3320 25. 9. 2015.
Pisali ste
КИЛОГРАМ ЗЛАТА ЗА МЕТАР ПРУГЕЗанима ме која је пруга на нашим просторима некад називана „Источном железницом”.
РАДОВАН
Зајечар
Пруга уског колосека, која је повезивала Сарајево с ранијом границом Србије код Вишеграда и границом турског Новопазарског санџака код Увца, у новинским чланцима и званичној преписци некада се звала „Источна железница”. Била је дугачка 166 километара, на њој се налазило стотинак мостова и вијадукта и око 130 тунела. Градња ове пруге, која пролази кроз прелепе пределе обрасле шумом, почела је 1902. а завршена је четири године касније.„Источна железница” била је до тада најскупља изграђена пруга. Укупна цена износила је 75.000.000 златних круна (450.000 по километру). Иако су стручњаци били запрепашћени сложеношћу ове трасе, с врха аустроугарске државе, која је од 1878. године држала под окупацијом Босну и Херцеговину, стигло је наређење да пруга по сваку цену мора да се изгради. А цена је, рачунајући радну снагу, усеке, тунеле, шине, станичне зграде и саму железницу, на крају износила килограм злата по метру пруге!
Oмиљени ''ћира'' годинама је димио овом пругом
У употреби је била све до лета 1978. године. Пре тога, изузев дужег прекида у току Другог светског рата, њом је дневно, у оба смера, саобраћало око четрдесет композиција којима су се највише превозили угаљ, трупци, даске, паркет и пољопривредни производи. Локомотиве су биле на угаљ, а њихова брзина око 40 километара на сат.
Народ је ову железницу дуго користио на разне начине. Многима је она обезбеђивала сигурно запослење, док је великом броју путника редовно омогућавала превоз без кашњења. Зато је одлука да се она, као наводно неисплатива, укине изазвала велико незадовољство. Ти дани, када је укидан саобраћај на овој прузи, упамћени су по великој жалости.
„Друже Тито, не дирај нам ћиру, нећеш никад остати на миру”, био је слоган упућен тадашњем председнику Југославије, који је најбоље одсликавао расположење становништва изазвано одлуком власти да се затвори „Источна железница”.
Ништа није помогло и последњи путнички воз из Вишеграда стигао је на коначно одредиште – станицу Ченгић-Вила у Сарајеву 1. августа 1978. године. Истог дана престао је саобраћај и на свим осталим пругама уског колосека у ондашњој југословенској републици Босни и Херцеговини.
ВЕЖБЕ ЧИТАЊА Занима ме шта значи реч наустица.
ЛЕЛА
Гуча
Некада су у нашим крајевима ђаци, пошто би научили буквар, прелазили на изучавање часловца (црквена обредна књига за вежбање у читању) „на уст”. Наши стари стога су ту књигу називали „наустица” или „наусница”. Учитељ би поједине реченице или пасусе прво неколико пута прочитао заједно са ученицима, а затим су они морали да их наглас („на уст”) понављају док их не би упамтили. На овај начин су и свештеници у цркви, после литургије, учили народ молитвама. Зато се у белешкама, у којима се говори како су свештеници учили народ својој науци, налази да је на првом месту изучена „наустица”, за шта им је главно штиво био часловац.
ОТРОВНИ ВЕСНИК ПРОЛЕЋАМожеш ли да ми напишеш нешто о биљци која се у народу назива козлац, али и гујин кукуруз или змијин кукуруз?
БИСЕРКА
Обреновац
Arum maculatum или козлац, козлић, пегави козлац, арон, берикет, буловка, змијин чешаљ, змијино грожђе, као и гујин кукуруз или змијин кукуруз, како пише у „Ботаничком речнику” Српске академије наука и уметности, називи су вишегодишње зељасте биљке која припада породици козлаца Araceae.Козлац обично расте у мрачним и влажним листопадним шумама и шикарама, на плодном тлу и достигне висину од 15 до 50 центиметара. Биљка је распрострањена на северу Европе, али и код нас. Има гомољаст поданак, сачињен из смеђег, старијег дела, и светлијег, млађег. Јавља се с првим данима пролећа, када се из земље појављују приземни тамнозелени, сјајни листови, који изгледом подсећају на стрелице, дугачки између 10 и 15 центиметара. Понекад су прошарани смеђим или сребрнастим пегама, па отуда и назив пегави козлац.
Цветове је тешко разабрати, јер су врло неугледни, ситни, зеленкастобеле боје, сложени у облику клипа и овијени беличастозеленом овојницом дужине и до 15 центиметара. Једнополни су и једнодомни, имају неугодан мирис на труло месо. Козлац има плодове, сочне наранџастоцрвене бобице неправилног облика, пречника око центиметар. Када су потпуно зрели, лако отпадају.
Али, за ову биљку се зна да је отровна и да је се треба клонити. Због тога у народу за њу и постоје упозоравајући називи да је гујин кукуруз или змијско грожђе. Наиме, надземни делови биљке, листови и бобице, могу у свежем стању најпре да проузрокују упалу и јако отицање усана а касније се као знак тровања јавља бол у желуцу, пролив, грчеви у мишићима и неправилан рад срца, што може довести до смрти.
Али, ризом биљке ипак се користи, осушен и прокуван. Сув садржи око 70 одсто скроба, па се некада, тако осушен, користио у нашим крајевима као храна. Наравно, нашао је примену и у народној медицини, справљен с ракијом или вином, за лечење бронхитиса, разних врста желудачних тегоба, па и чира на желуцу.
Ипак, ботаничари саветују да је ову биљку боље избегавати.
НЕПОВЕРЉИВА ПРОФЕСОРКАПоштовање,
Рођен сам 1995. године, а недавно сам се посвађао с професорком српског језика и књижевности. Хоћу да јој докажем да је мој рад добар, док она тврди да је плагијат! Будући да професорка не може да докаже да је плагијат (зато што то и није), волео бих да знам да ли има неки конкурс или неко друго место где могу да пошаљем свој рад, како бих се уверио да је добар. Много би ми значило да ми одговорите.
Хвала унапред!
Г. М.
Нажалост, школски професори често су пуни предрасуда, посебно када је реч о њиховим ученицима. А најчешће када је реч о успеху. Као да сви треба да буду једнако обдарени за све предмете! Можда би још један покушај разговора с професорком био најбоље решење. То је прилика да те боље упозна. Уколико она на то не буде пристала, зашто онда по сваку цену захтевати признање од некога ко унапред одбија да разуме наше ставове и наш рад? Оно што је такође важно, а то нам ниси рекао, јесте шта је тема тог рада и каква је његова форма. Да ли је то семинарски рад или је слободни састав, лектира? У сваком случају, јавна признања нису увек пресудна и не морају да буду тачна. Многи су писци писали само за себе, док су их издавачи одбијали. Сетимо се само примера америчке песникиње Емили Дикинсон.
Међутим, поздрављамо твоју одлуку да учествујеш на неком књижевном конкурсу, иако нам је непозната форма твога дела. Али, ваљда није то једино што си написао!? На пример, културни центар „Град” сваке године приређује конкурс за најбољу приповетку. Матица српска има издање „Прва књига”... Постоји и читав низ књижевних часописа где би могао да пошаљеш своје текстове: „Поља”, „Књижевни магазин”, „Повеља”... Извесно је да свако јавно признање подстиче и самопоуздање, али некада ни та признања не иду у праве руке, стога не би требало да буду ни пресудна. Уосталом, последњих година сведоци смо громогласног успеха лоше књижевности и књижевног шунда. И више нико ни не обраћа пажњу на то! Зато храбро пиши! Пиши „Забавнику”, па да видимо шта ће да се деси.
