3320 25. 9. 2015.
Pisali ste
СРЕБРНА ПЛАНИНА
Напишите нешто о граду Тегусигалпа.
ДАДА
МРАМОРАК
Тегусигалпа је престоница Републике Хондурас, државе у Средњој Америци. Уједно је и највећи град у земљи са око милион становника у ужем и око 1.700.000 житеља у ширем језгру града. Простире се на површини нешто већој од 750 квадратних километара, на југу земље, у планинској котлини.У самом граду има много брда. У средини је брдо Пикако на којем су изграђене резиденцијалне установе, док су предграђа делови у којима станују сиромашнији грађани. Већи део Хондураса има тропску климу, али Тегусигалпа због јединственог географског положаја у вишим пределима има нешто хладнију и пријатнију климу. Град су основали шпански досељеници 1578. године, на богатом налазишту руде сребра, па је тако и добио име Тегусигалпа, што на језику Маја значи „Сребрна планина”. У Тегусигалпи се налазе бројни институти, национални музеј, развијена је текстилна, прехрамбена и дрвна индустрија као и саобраћајна чворишта.
ПРАВИ НОВИНАРМоје питање је следеће: како да један новинар-аматер објави новински чланак или причу у неком часопису? Како да ради као новинар, уколико за то није школован? Да ли постоји неки посебни часопис који објављује радове новинара-аматера? У нади да ћеш одговорити на моје питање, поздравља те твој поштовалац и читалац
НЕМАЊА А. ПОПОВИЋ
Владимирци
Из твога писма јасно је да ти о новинарству имаш веома високо мишљење. То је одлично и данас представља реткост, будући да многи мисле како би свако могао да се бави новинарством (посебно телевизијским!), без обзира да ли је завршио школу и да ли је образована особа. И уме ли лепо да се изражава.Тачно је, постоје школе, односно факултети (приватни и државни) на којима се изучава новинарство (политичке науке, књижевност). Међутим, за новинара је свакако најважније да буде високо образована особа, да познаје свој, али и стране језике. Наравно и да има списатељског дара. Јасно ти је да ове драгоцене особине многи данашњи новинари не поседују. Стога би могло да се каже да многи часописи објављују чланке новинара који то заправо нису. Без обзира на школу. Требало би можда још додати да би сваки прави новинар требало да буде и марљив читач. Читање дела великана књижевности, утиче и на новинарско надахнуће. Многи су новинари били славни писци и обратно. Зато би наш савет могао да буде да читаш дела писаца новинара као што су били Едгар Алан По, Емброуз Бирс, Ернест Хемингвеј, Дино Буцати...
У сваком часопису постоји импресум где су забележени важни подаци о редакцији. Ко су уредници, новинари, спољни сарадници. Ту је написана и адреса редакције, електронска пошта и остало. Зависно од тога којом се облашћу часопис бави, а шта је оно о чему највише знаш и умеш да напишеш, онда можеш слободно да упутиш текст уреднику часописа. А да ли ће текст бити објављен или не, то ће одлучити онај ко уређује лист.Понекад и чланци запослених, школованих новинара никада не угледају светло дана, али они свеједно настављају да пишу даље! Као и они које ти називаш аматерима.
УКРАСНО ТКАЊЕМожете ли нешто да напишете о таписерији?
МИЛЕНА
ВАЉЕВО
Реч „таписерија”, води порекло из античких језика и означава руком израђену простирку, баш као што на француском „tapissere”, према „tapis”, што значи тепих. У ликовној уметности она представља посебну врсту украсног, уметничког ткања, ручно израђену тканину велике површине са сликама или шарама која се поставља на зид.
Верује се да је таписерија као уметничка творевина присутна још од старог века. На европском континенту међу најстаријим су дела сачувана у Великој Британији и Немачкој и потичу из 11. и 12. века. У време готике и ренесансе таписерије су познате у Француској, а током 16. века њима су широм Париза украшавани зидови палата и галерија. На њима су опонашане слике Гоје или Рафаела. У 19. веку губи на значају да би у данашње време била коришћена за наменско украшавање простора.
Познаваоци уметности кажу да је таписерија веома сложена грана примењене и ликовне уметности и у себи обједињује много других дисциплина. Тако је таписериста свестрани уметник – сликар, дизајнер, архитекта, вајар, цртач, илустратор сценограф, али и познавалац технолошких поступака при ткању.
Таписерија се углавном израђује од вуне, односно нити вуне провлаче се кроз потку и тако обликују шару, потом се провучене нити притискају посебним „чешљем” да би настали густи, једнолични,
паралелни радови.ГУШТЕР
КОЈИ НИЈЕ СЛЕП
Можете ли да напишете нешто о слепићу и о томе како га у природи разликовати од змија?
ПЕТАР ДИМИЋ
ПАНЧЕВО
Слепић (Anguis fragilis ) безноги је гуштер који, осим изгледа, нема ничег заједничког са змијама. Током еволуције и живота у растреситом тлу, изгубио је ноге а крљушти су му постале потпуно глатке. Очни капци су особеност по којој се слепић најлакше разликује од змија које их уопште немају. Капци су „кривци” и за слепићево име јер се они склопе кад тај необични гуштер угине.Одрастао примерак слепића дугачак је око 30-50 cm, од чега на реп отпада више од половине дужине тела. Када је нападнут може да одбаци реп, што змије нису у стању, али му зато тај део дела поново не израсте као код правих гуштера. Горња страна слепићевог тела је оловносива или сивомрка, а са стране има по једну тамну пругу.
Сунча се током пролећа, лета и јесени, а остатак године проводи укопан у меком земљишту испод клада и камења. Храни се после заласка сунца или кише, када лови кишне глисте, пужеве голаће, скакавце а понекад напада и младе змије.
Слепићи су живородне животиње: крајем августа и почетком септембра женка снесе 6–25 јаја, са танком опном, из којих одмах измиле младунци. Они су распрострањени у Европи, Југозападној Азији и Северној Африци, а има их и у Србији. У јадранском приморју Балкана живи блавор, још већа врста безногог гуштера.
КОБАСИЦЕ
ОД ЧАЈА?
Пре месец дана јели смо чајну кобасицу, а онда је мој млађи брат одједном питао: „Зашто се чајне кобасице зову чајне?” Нико није знао да одговори на његово питање, па зато тебе питам у име целе породице – како су чајне кобасице добиле име?
ОЛГА ЈОВАНОВИЋ
olga.jovanovic@...
За многе поштоваоце и познаваоце доброг залогаја, чајна кобасица је изузетно цењена димљена месна прерађевина. Припрема се од добро уситњених квалитетних делова свињског и говеђег меса уз додатке разних зачина. Стручњаци кажу да је први рецепт за спремање ове кобасице настао у 19. веку, у пољском граду Дарлово или, у то аустроугарско време, Ригенвалду. Рецепт држи се од тог времена у тајности. Али се зна да су мајстори кулинарства смешали једно и друго месo и неколико врста зачина, добро га измешали и сјединили, а потом том смесом напунили опрана црева и ставили кобасице да се диме. Тако су стајале више од месец дана да се природно осуше и „сазру” на неком заштићеном а ветровитом месту, односно промаји.
Осушену кобасицу, која је мирисала на дим буковог дрвета, Пољаци су секли на танке листиће и служили је уз сир и свеж хлеб. Уживали су у укусним залогајима, који су им посебно пријали кад су их заливали гутљајима врућег чаја. Тако је и кобасица, због обичаја сервирања нарезака или сендвича припремљених од те кобасице у исто време када се пио и чај, и добила име „чајна”.
ВРТОГЛАВИЦАЗашто ми се заврти у глави кад се вртим у круг?
БРАНА. П
ЛЕСКОВАЦ
Помоћу вестибуларног система (за одржавање равнотеже), у горњем делу унутрашњег уха, наше тело осећа да ли је у усправном положају или је нагнуто на страну, положено наглавце, на леђима, да ли се креће или мирује. У том систему који се састоји од три полукружна канала, осим влакнастих нервних завршетака, налази се и ендолимфна течност са ситним раствореним кристалима калцијум карбоната (креда). Ако покрећемо главу, та течност се „таласа”. На тај начин стимулишу се нервне ћелије и шаљу се сигнали у мозак. Када се човек врти у круг, ова течност (флуид) прати наше кретање, а до мозга стиже та информација.Међутим, оног тренутка кад се зауставимо, ендолимфни флуид, под дејством инерције, још неко време наставља да се окреће. Иако стојимо, мозак „мисли” да се и даље вртимо због чега осећамо благу вртоглавицу.
