3320 25. 9. 2015.
Писали сте
ПАДЗнима ме како се спасавају морнари када са супертанкера падну у море?
НИКОЛА
Костолац
Стари и проверени начин спасавања морнара који су пали у море, показао се као неприкладан у случајевима пада с данашњих супертанкера. Класичним начином спасавања – заустављањем брода и вожњом крмом или скретањем брода на одређену страну и враћањем у противкурс – спасени су многи чланови посада или путници на броду. Међутим, супертанкерима не може тако лако да се маневрише јер су време и преваљени пут, да би се грдосија зауставила, знатно дужи и већи. Брзина, облик, величина, инерција и зауставни ход танкера знатно отежавају маневар спасавања. 
Данас се у таквим случајевима примењује Вилијамсонов маневар који је име добио по америчком официру Џ. А. Вилијамсону који је усавршио начин да највеће бродове америчке ратне флоте брзо окреће у пловидби због насталих промена стања на поморском ратишту. Ту се, у случајевима кад морнар падне у море, кормилом изврши оштар окрет брода на страну са које је он пао, па кад се лађа окрене за 60 степени од свог курса, кормило се окрене у супротну страну тако да се танкер окреће у кругу све мањег полупречника, док се не постави на одговарајући противкурс. При окрету танкер губи првобитну брзину, а у противкурсу подешава брзину која омогућава спуштање чамца за спасавање. Кад је овај маневар правилно изведен, морнар је удаљен од прамца приближно за дужину пречника окрета брода. У повољним условима овај маневар сигурно доводи прамац танкера до места пада морнара. Познат је случај када је супертанкер „Бритиш експлорер”, примењујући Вилијамсонов маневар, у мрклој ноћи из мора извадио палог члана посаде на неколико метара од прамца брода.
СПАСИЛАЦЧула сам да је бубамара корисна бубица, али не знам зашто, па вас молим да ми то разјасните.
СВЕТЛАНА
Батајница
Бубамара је најбоље биолошко оружје против биљних ваши и других штетних инсеката. Њен апетит заиста је огроман: у току само једног дана она може да поједе између педесет и сто биљних ваши. И њене неугледне ларве велике су прождрљивице. У нашим баштама и парковима, на ливадама и шумама, најчешће наилазимо на црвене бубамаре с црним тачкицама, док су жуте и црне неупоредиво ређе. 
У читавом свету, тврде стручњаци, има више од 4500 врста бубамара, мада се од њих у Европи срећу само 72. Поред оних које најчешће срећемо, има их и црвених са белим и црних са црвеним тачкицама.
ДЕМОНИ И КОМЕДИЈАНТИМолим вас да ми одговорите шта су зани?
МИЛУН
Бор
Зани су маске врло старог порекла и потичу из народног предања северне Италије и још могу да се виде на карневалским свечаностима. У почетку су представљале демоне земље чије је спољашње обележје црна маска и широка бела одећа. Одмах с настанком комедије дел арте (прва половина 16. века) преузели су улогу слугу. У тим импровизованим представама на отвореној сцени глумци су се трудили да овај лик остане близак њиховој најбројнијој публици – градској сиротињи. Дубоки значај тог лика потиче из његове изворне двосмислености и представља се кроз неутољиву глад, сукобе с господарем, сељачку лукавост, потребу за одмаздом (која никад није коначна). Зани касније замењују, или му се придружују, маске сличног порекла: Арлекин и Пулчинела. Из ових маски је, током 17. и 18. века, проистекла читава галерија драмских ликова.
КАД ЈЕ ПРАШИЛО БЕОГРАДОМ
Занима ме када су у Београду одржане прве аутомобилске трке?
ТОМА
Сопот
Прве аутомобилске трке у Београду одржане су 23. јуна 1923. године на Бањичком пољу, на месту где се данас налази стадион ФК „Рад”. Трке је организовала београдска секција Српског ауто-клуба, основаног две године раније. Стаза је била дугачка око 2500 метара и толико широка да су упоредо могла да возе три аутомобила. Трке је пратио краљ Александар који је, као и осталих 20000 гледалаца, могао да ужива у до тада невиђеном спортском надметању. Одржане су укупно четири трке. У првој, дужине 15 километара, учествовала су четири такмичара а победио је Милорад Савић у аутомобилу марке „пух”. После ове одржана је мотоциклистичка трка која је вожена 25 километара уз учешће 12 мотоциклиста. 
Највеће занимање владало је за трећу трку која је организована у укупној у дужини од 50 километара, са шест такмичара из целе тадашње краљевине СХС. Највећи фаворит, један од оснивача Српског ауто-клуба, Радован Саватић брзо је избио на чело трке и убедљиво водио. У 18. кругу отпала му је гума са једног точка, али је он ипак успео да први прође кроз циљ. Други је био Петар Бикар, са заостатком од два минута и три секунде, али је званично проглашен за победника јер је Савић дисквалификован због губитка једне гуме. Последња је била такозвана рекордна трка, дужине пет километара, у којој је победник одређен на основу највеће брзине према запремини мотора.
