3320 25. 9. 2015.
Pisali ste
АЈМО НА ПЛАЖЕУ питању је опклада двојице доконих школараца (распуст је почео, зар не?!). Ево о чему је реч: да ли је истина да је одбојка на песку постала олимпијски спорт? Теби, „Забавниче”, као судији највише верујемо.
ЂУРО и ПЕРО
Бања Лука
Неко у сваком случају губи, уосталом као и у сваком (спортском) надметању. Дакле, одбојка на песку је од Олимпијских игара у Атланти (САД) 1996. године постала део породице олимпијских спортова. Уосталом, и настала је на тлу Сједињених Америчких Држава, на плажама Калифорније, негде око 1920. године. Као такмичарски спорт дуго није била шире прихваћена јер су је играли углавном из забаве, али је било и појединачних професионалних турнира и такмичења. Прави бум доживела је деведесетих година века за нама, кад се и угурала међу пет (олимпијских) кругова.Што се правила тиче, већина је преузета из стандардне одбојке. Две најважније разлике су врста терена (песак уместо паркета или бетона) и екипа коју чине по два играча с обе стране (уместо по шесторице у стандардној одбојци). Наравно, и опрема је различита: играчи су увек боси и често одевени као за купање, а због сунца неизбежне су и сунчане наочари и капе са ширитом.
ТРПЕЗА МЕСОЖДЕРКИЧиме се хране биљке месождерке?
ИВАНА
Нови Београд
Биљке месождерке припадају групи биљака које могу да „хватају” храну – ситне бескичмењаке, најчешће инсекте. Има их око пет стотина врста. Плен хватају листовима. Неке имају нарочите мехуре, друге покрећу листове, док треће имају лепљиве листове, сличне хартији за хватање мува и мољаца. Биљке месождерке хране се самостално, чак и када их узгајају људи. Међутим, ако се налазе у посебним кавезима од стакла, на пример, где нема њихове хране, потребна им је помоћ. Росуљу, на пример, ваља појити млеком сваких петнаестак дана. Млеко треба разблажити и поливати по лишћу. Тада ће се десити нешто необично: лист ће се обавити око капљице млека као да је плен. Друге врсте месождерки могу да се хране и пилетином, али месо најпре треба самлети и додати му воде. Напослетку се уз помоћ чајника храна сипа у „грло” биљке, међу листове.
БАШ, БАШ... СУПЕРЗанима ме откуд у нашем језику све чешће, код млађих најчешће, израз супер. Шта год добро, пристојно, одлично неко да уради, он је једино и само супер. Било би супер да ми одговориш на ово, јел’, супер питање.
ЈЕЛЕНА РОСИЋ
Београд
Питање је, ал стварно, супер! А откуд код нас та реч, који је то језик успео да нас њоме и буквално окупира? Одговор нуди наш стални саветник кад су у питању ове и овакве питалице. Дакле, књига „Приче о речима” уваженог лингвисте Милана Шипке, у издању новосадског „Прометеја”. У њој је то овако објашњено.Иако се код нас тако често употребљава, реч супер није нашег порекла. Потиче из латинског језика, али је, наравно, нисмо примили од старих Латина, него преко других, савремених народа и језика.
Super у латинском значи: „горе”, „одозго”, „над”, „изнад”, „поврх”, „више”, а у сложеним речима и „највиши”, „врхунски”, „који је изнад нечега”. Отуда, онда, и у нашем обичном говору та реч означава нешто „над” – неко врхунско уживање или задовољство, врхунски доживљај и слично. Стога се супер у датим примерима може заменити и изразима: „сјајно”, „одлично”, „величанствено”.
У вези с речју супер близак нам је и израз супермен (енгл. super + man – „човек”), са значењем: „човек натприродних способности”, тачније „више него човек”, „натчовек”. Супермен је често, као што знамо, главни јунак у разним стриповима.
Реч супер препознајемо и у изразу супермаркет (енгл. super + market – „трговина”) – „велика трговина” (обично са самопослуживањем), па и у придеву суперсоничан („надзвучан”) у изразу суперсонични авион („надзвучни авион”, „авион који лети брже од звука”).
Реч супер јавља се и у настави, на часовима разних предмета. Тако у хемији учимо о супероксидима, а у граматици о суперлативу (другом или, по некима, трећем степену поређења придева)...
НАШЕ У ПАМЋЕЊУ СВЕТАВолео бих да ми кажеш који се све наши споменици културе налазе на Унесковој листи културне баштине.
ЖЕЉКО ИВАНЧИЋ
Смедерево
Пет српских средњовековних манастира и три цркве налазе се на листи светске баштине УНЕСКО-а (Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу), а Србија је за стављање под заштиту пријавила још пет целина.Споменички комплекс Стари Рас, који укључује и манастире Сопоћани и Ђурђеви ступови, као и Цркву светих апостола Петра и Павла код Новог Пазара, најстарији активан храм у Србији, налази се на листи Унеска од 1979. године. Седам лета доцније на листу је увршћен манастир Студеница, а од 2004. године на њој се налази и манастир Високи Дечани. Две године касније званичну пажњу светске културе заслужили су и манастири Грачаница и Пећка патријаршија те црква Богородица Љевишка, сви са Космета. Године 2007. локалитет Гамзиград – Felix Romuliana – Галеријева палата, недалеко од Зајечара, такође је стављен на листу Унеска.
Прилику да се придруже горенаведеним, има још пет културних целина које је Србија пријавила за Листу светске баштине, и то су: Justiniana Prima (Царичин град), манастир Манасија, градови-тврђаве на Дунаву Бач и Смедерево, те Рајачке пимнице код Неготина. Уз то, наша земља је недавно подржала и кандидатуру 30 некропола стећака од којих се већина налази у Босни и Херцеговини, а поједине у Хрватској, Црној Гори и Србији.
У оквиру програма „Памћење света”, такође у оквиру Унеска, у Светски регистар културне документационе баштине из наше земље уписани су Архив Николе Тесле (2003) и Мирослављево јеванђеље (2005).
Иначе, до јуна прошле године, на Листу је уписано 745 места светске културне баштине у 157 држава. Ваља подсетити да је програм о заштити културне и природне баштине усвојила Генерална конференција Унеска 16. новембра 1972. године.
