3320 25. 9. 2015.
Писали сте
ПИРАТИ ИЗ БУКЧИНОВЦА
Чуо сам да су некада на војвођанском делу Дунава харали гусари, па те молим да напишеш нешто о њима.
АЛЕКСА
Кучево
Два километра низводно од Апатина налазило се насеље Букчиновац, настало у првој половини 16. века. Ово насеље се временом претворило у гнездо злогласних дунавских гусара па је, на крају, разорено и расељено половином 18. века. У почетку је то био скуп ниских земуница с дрвеним крововима, а становници су се бавили ловом, риболовом и сечом шуме. После повлачења Турака из горњег Подунавља постепено се развијала пловидба реком и на њене обале почињу да пристају бродови, натоварени тканинама, оружјем, оруђем, стоком и житом. Становници Букчиновца, који су раније нападали караване у шумама поред реке, прилагодили су се новим приликама и постали прави речни гусари. У Беч су стално стизале оптужбе против њих, јер су брзим чамцима нападали бродове. Били су окупљани у групе од 20-30 људи, изненада су се појављивали из шуме, опкољавали бродове и заробљавали посаде. Напади су се најчешће дешавали између ушћа Драве и места Батина.
Заповедницима осјечке и бачке тврђаве било је тешко да их ухвате, пошто су гусари из Букчиновца наилазили на мирне људе који најчешће нису ни знали за њихове препаде. Поред тога, имали су добро организовану обавештајну мрежу тако да су се увек на време склањали пред потерама. Тек у 18. веку управник војних добара у Бачкој успео је да им постави заседу и том приликом је ухваћено неколико гусара, кад је и откривено њихово гнездо. Из Беча је стигло наређење да се насеље расели, али су његови становници то одбили. Нису могли да их наговоре ни свештеници па је стигла војска и у колони, дугој двадесетак километара, све становнике Букчиновца иселила далеко од реке.
КАД ЈЕ ПЕРИБИО ПРВИ
Молим вас да напишете нешто о тенисеру Фреду Перију чији је успех из 1936. године од британских играча достигао тек Енди Мареј недавном победом у финалу Вимблдона над Новаком Ђоковићем.
СРЂАН
Лајковац
Енглез Фредерик-Фред Пери (1909-1995) био је изузетан спортиста који је успео да забележи врхунске резултате у стоном тенису и у тенису. У стоном тенису, којим се прво бавио, Пери је 1929. године у Будимпешти постао првак света. Као тенисер, према тадашњем начину рангирања (у раздобљу од 1934. до 1938), пет пута је био најбољи на свету. У историју „белог спорта” уписао се и као први играч који је освојио велики турнир, победивши барем једном на сва четири и данас највећа светска турнира: Отворено првенство Аустралије, Ролан Гарос, Вимблдон и Отворено првенство САД.
МЕРИ ПОПИНС И НЕВИДЉИВЕ ВЕШТИЦЕУ прошлом броју објавили сте вест да је један португалски градић освануо украшен мноштвом разнобојних кишобрана. Сличан призор могао је да се види и у Котору.
Срдачан поздрав
веселе Которанке
Изгледа да је Мери Попинс заиста решила да лута светом и да за собом оставља траг, разнобојне кишобране. У Београду су такође виђени њени „отисци”. Иначе, у Котору је од 1. до 10. јула одржан двадесет први по реду „Которски фестивал позоришта за дјецу”. За десет дана приказано је више од деведесет програма, живописни град орио се од игре, песме, преко хиљаду малишана имало је прилике да се дружи с писцима, љубитељима стрипа, позоришним уметницима из двадесет две земље. У Котор је очигледно свраћала и за собом оставила кишобране Мери Попинс, али занимљиво је да је над градом још неко оставио траг.
КАКООДГОЈИТИ ВРАПЦА
Пре неколико дана на симсу прозора нашао сам голуждравог врапчића који је вероватно испао из гнезда и одлучио сам да га усвојим. Како смо брзо развили дубоку везу, пожелео сам да се посветим спасавању напуштених врабаца и људима скренем пажњу да су ове птице дивне, нежне душе које воле човека. Молим те да ми даш неколико савета како бих знао да се исправно старам о свом новом пријатељу.
Са захвалношћу,
ИЛИЈА РАКАНОВИЋ
Увек је лепо пружити помоћ животињама у невољи! Мада је истина да се врапци често сматрају штеточинама, јасно је да су многима ове мајушне птице прирасле за срце, па су тако постале и симбол нашег главног града. Младунчету врапца пре свега треба топао и удобан „креветић”, као замена за гнездо. Њега можеш да направиш помоћу комадића тканине или суве траве и, рецимо, кутије од маргарина. Битно је да подлога буде благо растресита како би птичица могла да подвије ноге у лежећем положају а да их притом не повреди. Птићима који још нису добили перје пријаће што већа ушушканост, па се немој либити да га и покријеш кад га сместиш у ново „гнездо”. Како врапчић расте, тако ће се смањивати његова потреба за додатним извором топлоте осим сопственог - перја, с обзиром на то да борави у затвореном. 
Уколико наиђеш на напуштеног птића, постоји велика могућност да је дехидрирао. То можеш да провериш тако што ћеш благо уштинути мали вишак коже на његовом врату - ако се при пуштању стиска не врати у првобитан положај, хитно му је потребна течност. Ипак, никада немој ни да покушаваш да му течност убризгаш директно у кљун - постоји велика опасност од дављења. Ако птић још не уме самостално да пије, пробај да га нахраниш ситним комадима хлеба натопљеним благо заслађеном водом или комадићима воћа, као што су грожђе или лубеница. Одрасли врапци углавном се хране зрневљем, али их, тако младе, родитељи хране инсектима. У подавницама риболовачке опреме или пет-шоповима можеш да набавиш сушене црве или храну за мачке чија је основа пилетина. Њу можеш да омекшаш у води и самељеш, нудећи му лоптице ове смесе, помоћу које ће добити довољно беланчевина потребних за развој. Током дана птићи храну морају да добијају на сваких пола сата, а када се појави прво перје, на 45 минута и тако даље како врабац расте. Временом, он ће научити да тражи храну, отварајући кљун, па ће ти то бити јасан знак да је птић гладан. С пуних седам недеља спреман је да једе самостално, из посуде. Са око двадесет дана покушаће први лет, а између петнаесте и тридесете недеље можеш да очекујеш прву песму!
Како ће, након одрастања у стану, врабац бити прилично неспособан да преживи у дивљини, постарај се да му твој дом пружи што више места за слободан лет, јер врабац у кавезу никако није срећан врабац. Саветујемо да за сваку даљу недоумицу питаш ветеринара.
ДВЕСТА ГРАМА ЗАДОВОЉСТВА,
МОЛИМ!
Имам једну недоумицу. Да ли је потреба за слаткишима потреба тела или душе?
ВЛАДИМИР ДАБИЋ
Тешко је дати једноставан одговор на ово питање, јер је узрок жеље за слаткишима лична ствар. Први облик посластице користимо још онда када нас мајка први пут нахрани - мајчино млеко има благо слаткаст укус. Док одрастамо, учимо да су слаткиши оно што нас чека као награда „ако поједемо сав кељ из тањира” или „будемо јунаци код лекара”. За рођендан добијамо торту и чоколаде на поклон, а шарени омоти чоколадица и бомбона смешкају нам се са полица у самопослузи. Тако они, из животне навике, (п)остају предмет толике љубави. Међутим, обичаји и навика нису једини који нас терају да жудимо за слатком храном. Када дођемо у искушење да стрпамо у уста целу чоколаду, заједно са омотом, врло је вероватно да нам недостаје сератонина, који нас смирује и ствара осећај задовољства. Исту жељу може изазвати и недостатак ендорфина, задуженог да нас чини срећним и расположеним. Храна богата шећером прво је што ће наш мозак тражити ако му се учини да је тело заиста гладно. Уз помоћ шећера крвни систем ће добити довољно енергије да се телесна енергија накратко обнови, али ће исто тако брзо и опасти.
Доктор Роберт Ластинг са Универзитета Калифорнија испитивао је утицај који коришћење разноврсне хране има на људски мозак. Дошао је до закључка да поједини састојци које свакодневно једемо (а што се најпре односи на шећер) на исти начин делују на мозак као и никотин, кокаин, канабис, етанол или морфин. Вештачки произведена храна ће, већом и чешћом употребом, изазвати и чешћу потребу организма за новом „дозом” - и изазвати зависност.
Како би доказао ову теорију, Ластинг је извео оглед на животињама. Одређеном броју паса давана је бесконачна количина природне хране, којом се иначе хране ови четвороношци. Животиње би појеле колико им је потребно и заборављале понуђене залихе док опет не огладне. Међутим, када им је понуђена огромна количина чоколадног кекса „ореос”, пси су јели до изнемоглости, све док последња мрвица није полизана с пода. Што би више кекса добијали, више би могли да поједу, а мање пажње би обраћали на редовне оброке.
Многи примерци људске врсте тврде да могу да се поистовете са овим псима, „навученим” на слатко. Преждеравање јабукама тешко да је икада забележено - док сви повремено зажалимо због трећег парчета торте које је непотребно завршило у стомаку.Можемо рећи да је потреба за слаткишима једнако потреба и душе и тела, ако душом сматрамо мале сигнале среће које нам шаљу задовољне залихе сератонина, допамина и ендорфина. Ипак, здраве залихе фруктозе тело може лако да добије помоћу свежег, а нарочито сувог воћа, које је пуно природног шећера. Али која још душа плаче за сувим шљивама?
