3320 25. 9. 2015.
Pisali ste
ПРЕХЛАДЕ И ХЛАДНОЋАПомагајте! Кладио сам се с мајком. Она каже да је већа могућност да се неко прехлади ако му је хладно. А ја тврдим да прехладу изазива вирус, те да није битно хоћу ли мокре косе изаћи на ветар! Претпостављам да сте о овој теми писали и пре, али бих вас замолио да разрешите ову недоумицу. Поздрав
ИГОР
Пандуревићи- Бар
Црна Гора
Није страшно изгубити опкладу од мајке. Надамо се да ће је опростити! Биће јој можда довољно што је у праву. Премда не у потпуности... Прехладе јесу благе вирусне инфекције, али сва је прилика да ће се неко прехладити или чак добити упалу синуса (на пример), ако мокре косе изађе на хладан ветар. Да не говоримо о вези промрзлих, мокрих стопала и упале бешике. Иако често помињемо изреку која каже да чизма главу чува, а шубара је квари – ипак треба знати да се тридесет одсто укупне телесне топлоте губи управо преко главе. Не љути се стога на маму уколико потрчи за тобом када излазиш на хладноћу и моли те да ставиш капу. Додуше, ни претопљавање, односно знојење не подразумева здравље, али ипак треба водити рачуна да одржимо уобичајену телесну температуру, како не би дошло до хипотермије, потхлађивања.
ЈАХАЊЕ НА АСФАЛТУВолела бих да знам кад је настао скејтборд?
МИЛИЦА РОДИЋ
Лазаревац
Како испунити време кад нестану таласи, питали су се сурфери у Калифорнији, жељни да наставе да се баве неким узбудљивим спортом и ван сезоне. Ако већ постоји даска за јахање на таласима, зашто се не би направила и даска за „јахање по асфалту”? Иако се зна да је скејтборд настао у овој америчкој држави, није познато ко га је први направио. Извесно је само да је то било крајем четрдесетих и почетком педесетих година прошлог века: у почетку се користила даска од неке кутије на коју би се ушрафили точкови са ролшуа. Пошто се показало да су млади заинтересовани за овладавање овом новом уличном вратоломијом, појављују се произвођачи и утркују ко ће понудити бољи и што лепше дизајниран скејтборд.
Иначе, име за ову направу у нашем језику преузето је из енглеског: сложеница од скејт (skate) – клизати се, тоциљати се и борд (board) – даска. Омиљеност овог спорта нагло опада од средине седамдесетих година прошлог века, али последњих година поново улази у моду. За скејтбордисте постоје и посебне „арене”, односно изграђени простори где могу до миле воље да изводе најсмелије вратоломије.
НЕБО НА ГРАНАМАМолим вас да ми одговорите које дрво достиже највећу висину?
МИЛОШ
Житковац
Дрво из породице секвоја ( лат. Sequoia sempervirens) које најчешће расте поред обала Тихог океана, због чега га Американци називају обалско црвено дрво или „редвуд”, може да се сматра највишом живом биљком на свету. Тачну висину овог дрвета веома је тешко одредити, али највиша до сада измерена је помоћу геодетских уређаја у Националном парку Редвуд у северној Калифорнији. Висина тог дрвета је 123 метра, што је за 12 метара више од ракете «Сатурн В». Младо обалско црвено дрво од 20 година, што се у овој породици дрвета рачуна као младица, већ може да има висину од 20 метара.
ПЕЋИНСКИ ЉУДИДраги Забавниче,
Много волим да играм компјутерске игре, нарочито авантуре. Чекајући о настанку и-мејла, запитао сам се када су и како оне настале?
МИЛАН
НОВИ САД
Овако је изгледало играње ''Авантуре''. Иако очигледно ничим не наликује на
World of Warcraft и друге живописне наследнице, и даље има своје поклонике
и може се наћи на Интернету.
Средином седамдесетих, у предузећу Болт, Бернек и Њуман (BBN), истом оном које је америчко Министарство одбране одабрало за остварење пројекта рачунарске мреже АРПАНЕТ, као један од водећих програмера радио је Вилијам Краудер. Он је у слободно време одушевљени спелеолог који је са супругом учествовао у истраживању огромног пећинског система у Кентакију (крунисаног великим успехом када је откривена веза између Мамутске и Флинт риџ пећине чиме је комплекс озваничен као најдужи на свету). Некако у то време преко колеге Дејвида Волдена упознао се са фантастичним светом „Лагума и змајева”, друштвене игре чија је суштина фантазијско уживљавање у ликове измаштаног света. Године 1976, прича каже да би забавио своју децу, комбинујући два хобија са програмерским знањем, написао је кратку компјутерску игру данас знану и као „Авантура” и као „Колосална пећина”, у којој играч текстуалним наредбама води лик кроз пећински лавиринт, такође само речима описиван, али зато зачињен разним фантазијским појавама. Иако је није „изгланцао” до краја, са „Авантуром” је упознао пријатеље, а глас о њој проносио се преко мреже и када је Краудер променио посао оставивши своје дело на неком BBN рачунару.
На Универзитету Стенфорд копију „Авантуре” нашао је студент Дон Вудс. Да би поправио игру која није радила добро, потрудио се да електронским путем ступи у контакт са потписаним аутором. Са Краудеровом дозволом и подстицајем, Вудс је софтвер не само поправио, већ и проширио. Кад га је инсталирао у Лабораторији за вештачку интелигенцију на Стенфорду, настала је помама која се преко мреже и мејлова раширила као шумски пожар.Краудер и Вудс не само да нису бранили, већ су и храбрили људе да игру модификују за рачунарске системе који су им били доступни, делећи несебично програм сваком ко би га затражио. Иако није била званично баш прва рачунарска игра, донела је нешто дотад невиђено у компјутерском свету, изродила читав жанр „авантура”, а с тим зачела и нову димензију повезивања људи преко мреже.
Са њом је почело „играње до зоре” пред хипнотишућим мониторима, које ће у 21. веку досегнути неслућене размере и донети оптужбе самопроглашених брижника за посебан облик болести зависности. С друге стране, традиција другарске поделе игре и програмског кода свим заинтересованима није се одржала. Индустрија која ће из „Авантуре” настати на својим креацијама зарадиће милионе.
СТРАХ НА ДАРУ друштву смо недавно расправљали и свађали се шта су могући узроци најразличитијих облика страхова. Један мој друг заступао је тезу да се људи рађају с урођеним страхом од свега и свачега. Да ли је у праву?
МИЛОШ ПОПОВИЋ
Ниш
Иако се, по мишљењу психолога, многи страхови стичу током живота, мноштво је и оних који су урођени. Најчешћи страх је од змија, паука (и других „буба”), мишева, висина, воде. Кад би неко добио задатак и постао творац еволутивног процеса људске врсте, шта би учинио да наш далеки предак опстане у изузетно суровим условима, где је у сталној опасности од тигрова, вукова, отровних змија, инсеката и уз све то никад није начисто да ли ће имати чиме да се нахрани? Чиме би, између осталог, тај творац опремио људски ум? У човеков мозак уградио би страх и био сигуран да ће он бити пресудан заштитник и чувар. Наш далеки предак који се, на пример, плашио висине, није пао низ литицу, ако се клонио опасних животиња, сачувао се од њихових убиствених канџи.
Иако савремени човек живи у драстично промењеним условима, у његовим генима и даље је садржана „белешка” из давне прошлости човечанства. У седамдесет седам одсто случајева деца непливачи, како показује једно истраживање, клоне се воде и самим тим несвесно се штите да се не удаве. Друга студија бавила се страхом од висине. Испитивачи би положили бебу на сто који је, прозирном таблом од плексигласа, повезан с другим столом. Без обзира што су лако могла да отпузе од једног до другог стола, готово сва деца то нису чинила пошто им се чинило да их на ивици стола чека провалија. Али, неко може да каже, нисам зазирао од отворених простора све до двадесет и неке. Психолози и за то имају спреман одговор: све док се мозак сасвим не развије, док не прораде хормони у организму, док одређена особа није нагомилала свакакве бојазни, страх од неких појава као да је био успаван.
Агорафобија, односно страх од отворених простора, може накнадно да се јави, али има везе с далеким прецима којима је искуство налагало да није паметно, посебно дању, прелазити чистину, јер би се тако изложили погледу опасних животиња и постали лак плен. Урођен је и страх да човек не остане гладан, различито изражен од особе до особе. Има људи који, без обзира што живе у 21. веку, као да су у дослуху с примитивним прецима који би се, кад год би им се указала прилика, добро најели, јер никад нису били сигурни кад ће уследити наредни оброк.
