Pisali ste
ГАС НАЗВАН СУНЦЕ
Можеш ли да напишеш нешто о хемијском елементу хелијуму?
МИРОСЛАВ
Ужице
Хемијски елемент хелијум, означен He, други је елемент по лакоћи, одмах иза водоника, и други по распрострањености у видљивој васиони (24 одсто од свих елемената). Најпре је откривен на Сунцу, тачније испитивањем његовог спектра, па му отуда и назив Хелиос, по грчком богу Сунца.
Овај хемијски елемент на Земљи јавља се тек у траговима, углавном у атмосфери. Хелијум је племенити глас, најнеактивнији хемијски елемент. У течном облику користи се за хлађење и на свим оним местима где су потребне ниске температуре, због ниске тачке кључања која износи 268 степени Целзијуса испод нуле, као и за магнетне резонанце. У гасовитом облику, због лакоће и незапаљивости, користи се за пуњење спортских балона, а због мале растворљивости у крви, додаје се као састојак мешавине у боцама за роњење на великим дубинама.
КАМЕЊЕ КОЈЕ СЕ КОТРЉА
Драги „Забавниче”, занима ме ко је и када измислио точак.
bojananikola@open.telekom.rs
Наши далеки преци давно су схватили да ће тешке предмете лакше померати с једног на друго место уколико се испод, рецимо, неког каменог блока подметне дебло дрвета и потом се предмет гура и котрља. Не зна се ко је и када схватио да ће бити знатно лакше ако се направи неколико кружних плоча, односно точкова, и оне се причврсте на кола која потом служе и за вучу и за превоз људи. Археолошка ископавања потврђују да је точак вероватно настао још у четвртом миленијуму пре наше ере у Месопотамији, Средњој Европи, а да ли су га користиле и друге древне културе, не може да се каже са сигурношћу.
ТЕСЛА И ЕДИСОН
Волела бих да сазнам нешто више о Томасу Едисону. Недавно сам на интернету пронашла текст како је овај научник био дволичан и чак се и свађао с Теслом. Волела бих да знам да ли је то истина?
РАДОЗНАЛА ДЕВОЈЧИЦА
БЕОГРАД
Деветнаестог октобра, дан пошто је умро Томас Едисон (1847–1931), у „Њујорк тајмсу” појавила се изјава Николе Тесле (1856–1943):
„Да је (Едисон) требало да нађе иглу у пласту сена, не би престао да размишља где би та игла могла да се налази, али истовремено би, грозничавом преданошћу пчеле, почео да одваја сламку по сламку све док не би открио оно за чим је трагао... Ја сам често сведочио тим његовим тужним подухватима знајући да би уз мало размишљања и рачунања себи уштедео деведесет одсто узалудног посла”.
То Теслино сведочење можда је најбоља потврда да су ова два велика научника била сушта супротност. Едисон ће се памтити као значајан изумитељ, али истовремено и као човек који је добро знао да уновчи знање, за разлику од генијалног занесењака Тесле. А да ли је Едисон био дволичан? Можда је добра илустрација следећи пример. Кад је Тесла понудио Едисону да му побољша рад генератора у фабрици, амерички научник одушевио се и нашем великану из Смиљана обећао педесет хиљада долара ако му то пође за руком. Тесла је данима радио и урадио оно што је обећао, а кад је Едисона питао за обећану награду, овај је одговорио:
„Тек кад постанете прави Американац, схватићете наше шале”, насмејао се и Тесли понудио повишицу од десет долара на недељну плату. Никола Тесла је био згађен и одмах дао отказ.
Иначе, сукоб који је избио између Тесле, који се борио и изборио за наизменичну струју и Едисона који је, опет највише из разлога материјалне користи, тврдио да је будућност у једносмерној струји, добро је свима познат. Никола Тесла у много чему био је толико испред свог времена да свет непрекидно открива” нове појединости његове генијалности.
ДВОРАЦ ОД ПЛУТЕ
Недавно су нам мајстори предложили да, пре него што окрече, на зидове који немају добру изолацију, претходно залепе плуту. Заинтересовало нас је да сазнамо шта је заправо плута.
БРАЋА СТЕВАН И ФИЛИП Ј.
Нови Београд
Готово свако дрво на планети има спољашњу кору од плуте. Међутим, главни извор овог материјала је храст плуташ (Quercus suber) који расте дуж обале Средоземља јер су у овим пределима дани окупани Сунцем, мало је падавина, а влажност ниска. Плута се састоји од водоотпорних ћелија које раздвајају грубу спољашњу од осетљиве унутрашње коре. Плута је лака и мекана, отпорна је на труљење, ватру и термите, непробојна за гасове и течност. Воската материја позната као суберина омогућава плути да буде непропустљива. Од ње се праве запушачи више од четири века, користи се и за израду подлога за црепове, као добар топлотни изолатор. Пошто је и одличан звучни изолатор често се њом облажу музички студији.
ГДЕ СУ МАЈЕ?
Драги „Забавниче”,
Волела бих да знам да ли је научно доказано како је индијанско племе Маја изумрло. Чула сам да неки кажу да су их ванземаљци покупили, а неки кажу да су вероватно умрли од болести. Желела бих да ми кажете која је легенда тачна.
Твоја верна читатељка
МИНА
За почетак, две важне исправке: прва – Маје нису тек племе, већ народ, читава цивилизација, једна од најразвијенијих у Новом свету у добу пре доласка Европљана, и друга – уопште нису изумрли. И дан-данас њихови потомци живе на подручју Средње Америке.
Простор који су насељавале Маје обухвата цело полуострво Јукатан, те суседне области данашњег Мексика, Гватемале, Ел Салвадора, Хондураса, Белизеа. Нису се сви ови делови развијали подједнако нити је постојала заједничка мајанска држава која би их све обухватила. Врхунцем цивилизације Маја, обележеним изузетним градитељским достигнућима, уздизањем великих и међусобно независних верских и управних средишта, лепотом уметности, знањима из математике, астрономије, развојем календара и изузетно живописног писма сматра се, такозвано, класично раздобље, које је трајало од трећег до деветог века нове ере. Носиоци тог процвата били су готово искључиво мајански центри Јужног Јукатана и његовог залеђа. Оно што се са њима догодило тајна је на коју, претпостављамо, ти мислиш. На њу коначног одговора још нема.
Стеле попут ове из Кирирве биле су повезане са личношћу краља
Археолози су утврдили да је развој великих средишта централног мајанског подручја попут Тикала, Копана, Калакмула, Киригве, по којима данас Маје највише и препознајемо, у деветом веку прекинут те да су они један по један напуштени. Било да је део Маја, ипак, наставио да живи у малим заједницама око њих, како мисле једни, било да је већина ове крајеве, ипак, оставила заувек, што тврде други, звезда овог народа почела је неумитно да пада. Мање развијени па и већи градови у областима на југу и северу (најпознатији је Чичен Ица) судбину суседа нису поделили, али у њима тад већ преовлађује утицај мексичких култура. У време доласка шпанских освајача то већ дуго није била иста цивилизација. Расправе зашто је до пада централног дела дошло и даље трају, а теорије се протежу од уздржаних до невероватних. Данас се опрезно претпоставља да је до пропасти довела комбинација више чинилаца, од којих би неки били претерано искоришћавање земљишта и природе због пренасељености, исцрпљеност сушом (која се, у мањем или већем обиму наводно протегла кроз читава два столећа), а донекле и међусобним ратовима. Негде су можда избили и унутрашњи сукоби.
Колико је ово уверљиво објашњење за нешто што из ове перспективе изгледа као нестанак више милиона људи и развијене културе са одређеног подручја нека читаоци одлуче сами. Сигуран одговор очигледно још је далеко, али верује се да га у земљотресима, епидемијама и нападу страних освајача не треба тражити. Ванземаљце тог дежурног џокера у сваком шпилу неразјашњених загонетака строги научници некако уопште не воле.
ЗЕМЉА КИКИРИКИЈА
Волео бих да сазнам нешто више о афричкој земљи Гамбији.
САВО
Шабац
Република Гамбија најмања је држава на афричком континенту. Заузима површину од око 11.300 квадратних километара. Смештена на западу континента, излази на Атлантски океан, док је на другој страни окружена Сенегалом. Простире се уз ток реке Гамбије, по којој је и добила име, дужином од око 320 километара, док ширином не прелази 50 километара. Броји око 1.500.000 становника. Главни град је Бањул с преко 30.000 житеља.
Као и бројне друге земље Црног континента, Гамбија је била британска колонија све до средине шездесетих година прошлог века када је проглашена републиком. Главна привредна грана је узгој и извоз кикирикија, од чега живи највећи број становника, па ову малу државу често називају и Земља кикирикија.