3320 25. 9. 2015.
Pisali ste
ГЛАВА ИЛИ ПИСМО?Драги „Забавниче”, моје расправе са старијом сестром често се заврше бацањем новчића. Али некако се готово увек догоди да изгубим! Занима ме да ли постоји неки начин „варања” - бацања новчића тако да падне баш на одређену страну или су шансе увек педесет према педесет?
ОГИ
Минићево
Питање вероватноће занима многе математичаре. Иако ће многи претпоставити да су шансе да новчић по приземљењу покаже једну од својих страна једнаке, једно истраживање спроведено на универзитету у Стенфорду оповргава ову теорију. Када бацамо новчић, често ће се догодити да се он у ваздуху ни не окрене, већ да само полети и спусти се како је већ био постављен. Исто тако, како је показало истраживање које је пратило хиљаде бачених новчића, чешће ће се догодити да се новчић преврне два пута него једном - што ће донети победу такмичару који је одабрао горњу страну кованице. Дакле, једини трик који је твоја сестра могла да примени било је окретање новчића на страну коју је она одабрала. Међутим, с обзиром на то да је та страна у предности са свега 51:49 посто, пре ће бити да је једноставно имала више среће. Занимљиво је и то да је пре извесног времена градоначелник Сан Теодора на Филипинима одабран управо бацањем новчића. Како су двојица кандидата имала исти број гласова, филипински закон дозволио је да о судбини града одлучује кованица, што им је пошло за руком из другог покушаја јер је први опет био - нерешен.
АЛБИНО ОКОС обзиром на то да је црвена боја очију тако честа код зечева, запитао сам се - да ли постоје такви случајеви и у људском свету? Поздрав!
ФИЛИП
Горњи Милановац
Црвена боја очију, добијена по рођењу а не као последица заразе или обољења ока, веома је ретка али заправо - постоји. Очи особа са албинизмом, услед недостатка меланина, могу варирати од светло плаве и сиве па све до нијанси љубичасте, па и црвене, под одређеним светлом. Дешава се и то да су очи заиста црвене, а боја коју видимо је, заправо, сплет капилара који не штити слој меланина који иначе видимо као смеђу, зелену или плаву шареницу, зависно од његове количине. Постоје и веома ретки случајеви 
црвенооких особа којима је присуство меланина у осталим деловима тела сасвим уобичајено, и таквих је у свету тек двадесетак. Овакав, окуларни албинизам углавном иде под руку са великом осетљивошћу вида и фото-сензитивношћу. У недостатку заштитника меланина, мрежњача прима више светлости те постоји и повећани ризик од оштећења вида. Из истог разлога, уколико се фотографишемо и притом укључимо блиц, већа је вероватноћа да се појави ефекат црвених очију ако је њихова природна боја - светла.
КАД КОМПОНУЈУ ЧВОРАК И МОЦАРТ Занима ме које животиње певају слично људима?
ЈОВАН из Земуна
„Песме” (грбавих) китова у погледу ритмике сагласне су контрапункту у симфонијској музици. Китови, као и људи, у својим „песмама” користе рефрене и варијације на једноставне мелодије како би продужили њихово трајање и мелодију учинили звучно богатијом. Ово је један од закључака америчких научника који су упоредили „песме” људи, китова и птица, за које се од раније зна да су се „наоружале” практично свим људским ритмичким изумима. Познато је да је Моцарт компоновао једну песму у целости засновану на мелодији коју „пева” чворак. 
Поменуто истраживање показало је да су птице и китови, баш као и људи, способни да запамте и преобразе музичке фрагменте, те да их предају другим припадницима своје врсте, што се преноси с покољења на покољење. Све то је, сматрају научници, још један од доказа да је музика много старија од речи, али и потврда да су птице, китови и људи на неком од ранијих ступњева еволуције имали неког заједничког, „музикалног” претка.
БЕСМРТНИ ЗЕМЉАНИНОмиљени „Забавниче”, молим те да сазнаш која је животињска врста на Земљи најдуговечнија. И да ли на свету постоји било какав бесмртни организам?
НАТА
Доње Зуниче
Драга Нато, одговор на твоје питање вероватно би требало да стоји у нашој рубрици „Веровали или не” – да, бесмртни Земљанин постоји! И то не било какав – ради се о посебној врсти медузе, сићушној Turritopsis nutricula. Ова животињица, пореклом из карипских вода, рашила је своје станиште на сва тропска мора. Пречник ове медузе износи око пет милиметара, а увеличана помоћу одговарајуће технологије изгледа попут сваке друге медузе. Ова, међутим, крије тајну вечног живота. Њен животни циклус тече уобичајено док не достигне полну зрелост и не почне размножавање. Након тога, бесмртна медуза се, поступком такозване трансдиференцијације ћелија, постепено враћа у стадијум полипа и круг креће испочетка. Чаролија лежи у томе што је ова животиња у могућности да циклус прође бесконачно пута – што је чини јединим бесмртним бићем на планети Земљи.Ако говоримо о животињама које, ипак, доживе позне године, па и смрт, највећи број поколења дочекаће антарктички морски сунђер. Становник најхладнијег мора на свету споро расте те су његове развојне фазе развучене тако да може да поживи и један и по миленијум.
СМАРАГД ЗА УГОДНУ ГЛАДИЈАТОРСКУ БОРБУКада су људи почели да носе наочари за сунце? Ко их је измислио?
БОБАН
Београд
Најстарије претече наочара за сунце користили су древни ескимски народи, који су из очитих разлога за њима имали и највеће потребе – кости животиња са ситним рупама кроз које би гледали при прејаком сунцу које им је тако слабило вид и отежавало лов и бављење осталим пословима. Исто тако постоји тврдња да је римски император Нерон често посматрао гладијаторске борбе кроз комаде смарагда, из истог разлога. Први материјални докази са којима се са сигурношћу може повезати постојање првих наочара за сунце потичу из дванаестог века. У Кини су тада у ову сврху коришћени комади кварца, уоквирени примитивним рамом који су се држали на носу. Почетком двадесетог века „штитови од светлости” ушли су у ширу употребу, и то, верује се – у Холивуду, чији су глумци имали преке потребе за некаквом врстом заштите очију од прејаких лампи рефлектора током вишесатних снимања. Тридесетих 
година прошлог века амерички научник Едвин Х. Ленд проналази филтер ултраљубичастих зрака који примењује на сочивима, када почиње масовна продаја модерних наочара за сунце. Убрзо затим, оне су од средства за здравствену заштиту прерасле у незаобилазан модни детаљ – постоје забелешке да је 1937. године у Сједињеним Америчким Државама продато око двадесет милиона комада.
