3320 25. 9. 2015.
Pisali ste
НИШТА НЕ ЗАБОРАВЉАМОЗанима ме колико од свега онога што доживимо остаје забележено у нашем мозгу.
РИСТА
Врање
Наука још није успела да открије многе чињенице у вези са људским памћењем. На који начин стичемо искуства, како памтимо оно што доживимо, како, у ствари, учимо? Да ли нервна ћелија – неурон – при том мења грађу или је то хемијски или електрични процес? Све су то питања на која истраживачи још нису нашли прави одговор. Али, једно се поуздано зна: у мозгу остаје трајно забележено све што се макар једном доживи. Памти се и оно што изгледа заборављено. Као згодан пример за то узима се случај из праксе познатог канадског неурохирурга Вајлдера Пенфилда (1891–1976). Он је својевремено, оперишући једну девојку, електродом додирнуо групу неурона у њеној можданој кори. Девојка се истог тренутка сетила и описала хирургу неке пријатне доживљаје из раног детињства и то с појединостима које је, иначе, давно привидно заборавила.
РЕЧЕ МИ ЈЕДАН РЕЧНИК Молим вас да ми одговорите колико речи је Вук Караџић унео у свој „Српски рјечник”.
СТОЈАН
Баточина
Прво издање Вуковог „Српског рјечника”, штампано 1818. године у Бечу, обухватило је 26.270 речи. Друго издање било је готово два пута обимније и, према једној забелешци самог Вука, имало је 47.427 речи, а штампано је 1852. године, такође у Бечу. До данас је овај фонд речи у нашем језику знатно повећан, тако да речник Матице српске има око 140.000 речи, а речник САНУ садржи 350.000–400.800 речи, не рачунајући стране и стручне речи, техничке изразе и називе хемијских елемената. Наш просечни дневни говорни речник, међутим, садржи свега неколико стотина речи.
И ЦВРЧИ ЦВРЧАК У... ЗЛАТУ
Молим вас да напишете нешто о Хилдериковим пчелама.
НЕМАЊА
Књажевац
Године 1653. у белгијским Арденима нађен је гроб франачког краља Хилдерика I (око 440–481/2). Поред оружја и знамења владарског достојанства, тада су нађене и одрубљена коњска глава, златна глава бика и кристална кугла. Уз све то, нађено је и 300 пчела изливених од злата. Реч је, у ствари, о цврчцима, али се у први мах мислило да су у питању пчеле. Цврчци су од давнина краљевски симбол бесмртности, а исто значење имали су још у старој Грчкој и Кини. 
Заједно са осталим садржајем гроба, нађени цврчци (пчеле) поверени су Леополду Вилхелму фон Хабзбургу, војном гувернеру тадашње аустријске Холандије, који је то благо послао у Беч. Оно је нешто касније поклоњено француском краљу Лују XIV. Када је 1804. године крунисан за цара, Наполеон је захтевао да му се златне пчеле, као симбол његовог царства, причврсте за крунидбену одору. У ноћи између 5. и 6. новембра 1831. године благо је украдено. Лопови су највећи део златних предмета претопили тако да су они данас реконструисани искључиво на основу ранијих записа.
КРАЉ РЕВОЛВЕРАША
Поздрав мом омиљеном листу још од 1980. године! До сада никада нисам тражио помоћ, па сам помислио да бих коначно могао да искористим то право... Наиме, припадам четрдесетогодишњацима одраслим на вестернима и, гледајући пре неки дан с друштвом старе класике, почели смо расправу – ко је краљ револвераша? Једни кажу Док Холидеј, други Вајат Ерп, трећи Били Кид итд. Ја мислим да је то Бил Хикок, па смо зато помислили да је најбоље да „Забавник” пресуди! Наравно, није то тако лако, могуће је да су све те приче само митови и измишљотине, али неке чињенице ваљда постоје. Тврдим да није било двобоја као што се то приказује на филму или у романима, док моје друштво мисли другачије. Зато вас молим да пресудите у вези с овим случајем – било како!
Верни читалац
ПРЕДРАГ НИШИЋ
Као што сам кажеш, ово је стварно тешко питање. Пре свега, неспорно је да су вестерни и романи о америчком Дивљем западу снажно допринели представи коју данас имамо о том раздобљу (друга половина 19. века), често се уопште не обазирући на историјске чињенице. Поједине личности приказиване су на прилично романтичан начин, па чак и када је била реч о пљачкашима, убицама и осталим преступницима. Можда је најбољи пример за то управо чувени Били Кид, младић који је, наводно, током 21 године, колико је живео, убио управо толико људи. Популарна култура неретко га је приказивала као бунтовника, помало пргавог, али у основи поштеног, кога је само сплет околности натерао да се лати пиштоља... Заправо, тако некако и јесте почело, с тим да Били Кид (односно Вилијам Хенри Мекарти, како му је било право име) није потом постао никакав усамљени револвераш, већ припадник полулегалних локалних полиција/банди, које су узимале закон у своје руке, трговале украденом стоком и коњима и, успут, убијале оне који су им се супротстављали. Историчари тврде да је Били лично сигурно крив за смрт тројице људи (од тога два заменика шерифа), а могуће је да је учествовао у пуцњавама у којима су страдала још шесторица. Неки савременици су, додуше, тврдили да он уопште није било лоша особа, али сам податак да се хвалисао убиствима која највероватније није починио говори о његовој нарави. Били Кид је, по свој прилици, био добар стрелац, али није познато да је икада учествовао у неком револверашком обрачуну. У људе које је убио пуцао је из непосредне близине, док су били ненаоружани!
Занимљива је и прича о чувеном Дивљем Билу Хикоку (право име Џејмс Батлер Хикок), вероватно најпознатијем „народном хероју” Дивљег запада. Иако је још за живота био познат по баратању пиштољем, односно коцкарском умећу, мит о њему нарастао је до невероватних размера тек пошто га је с леђа, док је играо покер, убио извесни Џек Мекол. Дивљи Бил Хикок тако је „ушао” у бројне књиге, а касније и у стрипове, односно игране филмове. У свему томе било је много претеривања, посебно када је навођен број људи које је убио (стотине!), али и прећуткивања. Будући да је био склон алкохолу и преке нарави, једном приликом убио је тројицу мирољубивих Индијанаца који су хтели да се послуже кафом с његовог стола! Иначе, добар део живота провео је као званични представник закона, чак се бавио и политиком. Ипак, несумњиво је да је био брз на пиштољу, а зна се да је учествовао и у првом забележеном револверашком обрачуну. Догодило се то 21. јула 1875. у Спрингфилду. На другој страни стајао је његов добар пријатељ Дејвис Тат, с којим се посвађао око коцкарског дуга. Тат је пуцао први и промашио, а потом га је Дивљи Бил, наводно, са готово 70 метара погодио право у срце!
Сличне приче постоје и о Вајату Ерпу (који никада није био рањен и, за разлику од већине, дочекао дубоку старост и умро природном смрћу у 80. години!), Џону Хенрију Доку Холидеју (иначе зубару – одатле му и надимак!), потом Тому Хорну, Харију Трејсију, Џиму Килеру Милеру и многим другим. Међутим, већина историчара слаже се да је краљ револвераша ипак био Џон Весли Хардин (или Хардинг, како су неки изговарали његово презиме). Оставио је иза себе 42 жртве пре него што је, баш као и Дивљи Бил Хикок, страдао за коцкарским столом, од пуцња с леђа. Хардинова вештина баратања пиштољем била је ненадмашна, али треба знати да су тадашњи двобоји углавном били нешто другачији од онога како је то касније приказивано у филмовима.
Наиме, револвераши нису стајали окренути један према другом лицем у лице, већ постранце, на одговарајућој удаљености. Потом су обојица истовремено вадили револвере и циљали према противнику, баш као што је био обичај и у Европи. Врло често се дешавало да онај ко пуца први промаши (вероватно због страха и сазнања да му потом готово сигурно нема спаса), и да онда други револвераш мирно упери пиштољ у супарника и убије га. Наравно, неки су покушавали да варају, јер то ипак нису били џентлмени који су достојанствено гледали судбини у очи, и тада би долазила до изражаја брзина и вештина оног другог. А понекад и првог, разуме се...
Дакле, ево „пресуде”: многе приче о револверашима Дивљег запада јесу биле, као што кажеш, митови и измишљотине, али истина је да су постојали људи који су заиста „живели” од пиштоља и – веома често –страдали од њега.
ЖИВОПИСНО И ОПАСНО
Занима ме афрички континент, како тамо људи живе, да ли у Етиопији владају многе болести? Желео бих нешто више да знам о афричкој држави Чад.
Срдачан поздрав,
ПАВЛЕ МИХАИЛОВИЋ
mihailovicpavle@yahoo.com
На површини од близу милион и триста хиљада квадратних километара, Република Чад простире се у северном делу средње Африке. Име је добила по језеру Чад које дели с Камеруном, Нигером и Нигеријом. Већи део државе захвата врела пустиња Сахара. Срећом, у јужном делу земље током године падне довољно кише, тако да је тај део под зеленилом, памуком, кикирикијем. Од укупно десет милиона становника, северни део већином настањују Арапи, док у јужном делу већинско становништво чине Африканци. Чад је око хиљаду година био део огромне афричке трговачке империје под именом Канем. Године 1900. постао је француска колонија, а 1960. стекао независност. Не чуди онда што је у овој држави, осим арапског, званичан језик и француски. Током осамдесетих година прошлог века избијали су грађански ратови, а тињао је и вишегодишњи сукоб с Либијом, на северној државној граници. Овај спор решен је 1994. године у корист Чада.
Иначе, по подацима Уједињених нација, у земљи влада хуманитарна криза јер се од 2001. године у ову земљу слило око пола милиона избеглица, што је веома забрињавајуће кад се зна да је Чад седма држава на свету по сиромаштву. Више од осамдесет одсто становника једва саставља крај с крајем. Око двадесет пет одсто житеља ове афричке државе живи у Нџамени, престоници и осталим градовима, остатак је везан за село. Нажалост, Чад се, као и Етиопија, убраја у земље високог ризика кад су болести у питању, посебно маларија или беснило.
ОХ, КАКАВ КОХ!Драги „Забавниче”, научи ме ономе што многи већ генерацијама знају. Објави рецепт за припремање коха од гриза.
ИВАНА
Јаково
Кох од гриза помало је заборављена, а укусна старинска посластица, једноставна за припремање. Не изискује посебне ни скупе намирнице, већ јаја, шећер, гриз и млеко, мало лимуна и ванилин-шећера да лепше замирише.За тесто је потребно: шест јаја, шест кашика шећера, 12 кашика пшеничног гриза, мало нарибане корице лимуна. За прелив: литар и по млека, шест или осам кашика шећера, ако се воли слађе, кесица ванилин-шећера. Одвојити беланца и од њих миксером умутити чврст снег, у њега ставити шећер и уз мало спорије мешање додавати једно по једно жуманце, нарендану кору лимуна и, на крају, кашику по кашику гриза. Смесу изручити у добро подмазан и брашном посут плех и пећи на 200 степени Целзијуса 25 до 30 минута.
За то време треба скувати млеко са шећером и, када се склони са шпорета, сипати кесицу ванилин-шећера. Преко врућег коха од гриза прелити врело млеко. Служи се исечен на веће коцке, добро охлађен у фрижидеру, а искусне домаћице кажу да је укуснији ако се направи дан пре сервирања.
А да би се ова посластица мало разликовала, у тесто може да се дода четири до пет кашика какао праха, а преко сваке сочне и тамне коцке ставити шлаг и посути га препеченим листићима бадема.
Можда би баш тако кох од гриза направила и Џулија Чајлд (1912–2004), познати амерички гастроном, аутор неколико књига о кулинарству и телевизијска личност. Она је била позната по томе што је француску кухињу увела у америчку јавност и по томе што је била прва инструкторка кулинарства на телевизији, у серији „The French Chef”, у којој је младе домаћице подучавала тајнама кувања.
„Гугл” је 15. августа, на стогодишњицу њеног рођења, почетну страницу посветио управо њој.
