3320 25. 9. 2015.
Pisali ste
ОВЦАУ КАНЏАМА
Заљубљеник сам у орлове и сабирам сва занимљива сазнања о овим грабљивицама. Имате ли ви неке мање познате занимљивости?
КОСТА
из Лесковца
О орловима, птицама које припадају роду грабљивица латинског имена Falconiformes, много се зна, али и готово свакодневно нешто ново открива. Природњаци своја сазнања одмах обелодањују. Али, догоди се да понека занимљива, ипак, могу да промакну чак и правим заљубљеницима у орлове.Навешћемо неке од њих.
Верује се да на свету постоји 59 врста орлова. Живе на свим континентима осим на Антарктику. Деле се на четири основне врсте и свака од њих има неку своју посебност. Тако патуљасти орлови на ногама имају густо перје, штекавци се оглашавају оштрим гласом, орлова змијара има једанаест врста и живе у тропским пределима Африке и Азије, док у шумске орлове спада харпија, птица с распоном крила од два метра. Њене ноге дебљине су човековог зглоба, канџе су дугачке 12 центиметара и распона 23 центиметра, па ова птица може да носи и велики плен, рецимо, овцу или мајмуна.
С ПЛАЖЕ У УНДраги „Забавниче”, молим те, напиши нешто о острвској држави Науру.
МИЛИЦА МИХАЈЛОВИЋ
Науру, држава у јужном Пацифику, у близини екватора, најмања је република на свету. Усамљено острво које се простире на површини од свега око 21 квадратног километра данас је дом за мало више од девет хиљада становника. Насељено је пре три хиљаде година, а његово становништво, које су чинили Микронежани и Полинежани, некада је било подељено у дванаест племена. Зато звезда на данашњој застави Науруа има дванаест кракова. Само име државе, претпоставља се, могло би да потиче од речи анаоеро, што би на језику мештана значило „Идем на плажу”. 
Када су га Европљани открили, назвали су га Пријатно острво (Pleasant Island). Као што се кроз историју показало, многа места која су Европљани откривали имала су ту необјашњиву особину да затечену пријатност у присуству речених придошлица брзо изгубе. Та судбина није заобишла ни Науру, чије су становништво гости издалека несебично упознали са алкохолом и ватреним оружјем. То је знатно допринело да у десетогодишњем племенском рату 1878–1888. живот изгуби пет стотина људи, што је у оно време била трећина становништва. Окончала га је немачка анексија, за којом је уследио долазак хришћанских мисионара, а 1914, по избијању Првог светског рата, контролу су преузели Аустралијанци. Они су наставили да управљају и пошто је Друштво народа као мандатно подручје Науру поверило Великој Британији.
Становништво је тешко пропатило од епидемије грипа 1920, као и од јапанске окупације у Другом светском рату, током кога се још показало да ни толицна територија, при том триста километара удаљена од првих суседа, није довољно мала ни забачена да би је заобишли ватра с немачких бродова и америчко бомбардовање. После рата поново је успостављен аустралијско-британско-новозеландски протекторат и трајао је све до 1968. када је Науру постао независна држава.
Захваљујући богатим лежиштима фосфата пореклом пре свега од окамењених наслага гуана (птичијег измета), који се користе за производњу ђубрива, Науру је лепо живео неколико деценија, остварујући веома висок доходак по глави становника. Међутим, залихе су данас исцрпљене и остало је само уништено земљиште и пејзаж, а држава се нашла у економским неприликама.
Последице ископавања фосфата
Науру нема званични главни град, иако је већина установа смештена у округу Јарен. Међу становницима преовлађују они хришћанске вероисповести (две трећине њих су протестанти, а једна трећина католици). Осим уобичајених хришћанских, слави се и празник Ангам, 26. октобра – као дан када је заједница овог малог острва 1932. године поново успела да досегне бројку од хиљаду и пет стотина припадника, за шта се веровало да је минимум да би се аутохтоно становништво одржало. После страдања у Другом светском рату, поново су, нашавши се пред истим задатком, успели да се опораве, што је раније установљеном празнику само допринело на значају.
Науру је члан Уједињених нација постао тек 1999. године.
ВОЛЕЈИ МЛАДИХ
ХРИШЋАНА
Молим те, напиши нешто о мом омиљеном спорту, одбојци. Ко ју је и када измислио и када је постала олимпијски спорт.
Хвала унапред, твоја верна читатељка
МИЛИЦА, 13
Нови Сад
Одбојку је 1895. године „измислио” Вилијам Морган, директор за физичко васпитање у центру Удружења младих хришћана у градићу Хоулјоук, у Масачусетсу, САД. Познат је чак и тачан датум, догодило се то наводно 9. фебруара. Овом удружењу, широм света познатом по акрониму YMCA (Young Men Christian Association) имамо да захвалимо и за кошарку (њу је Морганов колега Џејмс Нејсмит „изумео” само четири године раније у оближњем Спрингфилду).Морган је новој игри дао име минтонет (mintonette), можда због тога што је понешто из ње дуговао бадминтону. Основна замисао била му је да створи спорт којим би у затвореном простору могли да се баве и припадници Удружења који више нису били у раној младости. Правила су на самом почетку, наравно, била нешто другачија него данас. На пример, број узастопних одигравања лоптом по тиму, као уосталом ни самих играча, није био строго одређен. Постојала је и могућност „вођења лопте” (dribbling) као у кошарци, само одбијањем увис. Утакмица је била подељена на девет делова, у сваком од њих обе екипе имале су прилику да сервирају по три пута. Ротација играча рано је постала део игре, а до 1920. године њихов број, као и број узастопних одигравања су ограничени.
Пошто је званично представљена 1896, управо у колеџу YMCA у Спрингфилду, где је настала кошарка, посматрач Алфред Холстид наденуо је новој игри име које и данас носи на енглеском говорном подручју – volleyball (очигледно под утиском волеја, одигравања лоптом пре него што она додирне земљу као преовлађујућег чиниоца).Одмах у то време, крајем 19. века, направљена је и посебна лопта за одбојку. Њих око шеснаест хиљада прешло је океан захваљујући америчким експедиционим снагама па је овај спорт добио поклонике и на Старом континенту. Још пре Европе, одбојка је стигла у Канаду, на Кубу и земље Истока (Јапан, Кина, Филипини).
Према подацима Одбојкашког савеза, нашој земљи одбојку је представио Вилијам Вајланд из Оукленда 1924. године, одржавши низ предавања и демонстрација америчких спортова у Београду и Новом Саду. Тај тренутак узима се као почетак ове игре код нас, иако је у неким појединостима она била позната и раније. Исте године одбојка је и на Олимпијским играма у Паризу први пут нашла своје место као показни спорт, али је у званични такмичарски програм укључена тек четири деценије касније.
