3320 25. 9. 2015.
Pisali ste
ДУГА У ПЛАМЕНУДраги „Забавниче”,
У једном од ранијих бројева писали сте о свећама чији су пламенови разних боја. Нажалост, нисам успела да нађем тај чланак. Овом приликом бих вас замолила да у неком од наредних бројева напишете нешто више о њима. Посебно ме занима како, где и од чега се праве.
Унапред хвала
МИЛЕНА СИМИЈОНОВИЋ
Иако изгледају необично, свеће које ће уместо уобичајеним горети пламеном неке друге боје не изискују некакву тешко оствариву технологију. Не праве се од воска, већ од нарочитих кристала. Разнобојни пламенови последица су коришћења соли различитих метала и минерала. Није то заправо ништа ново. Чињеница да постоје супстанце које не сагоревају на исти начин одавно доприноси живописности ватромета широм света. Зна се да ће, на пример, литијум-хлорид, као и стронцијум-хлорид и стронцијум-нитрат дати црвену боју, сумпор плаву, бакар-хлорид плавичасто-зелену, борна киселина зелену, калцијум-хлорид наранџасту, натријум-хлорид (кухињска со) жуту, магнезијум-сулфат белу, мешавина калијум-сулфата и калијум-нитрата у посебној размери љубичасту. То, међутим, не значи да ћете простим натапањем фитиља у растворе засноване на овим састојцима успети да сами направите свећу попут оних са слике.
Штавише, све радознале собне пустолове који већ журе да саставе свој комплет „Мали хемичар” упозоравамо да се ни у сну не упуштају у покушаје да израде овакве свеће у „кућној радиности”. Свакодневна, па и најједноставнија приручна хемија о којој можда сад размишљате као извору неопходних састојака може да изазове катастрофу на небројено много начина ако је употребљавате у сврху којој није намењена (пожар, тровања удисањем испарења, опекотине, експлозије). Чак и у случају да их нико не увози, свеће са разнобојним пламеновима лако су доступне преко интернета. Можете да их поручите директно или преко неког од предузећа која посредују у интернет трговини са иностранством и, зависно од начина испоруке, могуће је да до њих дођете по прихватљивој цени.
ЗАХВАЛНОСТ
ШКОТСКОМ БРОДУ
Недавно сам на зграду наспрам Београђанке прочитала речи Палата Devanha. Баш ме занима зашто се име старословенске богиње лова нашло на савременој грађевини.
Унапред хвала! Твоја
АЛЕКСАНДРА
Извесно је да је име куће о којој је овде реч, а налази се у Улици краља Милана 21, није везано за словенску богињу лова Девану, већ за шкотски теретни брод „Devanha” који је током Првог светског рата превозио војску. Између осталог и храбре српске војнике који су лека својим ранама налазили на грчком острву Крфу и у Александрији.Палату Devanha пројектовао је угледни београдски архитекта Ђорђе Ђорђевић, 1930. године. Кућа је била власништво Николе Узуновића (1873–1954), правника и политичара који је у два наврата био председник владе Краљевине Југославије. На прочељу велике зграде, осим имена Палата Devanha, стоји и барељеф пароброда. Откуда брод на прочељу? Реч је о полутеретном броду изграђеним 1906. године у Шкотској, оном који је 1915. и 1916. године превозио војску у Галипоље, Крф, Александрију...
Био је то брод-болница. На броду је као болничарка радила пожртвована Шкотланђанка Мери Ен Браун. Она је по завршетку Првог светског рата добила орден – српски Крст милосрђа. Нема сумње да је због прегалаштва Мери Ен Браун заслужила одликовање, али је готово сасвим извесно да је томе допринео један од бораца који се нашао на броду „Devanha”. Био је то Никола Узуновић. Очито не заборављајући шта је долазак овог брода значио српским борцима, Узуновић је желео да на својој палати у којој је до краја Другог светског рата живела српска елита, остави печат веома важног догађаја не само у његовом животу.
Иначе, брод је престао да плови и расходован је 1928. године у Јапану, а паркови и дворци крај Абердина у Шкотској и даље имају исто име као и београдска палата: Devanha.
МИРИС И УКУС БАДЕМАЗамолио бих вас да напишете нешто о мојој омиљеној посластици, марципану. Унапријед захвалан.
ГАВРИЛО
Подгорица
Марципан је, по свој прилици, дошао из древне Персије и потиче од арапске речи mauthaban, што означава новчић. Имајући то у виду, марципан је на Балкан могао да стигне или с турским освајачима, или, пак, путницима – трговцима. Међутим, уколико би то тврдио пред неким познаваоцем кулинарства пореклом из Италије или Мађарске, па чак и из Либека, са севера Немачке – они би се увредили, уверени да је марципан њихов изум. На марципан су посебно поносни Сицилијанци и Тосканци. Тврде да марципан, чувена посластица од бадема, може бити само плод њиховог истанчаног смисла за кулинарску вештину. Сицилијанци марципан називају „воћем из Марторане” – „frutta di Martorane”, по цркви и манастиру у Палерму који је подигнут као православна богомоља. Најчешће се служи у знак сећања на оне који су преминули. Постоји и легенда према којој су пре више векова марципан направиле калуђерице из Марторане, како би послужиле папу приликом посете. Оне су марципан правиле у облику својеврсних воћкица. Такав и данас служе на Сицилији.
Кратко речено, марципан је паста од бадема. Може да се растањи оклагијом или да се од њега праве фигуре различитих облика. За 200 грама марципана ево шта је потребно: 125 грама ољуштеног и најситније самлевеног бадема, иста количина (125 грама) шећера у праху, једно беланце и шест капи бадемове есенције. У Немачкој марципан праве искључиво са ружином водицом, а на Сицилији, понекад, са екстрактом (мириса) лимуна. Најпре ваља умутити беланце, али не превише. Не правити дакле од њега снег. Када се све помеша (шећер, екстракт од бадема и бадемово „брашно”), уколико паста није довољно глатка, требало би је поново самлети. Данас то није тешко, зато што постоје разне електричне сецкалице. Када га растањимо на некој равној подлози (најбоља је од мермера), можемо модлом да вадимо фигуре. И посипамо их шећером у праху или преливамо чоколадом. Разуме се, марципан може да буде састојак неког колача или торте.
ЛЕП НА СЛИЦИ
За мене сви тврде да сам страшно фотогеничан. Да ли то значи да сам „у природи” ружан, а на слици постајем лепотан? Треба ли да се љутим на овакве „комплименте”?
ТИМА
Звездара
Фотогеничност или фотогенија (од француске речи photogenie) означава својство неког лица, целе фигуре, али и предмета, па чак и ширег простора, да на филмском снимку делују на известан начин привлачно, односно лепо, изазивајући осећај угодности, симпатију, бурна осећања и томе слично. Међутим, требало би имати у виду да такво деловање и доживљај у највећој мери одређују гледаочев укус, култура, искуство, па чак и тренутно расположење, као и целокупан филм. Стога је процена фотогеничности такорећи непредвидива и тешко је одредити. Управо због тога неки теоретичари филма назвали су је „великом тајном”. Зато се овај појам користи не толико у филмској теорији, већ у свакодневном животу и тиче се фотографије. Иначе, у теорију филма израз фотогеничност увео је Ричото Канудо. Касније су Канудову теорију развили и објаснили као својство лица и ствари да на филму искажу скривену суштину. И то би уједно била и најтачнија дефиниција фотогеничности – откривање, пред камером, суштине сопственог бића. Што нема везе с тим да ли је неко мање или више леп.
Славна глумица Ана Мањани „зрачила” је са филмског
платна више од лепотица
