3320 25. 9. 2015.
Pisali ste
КО ЈЕ У БРАКУ ГЛАВА ПОРОДИЦЕ?
Не намеравам ускоро да се женим, али бих ипак волео да знам. Да ли постоје статистички подаци о успеху бракова и који су бракови најуспешнији?
ЏОНИ
Наравно да постоје статистички подаци, али, као што је познато свака љубавна, па и брачна веза представља причу за себе. Много је ту разних чинилаца који могу да утичу на брак: од средине, разлика у васпитању, свекрве до судбинске појаве неке треће особе у коју ће један од супружника да се заљуби... Ипак погледајмо шта кажу статистике.Судећи према новим истраживањима „Макс Планковог” института у Немачкој, најуспешније везе „брачних другова” јесу оне где постоји мала разлика у годинама. Могућности за развод расту за двадесетак одсто уколико је мушкарац старији више од четири године. Уколико је пак жена старија од мушкарца више од четири године, онда се прилике за развод још повећавају. До четрдесет пет одсто! Уколико и муж и жена поседују високо образовање, брак ће бити успешнији од оних веза у којима је жена мање образована од мушкарца. У случају да је жена образованија од супруга управо је супротно.
Брак ће бити успешнији. Ако зарада супруге премашује шездесет одсто укупних кућних прихода, брак ће за педесет одсто бити успешнији него када муж више зарађује! Још један доказ да су се ствари промениле. Ипак, кључна ствар, што се статистике тиче, јесте физички изглед. Посебно ако је муж тај који је лепши од жене. Тада су могућности за развод највеће. Међутим, не уколико се жена у таквим околностима на ту чињеницу не обазире, односно уколико је усредсређена на учење, рад и – зараду!
У сваком случају, много тога своди се на једно. Уколико је жена способнија од мушкарца, самопоуздања, а може и више да издржи, ради и зарађује, брак ће бити успешнији. Нека врста матријархата – бар што се статистике тиче – изгледа да је поново на делу, премда то нико званично не признаје. Као што не спомиње ни љубав!
ПРИЈАТЕЉИ СТАРИ, ГДЕ СТЕ...Много волим своје пријатеље, они су ми веома важни. Да ли би могао да ми напишеш нешто о најпознатијим светским пријатељствима?
Тијана
Sogn og Fjordane
Norway
Свако у својој самоћи, Десанка Максимовић (1898-1993) и Бранко Ћопић (1915–1984) пријатељевали су годинама. Живећи у истом улазу, у Улици маршала Тита (данас краља Милана), комшије су их често виђале како, занети разговором, под руку одлазе у шетњу. Овим великанима српске књижевности прошле године је, на згради с бројем 23, постављена и спомен плоча. Добри пријатељи били су Давид Албахари (1948) и песник Раша Ливада (1948–2007). И они су сатима знали да шетају Земунским кејом причајући о важности и утицају светске на нашу књижевности. Албахари и Ливада заједно су покренули књижевни часопис „Писмо”.
Давид Албахари (лево) са својим пријатељем Рашом Ливадом
Добри пријатељи били су Хенри Милер (1891–1980) и Лоренс Дарел (1912–1990), амерички и британски писац. Кад би имали прилику, састајали су се на Крфу, а остатак времена дописивали, све до Милерове смрти. Сродне душе били су Вилијам Вордсворт (1770–1850) и Семјуел Тејлор Колриџ (1772–1834). Додуше, ова два великана енглеске поезије дружила су се петнаест година, али њихово пријатељство окончано је на ружан начин, тешким увредама. Француски сликари и нераздвојиви пријатељи Пол Гоген (1848–1903) и Винсент ван Гог (1853–1890) у зиму 1888. године преселили су се у Провансу и, у набоју стваралаштва, планирали да оснују уметничку комуну у којој би се чланови међусобно подржавали. Комуна је остала неостварен сан, али се њихово, као и бројна друга пријатељства, још памти и остаће пример да су и славне особе само људи који, као и сви ми други, не могу без „другара”.
КЛАРА И ЈОХАНЕСИдем у музичку школу и свирам клавир. Чула сам да је између чувене пијанисткиње Кларе Шуман, жене Роберта Шумана и композитора Јоханеса Брамса буктала страсна љубав. Д а ли је то тачно?
ТАРА РАКОВИЋ
Миријево–Београд
Када је навршио двадесету годину, Јоханес Брамс (1833–1897) упознао је осетљивог, мада нестабилног човека и великог уметника – композитора Роберта Шумана (1810–1856). Њихово пријатељство било је од суштинске важности за Брамса. Шуман је у Брамсу одмах препознао генија и назвао га „музичарем будућности”. „Већ сама његова спољашњост носи све назнаке које нам најављују – то је онај одабрани!“ – писао је Шуман.Са своје стране, Брамс је Шумана сматрао за свог јединог правог учитеља, остајући му привржен до краја његовог кратког живота, окончаног у душевној болници. Њихово пријатељство са Шуманом на посебан начин „наставило“ се и после Шуманове смрти: кроз дружење са Робертовом удовицом Кларом Шуман (1819–1896), великом пијанисткињом. Много тога речено је о овом дружењу на граници између пријатељске, родитељске и партнерске љубави. Извесно је да је после Кларине смрти Брамс живео мање од годину дана.
Јоханес Брамс никада се није женио. Неки историчари музике виде очигледну везу између дугогодишњег друговања са Кларом Шуман и Брамсове одлучности да ниједној девојци не поклони срце. Клара је била четрнаест година старија од њега; баш као што је и Јоханесова обожавана мајка, којој је посветио Немачки реквијем, била старија седамнаест година од свога мужа...
У чувеном писму из 1856. године, Брамс је писао Клари:
„Волео бих да Вам пишем тако нежно колико Вас волим и да Вам саопштим све најлепше што Вам желим. Тако сте бескрајно мени драга, дража него што могу да опишем... Ако ствари буду и даље онакве какве су данас, ставићу Вас под стаклено звоно или Вас опточити златом. Када бисте само могли да живите у истом граду где и моји родитељи! Напишите ми што пре неко нежно писмо. Ваша писма су као пољупци...
Шуманова деца су Јоханеса волела не само као породичног пријатеља, већ и као стрпљивог и благородног професора клавира. Оно за шта њихова мајка није имала довољно разумевања, Брамс је био спреман да учини. Клара је пијанистичку технику савладала још као девојчица, такорећи пре него што је тога била свесна. Брамс је Шуманову децу охрабривао да се баве музиком и поезијом. Њихов последњи сусрет, неколико месеци пре Кларине смрти, описала је Шуманова кћерка Марија. Том приликом Брамс је деци своје пријатељице, говорио о томе колико је велика уметница њихова мајка и како савршено разуме његову музику.
Дакле, по свој прилици, између Кларе и Јоханеса буктала је права љубав, испуњена разумевањем и уважавањем. Пријатељска љубав.
ОСМЕХ ДРАГУЉЧЕТАЗанима ме да ли пси умеју да се смеју?
НЕБОЈША
Лајковац
Научници за понашање животиња, етолози, осећања код паса деле на две групе. У првој од њих су радост, спокојство, осећај блаженства, а у другој – гнев, бес, страх и туга. Радост је најизразитије и најјаче позитивно осећање паса. Етолози ову радост означавају као израз активног покоравања. Они сасвим озбиљно тврде да већина паса уме да се смеје. Пас тада благо диже главу, спушта уши, усне повлачи уназад, отвара чељуст и показује зубе. 
Иначе, они не мисле да пси воле своје господаре. Сматрају да је такав закључак недовољно сигуран, али на основу разних мерења (промене пулса, крвног притиска, температуре и електричног отпора коже) и вредновања мимичког израза, развијеног код одређеног пса, може да се говори о наклоности према господару. Та наклоност према човеку, и када је јака, по мишљењу ових научника, не надјачава инстинкт самоодржања.
