатно. Звукови које тада мишеви испуштају, налик су некаквом цвркуту. То се догађа уколико их неко голица по потиљку. То им очигледно прија. Мишеви који највише подврискују, управо су они који би се најрадије препустили игрању. „Цвркут” престаје истог тренутка када осете мирис мачке или када су гладни. Ваљда тада више немају разлога за смех.
ПЛАВИ БИСЕРПостоји један град у Мароку, за који кажу да је сав у плавим тоновима, а ја не знам о којој се то вароши ради. Да ли можеш да ми помогнеш?
Радознала Тања,
Суботица
Претпостављамо да мислиш на Шефшауен, град од око четрдесет хиљада становника, смештен на обронцима планина Риф, на северозападу Марока. Ова јединствена варош, права посластица за туристе којих овде највише има од априла до јуна, кад је најпријатнија клима, поноси се улицама и зградама које су, у највећем броју, у плавим тоновима. Обичај да се варош облачи у плаво рухо, остао је од тридесетих година прошлог века. Тада се у Шефшауен слило доста јеврејских избеглица који су природним бојама молитвене шалове фарбали у небеске нијансе, као веровање да ће и на тај начин бити ближи Свевишњем. Шефшауен је познат као „плави бисер”.
МЕХУРИЋИ У ШАМПАЊЦУНедавно сам напунио 18 година.
Родитељи су том приликом отворили
шампањац. Приметио сам да у овом
пенушавом пићу има много мехурића
који се стално подижу. Да ли је можда
неко израчунао колико?
РАДЕЗемун
За шампањац се заиста може рећи да је пенушаво пиће. Због мехурића ваздуха, наравно. У једној чаши шампањца постоји, односно, „направи се” – око милион мехурића! Исход овог најновијег прорачуна објављен је недавно у америчком часопису „The Journal od Physical Chemistry”.
УКУСИ СУ РАЗНИ...Занима ме ко је изговорио чувену реченицу која је постала латинска изрека – De gustibus non est disputandum?
МИЋА
Кикинда
Славну реченицу „De gustibus non est disputandum” (О укусима се не расправља), према старогрчком историчару Плутарху, изговорио је Гај Јулије Цезар пред тањиром на којем је била послужена кувана шпаргла преливена маслацем. Све се наводно десило у дому једног угледног човека у данашњем Милану (Италија). Римљани никада нису користили маслац за кување, већ искључиво маслиново уље. Маслац је за њих био „варварска храна”. Тако је Цезар желео да на леп начин изрази незадовољство, примећујући да ипак свако има право да изгради сопствени укус, те да о томе не вреди расправљати. Разуме се, изрека се од тих давних времена до данас није употребљавала како би се изразио само однос према храни, већ према свему осталом – од уметности до политике. Иначе, чувана изрека коришћена је и у многим славним књижевним делима: „Браћа Карамазови” Фјодора Достојевског, драми „Галеб” Антона Чехова , роману „Тристрам Шенди” Лоренса Стерна... 
