3320 25. 9. 2015.
Писали сте
НАУКА О ЗАСТАВАМАДа ли можете да ми кажете нешто вишео вексикологији која је поменута у вашој рубрици „Јесте ли већ чули да...”?
Ваша редовна читатељка
ДРАГАНА
Вексикологија је наука која се бави проучавањем застава. Назив потиче од латинске речи vexillum, а сковао га је амерички научник Витни Смит 1957. године према истоименом типу заставе који су користиле римске. Вексикологија је дуго сматрана делом хералдике, помоћне историјске науке која се бави проучавањем грбова, али и семиотике, науке која се бави проучавањем симбола.На заставама се користи читав низ симболичких графичких ознака које омогућавају брзо и једноставно одређивање њених различитих елемената заставе попут размера, намене и употребе, поузданости приказа, препознавање боја.
Према намени деле се у шест основних група, према употреби на копну односно на води, према томе ко истиче заставу, цивили, војска или држава. Стручњак који се бави изучавањем застава назива се вексилолог, а особа која се бави дизајнирањем и цртањем застава вексилограф. Међународни конгрес вексикологије одржава се сваке друге године.
ГОСПОДАР ОКЕАНСКИХДУБИНА
Молим вас да ми нешто више кажете о научнику Жаку Кустоу.
ФИЛИП БУЛАТОВИЋ
filip.bulatovic97@gmail.com
Жак-Ив Кусто (1910–1997) вероватно је најпознатији подводни истраживач 20. века. Овај славни Француз оставио је за собом богато наслеђе као еколог, филмски стваралац, научник, фотограф. Као дете био је прилично болешљив због чега су лекари његовим родитељима саветовали да избегава било какве напоре. Међутим, мали Жак-Ив рано је научио да плива и одмах се заљубио у „планету воде”. Кад је окончао обавезни део школовања, за три године завршио је Поморску академију и ступио у морнарицу. Рано је схватио да не постоји одговарајући уређај који би помогао човеку да, несметано дишући под водом, на миру и без журбе разгледа свет морског плаветнила. Иако се за време Другог светског рата истакао као члан Француског покрета отпора, то га није зауставило да настави с радом на изуму који ће остати познат као „аква ланг” (водена плућа). По окончању рата, и даље службујући у морнарици, радио је на рашчишћавању подводних мина на броду „Калипсо” који је касније користио за сопствена истраживања. Напушта морнарицу 1957. године и постаје директор Океанографског музеја у Монаку.
Жак-Ив Кусто, као борац за очување океана, односно еколог у времену када је та реч готово свима још била страна, „заслужио” је насловну страницу магазина „Тајм” 1960. године, после учешћа на првом Светском океанографском конгресу годину дана раније. Кусто постаје светски позната од 1966. године, када почињу телевизијске емисије познате као „Подводни свет Жака Кустоа”. Сви су без даха гледали тог необичног истраживача који је, с бескрајним шармом једног Гала, објашњавао тајанствени свет под водом.
НА ЈЕДНОЈ НОЗИСТОЈИМ ЈА
Драги „Забавниче”, зашто фламинго у води најчешће стоји на једној нози?
САША
Апатин
Природњаци су дуго покушавали да објасне због чега фламингоси, Phoenicopteridae, али и неке друге врсте барских птица, често у води стоје на једној нози, односно премештају се с једне на другу ногу. Највише претпоставки упућивало је да тако себи омогућавају предах у плићаку али и вребају плен. Али, тек су недавно дошли до правог објашњења. Истраживање које су урадили на заточеним карипским фламингосима показало је да им стајање на једној нози помаже да очувају топлоту тела. Наиме, хладна вода у којој проводе доста времена снижава телесну температуру, па птице, да би избегле смрзавање, стоје само на једној нози док другу греју држећи је у перју. Повремено се преместе с ноге на ногу да би обе биле подједнако утопљене.
РЕКА ЛИМУНАДЕ
Молим вас да нешто напишете о реци Рио Агрио у Аргентини.
МИРКО
Ужице
Рио Агрио је за аргентинске прилике мала река – дугачка је око 400 километара. Извире у пограничној зони Аргентине према Чилеу и десна је притока реке Неукуена која са својом другом саставницом, реком Лимај, образује велику реку Рио Негро дугачку 1300 километара. За разлику од обичних „слатких” речних вода, Рио Агрио има киселу воду, толико киселу да је животиње не пију чак ни у доба највеће суше. Али, „Кисела река” (шпан. Рио Агрио) пружа становницима око њених обала праву лимунаду и то потпуно бесплатно. Људи захватају воду из чисте реке, мало је засладе и добијају најукуснију лимунаду, пошто је још разблаже обичном водом. Хемијским испитивањем установљено је да вода у овој реци није добила киселину од минералних соли, као све друге лековите воде. Кисела вода у Рио Агрију потиче од врења неких врста дрвећа у горњем току реке. Другим речима, ова река садржи сирће од дрвета. На извору Рио Агрија вода је сасвим чиста и без посебног укуса.
TЕШКО ЗА ПАМЋЕЊЕЧуо сам да Александријски патријарх носи необи;ну титулу па вас молим да наведете како она тачно гласи.
ЈОВАН
Сопот
Александријски патријарх Теодор II (рођен на Криту 1954. а устоличен 2004. године) има најдужу титулу од свих црквених поглавара. Она гласи: „Божанствени Блажени Свети Отац и Пастироначелник Великог Града Александрије, Либије, Пентапоља, Етиопије, свег Египта и све Африке, Отац Отаца, Пастир Пастира, Архијереј Архијереја, Тринаести Апостол и Судија Васељене''.ЖЕЛИМ ДА БУДЕМ ПИСАЦ!
Драги „Забавниче”,
Читам те од шесте године и сваки пут се одушевим када отворим нови број. Ријетки су часописи који имају ту моћ да привуку пажњу читалаца различите животне доби. Али, да пређемо на ствар. Имам седамнаест година и обожавам да пишем. Чак сам и написала књигу. Знам да људи који су факултетски образовани веома тешко успијевају да се одрже у том послу и знам да моја књига није дорасла књизи каквог академика.
Желим стога да се распитам о издавању књиге. На Интернету сам читала подоста о томе, али и даље ми је све то „шпанско село”. Помињу се неке хиљаде евра, па ме занима да ли један тинејџер може да изда књигу. Без пребијене паре сам!
Унапред захвална читатељка
ЈОЦА
Зашто тинејџер не би могао да објави књигу? Односно, да нека издавачка кућа објави дело из пера особе која нема осамнаест година. Велики је број примера из историје књижевности који говоре управо о томе. Један од најславнијих је свакако случај француског песника Артура Рембоа (1854–1891). Истина је, постојећи писци који плаћају издавачким кућама да им објаве дела. То значи да то није била одлука уредника у издавачкој кући, већ да је писац само искористио име издавача као неку врсту покрића. А издавач зарадио новац. Писац би иначе могао да плати штампарији ту исту своту новца, па да то буде самостално издање, такозвани самиздат. Међутим, то већина не жели.
Према нашем мишљењу, требало би још неколико пута да ишчиташ свој рукопис, посаветујеш се можда са неким лектором, а затим, граматички исправљен текст, диск са текстом, и биографијом пошаљеш на адресу бар неколико издавачких кућа које по твом мишљењу негују ту врсту прозе. Онда ти не преостаје ништа друго него да сачекаш одговор. Не знамо одакле се јављаш, али имај у виду да при Матици српској у Новом Саду постоји едиција „Прва књига” (први уредник, од 1957. године био је песник Мирослав Антић) која објављује редове оних који никада раније нису објављивали. Рукописи се шаљу крајем календарске године. Можеш да се распиташ на Интернет адреси http: //www.icms.rs/icms2clat.html. О свему овоме детаљно пишемо на странама 14 и 15!
Илустровао Добросав Боб Живковић
