3320 25. 9. 2015.
Писали сте
СЛАТКА ЕНГЛЕСКА ЧОРБАПриметила сам да домаћи произвођачи сладоледа овог лета праве сладолед „zuppa inglese”, па ме занима какав је то сладолед јер никада раније нисам чула за њега.
МИЛИЦА
Бочар
„Zuppa inglese” је италијански кремасти колач који се једе кашиком. Реч је о древној посластици. Први рецепти „енглеске чорбе”, како би у преводу гласио назив овог колача, појавили су се у Парми, Болоњи и Модени, крајем 17. и почетком 18. века. Колач се састоји из два дела: пишкота, односно танког слоја патишпања преливеног ликерима (најчешће је то ликер алкермес кога још називају ликером Медичија и чији састојци су каранфилић, цимет и кардамом) и крема од павлаке и жуманаца. Претпоставља се да првобитни рецепт потиче с двора енглеске краљице Елизабете (1533–1603), те да је доњи део био натапан слатким вином, а преко тога био је дебљи слој од умућене павлаке или куване павлаке. Неки извори, пак, тврде да је рецепт за прављење „енглеске чорбе” на Апенинско полуострво у 18. веку донела извесна Тосканка која је годинама била у служби енглеских племића.
Будући да је колач веома познат у Италији, тако је у овој земљи познатој по одличном сладоледу настала и ледена посластица који се прави од млека, слатке павлаке, шећера, жуманаца, пишкота и ликера. Ни у рецепту за посластицу, ни за сладолед, за припрему крема није потребно у њега стављати брашно. Заправо, то је забрањено! Сладолед најчешће преливају сирупом од воћа или топљеном чоколадом.
КОЛИКО КОРИСТИМОМОЗАК?
Занима ме о чему би људи размишљали када би користили сто посто свог мозга. Какве би животне активности имали? И да ли је уопште истина да га човек користи само десет одсто?
ИВА
КИКИНДА
Драга Ива, када би користила сто одсто мозга, размишљала би управо о ономе о чему размишљаш у овом тренутку. Да је десетина мозга све што нам је потребно за нормалан живот, онда осталих девет десетина вероватно не би ни постојало. Мождане функције и рецептори распоређени су по целој површини мозга и свака има улогу која нам омогућава наизглед сасвим једноставне радње – каква је, рецимо, кување кафе или њено испијање. Када би овај мит био истинит, не бисмо морали да бринемо око срчаних или можданих удара. У стварности, довољно је да се само један проценат мозга оштети и тако нам ускрати да се служимо телом онако како смо навикли. Истина је, међутим, да не користимо све могућности које нам мозак пружа у сваком тренутку – али врло је вероватно да то и не желимо. Уколико, на пример, читамо књигу, нећемо желети да истовремено играмо фудбал, слушамо гласну музику и решавамо математички задатак. Овај нашироко распрострањен мит вероватно је произашао из погрешних тумачења научних радова насталих крајем 19. и почетком 20. века, од када га је популарна култура ширила путем романа и филмова. Тако је могуће да је легенда о коришћењу десетине мозга постала општеприхваћена само из радозналости и слатке замисли о томе шта бисмо све могли када бисмо „укључили” и преосталих деведесет посто.
Ипак, парапсихолошке појаве попут телекинезе или телепатије наводе нас да се запитамо због чега само ретки имају такве могућности. Одговор је – тренинг. Усклађеност и учестало понављање одређеног задатка могу да утичу на то да наш мозак постане стручњак за неки задатак који нам се испрва чини готово несавладивим. У том смислу можемо да кажемо да не користимо баш увек сто одсто свог можданог резервоара. Оно што мучи научнике јесте и загонетка о вези неурона из различитих делова мозга и глијалних ћелија који удруженим снагама стварају нашу свест. Она и данас остаје мистерија за човечанство. Зато можемо да закључимо да никако није истина да користимо само десет одсто мозга, али да смо, по свему судећи, разумели само десет одсто његовог начина рада.
ПАМЕТНА ПЛАВУШАЧуо сам да су Мерилин Монро неоправдано прогласили „глупом плавушом”, а да је она заправо била веома интелигентна жена. Шта је права истина?
ДУШКО
из Медака
Захваљујући филмовима и улогама које су се више заснивале на њеном изгледу него глуми, Мерилин Монро (1926–1962) углавном је важила за „глупу плавушу” иако јој је коефицијент интелигенције био 168 (просек је око 100, а људи с више од 150 сматрају се изузетно даровитим). Вероватно многима није познато да је ова славна глумица, рођена као Норма Џин Бејкер, још као млада уживала у читању класика, попут Лава Толстоја, Џона Милтона, писала је и читала поезију, посебно је волела Волта Витмана. Препуштала се Лудвигу ван Бетовену и другим великанима класичне музике, ишла на предавања о књижевности, озбиљно схватала студије глуме. Иако је имала „паметну” главу, остаће упамћена по божанском телу те не чуди што су је 1999. године, у два часописа „Пипл” и „Плејбој”, прогласили најсексепилнијом женом 20. века.
ВАЈАР, ЗЛАТАР, ПИСАЦ, РАЗБОЈНИК...
Чуо сам да је чувени ренесансни скулптор Бенвенуто Челини био и писац па ме занима каква је дела писао.
ГАЛЕ
Слатина
Фирентински вајар и златар Бенвенуто Челини још као дечак почео је да учи златарски занат. Међутим, био је врло преке нарави и први сачувани записи о њему говоре о тучњавама у којима је учествовао од 1516. године – најчешће у Болоњи. Пут га потом води у Рим где је водио (најблаже речено) пустоловни живот. По свој прилици, починио је два убиства и доспео у тамницу одакле је спектакуларно побегао. Онда је сазрео и посветио се уметности. Био је у служби Франсоа I, краља Француске на чијем се двору бавио вајарством и био златар. По поруџбини Медичија израдио је чувени бронзани Персејев кип. Као писац био је потпуно самоук, тако да је његов стил одударао од књижевног стила 16. века. Писао је песме и расправе о златарској и вајарској вештини (Trattato dell'oreficeria, Trattato della scultura). Осим тога, 1558. године, написао је и аутобиографију – „Vita” – али је књига објављена тек 1728. године. Какав је Челини био писац? Величао је себе преко сваке мере, библијским тоновима описујући своје рођење и догађаје из живота, као пут чудеса. Најважнијим делом његове аутобиографије сматра се повест о томе како је заправо настао и како је изливен Персејев кип. Уздижући сопствену уметност и истичући себе као посебног човека, описао је живот као борбу с окрутном судбином. Аутобиографију Бенвенута Челинија 1951. године превео је песник Тин Ујевић, а потом и Југана Стојановић.
ЛАБУДОВА ПЕСМАОткуд и откад да се последњи тренуци некога и нечега често називају лабудовом песмом? Каква је то уистину песма?
ЗОРИЦА
Суботица
Израз лабудова песма веома је стар. Како пише у драгоценој књизи Милана Шипке „Зашто се каже?”, издање новосадског „Прометеја”, познавали су га још стари Грци и Римљани који су веровали да лабудови пред смрт испуштају гласове који подсећају на лепу песму-тужбалицу. По неким митовима, сви се лабудови, кад осете да им се ближи крај, враћају на реку Меандар у Малој Азији да ту отпевају последњу песму.А да веровања о пресмртној песми лабуда, преточена у леп и сликовит израз, нису без основа, посведочио је и велики немачки природњак Алфред Едмунд Брем (1829–1884). У познатом делу „Живот животиња” записао је, поред осталог, и ово:
„Све што се говори о песми умирућег лабуда нису измишљотине, јер последњи уздаси смртно рањеног лабуда извијају се у виду певајуће мелодије... Правим певачем умирући лабуд не може се сматрати, али његов последњи уздах толико је мелодичан, као и сваки други који он производи...”
ЋУПРИЈА НА ТРЕБИШЊИЦИОвог лета сам на путу за Боку Которску прошао кроз прелепо Требиње, где ме је, поред осталог, посебно задивио мост који зову Арсланагића мост. Можеш ли нешто више да ми кажеш о њему?
СТЕВИЦА
Ваљево
Поред ћуприје на Дрини, односно у Вишеграду, Козије ћуприје у Сарајеву, Везировог моста у Подгорици и Моста на Жепи, велики везир Мехмед-паша Соколовић (1505–1579), наше горе лист, ктитор је и велелепног моста у Требињи, на реци Требишњици.Према до сада проученим историјским изворима, изградња овог моста веже се за 1573/1574. годину. Не постоји поуздан податак о главном градитељу, али по стилу градње мост се приписује неком од ученика чувеног Мимар Синана, пројектанта ћуприје у Вишеграду. Време, пак, указује и на могућност учешћа гласовитог Мимар Хајрудина у изградњи моста преко Требишњице, с обзиром на то да је тада овај архитекта назван „Микеланђело Истока” радио на Старом мосту у Мостару. Непобитни су, међутим, докази о учешћу чувених дубровачких мајстора у његовој изградњи од чувеног билећког камена. Има, разуме се, и других (историјских) прича око градње ове ћуприје у Требињу, али то би захтевало прилично простора.
Важно је овде истаћи да се од времена изградње, називао Велики мост, Требињски мост или Мост код требињског манастира (манастир Добрићево). Када су 1687. године Млечани заузели Херцег Нови, истеравши Турке, муслиманско становништво се повлачи ка унутрашњости Херцеговине и Требињу. Сматра се да је међу њима био и Арслан-ага, који је од султана добио допуштење да он и његови наследници наплаћују мостарину. Тако је мост добио једно од својих познатијих имена, а недуго затим и стражарницу. Арсланагића мост назива се још и Перовића мост, због веровања да су Арсланагићи исламизовани део братства Перовића.
Занимљиво је да се мост данас не налази тамо где је првобитно и подигнут. Наиме, због хидроакумулације Горица, потопљен је 1965. и под водом самовао око годину дана. Стручњаци из читаве тадашње Југославије окупили су се у мисији спасавања и одлучено је да се измести пет километара низводно, а демонтажа је извршена „камен по камен”. Сваки блок обележен је и поређан на оближњу ливаду где је туговао неколико година. Све до 1970–1972. године када је потпуно рестауриран и у истом, пређашњем и данашњем облику прекорачио зеленооку Требишњицу.Иначе, дугачак је 92 метра, ширине коловоза од 3,6 m, а висине од 15 метара за време нормалног водостаја. Камену грађу чине три стуба, два велика и пет малих сводова...
